GRIŽA SAVESTI ZBOG LAŽNOG SVEDOČENJA PROTIV RANKOVIĆA: Samoubistva generala Veljka Kovačevića i Spasenije Cane Babović

Događaj je odjeknuo, jer je bilo više kontroverzi, nagađanja.

Zašto se Veljko odlučio na taj korak?

Koliko mi je poznato, još nikada niko nije obelodanio objašnjenje, razloge toga samoubistva, mada je javnost vapila za tim. Prošlo je vreme obaveze "čuvanja" državne, poslovne itd. tajne i ja ću u produžetku pokušati da objasnim neke relevantne informacije, koje će poslužiti i kao odgovor na pitanje zašto je general-pukovnik JNA Veljko Kovačević izvršio samoubistvo!? Iskreno i pri kraju sam života pa me i savest progoni, sećajući se one narodne: "Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve saznaju". I one iz Jevanđelja po Mateju: "...Ne bojte ih se dakle, jer nema ništa skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati"

U svojoj knjizi: "Dnevničke zabeleške" na str. 110. i 111, Aleksandar Ranković piše:

"...Krajem maja ove godine (reč je o 1966) došao je Veljko Vlahović kod mene u CK i obavestio me o teškom psihičkom stanju u kojem se već odavno nalazi general Veljko Kovačević. Bio je iskreno ubeđen govoreći kako je iz razgovora sa Kovačevićem došao do zaključka da se u takvom ili sličnom stanju nalaze mnogi, a naročito crnogorski vojni kadrovi. Zabrinut je, kaže, celom situacijom u Armiji, a posebno izjavom Kovačevića da će izvršiti samoubistvo, jer više psihički ne može da podnese totalnu kontrolu Kosa nad njim i mnogim drugima, kao ni diskriminaciju koja se izvodi od strane vojnog rukovodstva, naročito prema crnogorskim vojnim kadrovima. Primenjuju se sva raspoloživa sredstva kontrole, od kojih nisu pošteđene čak ni njihove porodice...".

VOJIN LUKIĆ (zajedno sa Rankovićem politički likvidiran) je 1990. godine objavio knjigu: "Brionski plenum: obračun sa Aleksandrom Rankovićem - Sećanja i saznanja"...

Na str. 69, Lukić piše: "...Posle Rankovića (Ranković je govorio posle Titovog izlaganja!), reč je dobio general Veljko Kovačević. Njegovo izlaganje privuklo je pažnju, jer je nastupio kao da govori u ime Armije, mada, koliko se sećam, nije to izričito rekao, jer je on kategorično i decidirano izjavio da se u slučaju Rankovića radi o 'političkoj zaveri'. Njegovo istupanje odmah posle Rankovića i to kao da govori u ime Armije, kao i ocena da se tu radi o političkoj zaveri, trebalo je da deluje na eventualno kolebljive članove CK, pokazujući time šta i kako o tom slučaju 'misli Armija'."

Veljka Kovačevića sam poznavao relativno dobro i često smo godinama bili zajedno, sami ili sa nekim, razgovarali o svemu i svačemu. Upoznali smo se krajem šezdesetih godina u kancelariji Peka Dapčevića u Savetu federacije. Stanovali smo obojica blizu Tašmajdanskog parka i vrlo često, skoro dva-tri puta nedeljno, šetali tašmajdanskim stazama, uvek u onom čelu ispod "Metropola" i Pravnog fakulteta. Često je u tim šetnjama Veljko govorio o tenisu. Igrao je tenis sa Kočom Popovićem i još nekim diplomatama našim. Budući da sam ja dobro poznavao pravila, terminologiju igre tenisa, a znao i naše vrhunske tenisere: Punčeca, Mitića, Paladu, bio sam i dobar partner u tim razgovorima o belom sportu.

* * * * * * * * * *

Ožiljci na duši zbog saznanja da je Brionski plenum režiran

JEDNOM PRILIKOM, za vreme šetnje Tašmajdanskim parkom, Veljko je zastao, podigao glavu, gledao me pravo u oči (bio je sa njim i njegov drugar, kasnije sam saznao da mu je to kum Veliša Popović, pukovnik) i progovorio:

"...Eto Vojkan Lukić apostrofira moju diskusiju na brionskom plenumu. Ja ne znam kako ću umreti... Kad sam uveče, kao i ostali članovi CK SKJ, dobio materijale za sutrašnju sednicu o Rankoviću čitao sam ih i bio uzbuđen i preneražen. Verovao sam da je sve to istinito. I sutradan diskutovao na sednici. Ubrzo sam nedvojbeno ustanovio, saznao da je sve to bila montaža, laž... Progoni me sada savest, i kažem: Ne znam kako ću umreti!". Kazao sam mu: "Druže Veljko, vi ste čovek od pera, stranice 'Borbe' su vam uvek otvorene. Sve to što sada kazujete, napišite, objavite u 'Borbi' i poput one Dixi et salvavi animam meam (Rekoh i spasih svoju dušu) - oslobodićete se toga, olakšaćete savest svoju".

On se uhvati za kosu i odgovori mi: "...Oh, na šta bi to ličilo da se ja sada javno posipam pepelom po glavi. Ne, to neću moći da uradim". Ja sam mu onda predložio: "...Onda napišite sve to, ostavite svojoj porodici neka ona to eventualno objavi po vašoj smrti. Tako ćete olakšati sebi "progon" koji sada vas muči...".

Kazao mi je: "To je dobra ideja, o tome ću još razmisliti!"

DVA-TRI MESECA posle Veljkovog samoubistva, pozvao sam njegovu ćerku Biljanu, sa kojom sam se poznavao i pitao je da li je njen otac ostavio što napisano, da ona i porodica, eventualno to objave posle njegove smrti. Biljana mi nije direktno odgovorila, već mi je kazala: "...Moj otac imao je neograničeno poverenje u svoga kuma Velišu Popovića, i ako je bilo šta što bi vas interesovalo, javite se...". Velišu Popovića, pukovnika, koji je bio ranije naš vojni ataše u Varšavi, već sam sretao sa Veljkom. Stanovao je prekoputa "Metropola", ako se dobro sećam u tzv. generalskoj zgradi u kojoj je stanovao i general Blagoje Adžić, načelnik Generalštaba JNA kasnije. Obratio sam se Veliši, a on je u šetnji tašmajdanskim stazama kazao:

"...Problem je u sledećem, u vezi sa Veljkovom diskusijom na brionskom plenumu, zbog čega ga je progonila grižnja savesti: 30. juna u 23 sata kod Veljka u hotelskoj sobi, u kojoj je bio uoči sutrašnjeg brionskog plenuma, ušao je jedan major JNA i predao mu tekst, rekavši:

"...Ovo ti šalje general Gošnjak, da sutra na plenumu, kad budete prozvani, pročitate ovaj tekst u ime Armije". Veliša mi još kaže:

"...Veljko je bio vrlo uznemiren tim činom, prelistao je tekst i tu i tamo promenio po neku reč, a da ne bi ispalo da je sve izgovorio, pročitao je kako je neko drugi napisao."

BES LEKINE SUPRUGE

SA SLAVKOM Ranković, Rankovićevom suprugom, ponekad sam se susretao i izmenjao poneku rečenicu. Tako je bilo i nekoliko meseci posle samoubistva Veljka Kovačevića. Ona je bila besna na Veljkovu diskusiju na Brionskom plenumu, i tom prilikom mi je rekla: "...Vidite, Veljko okonča svoj život, ubi se u govnima. Tako mu i treba, šta je sve izmislio i izgovorio protiv Leke na Brionskom plenumu." Tada nisam smeo da kažem Slavki kako je i Veljko nesrećan čovek zbog te svoje diskusije.

* * * * * * * * * *

Prisluškivanje Tita politička zavera i potpuna laž

ARHIV JUGOSLAVIJE 1999. godine objavio je zbornik na 957 strana, pod naslovom: "Četvrta sednica CK SKJ - Brionski plenum". Na stranicama 215-218. objavljena je diskusija, odnosno tekst koji je na Plenumu pročitao Veljko Kovačević. Kad sam pročitao Veljkov tekst i mnogo drugog u toj knjizi, uverio sam se definitivno da je tačno ono što mi je kazao Veljkov kum Veliša. Tekst koji je Veljku predao major, rečima: "...ovo vam šalje general Gošnjak da sutra na Plenumu kad budete prozvani, pročitate i kažete u ime Armije", bio je napisan i otkucan ekavicom. Veljko je, to je poznato, govorio ijekavicom i on je to veče uspeo da neke reči ispisane ekavicom "preimenuje" na svoj ijekavski vokabular. Tako je reč "vest" preimenovana u "vijest", reči: "dve osobe" u "dvije osobe", reč "poverenje" u reč "povjerenje", reč "oboleo" u reč "obolio"...Ima i drugih ekavski kazanih, napisanih reči, koje su ostale nepromenjena. Veljko nije stigao, očigledno, umoran, rastrojen, da celi tekst "prevede" na ijekavicu.

Posebno sam bio uzbuđen kad sam u Veljkovoj diskusiji na Plenumu pročitao i sledeću rečenicu na str, 218. drugi pasus, odozgo: "...Nisam obolio, drugovi, ni od kakve manije gonjenja, niti ću, ali nisam slepac ni da to ne vidim. To se vidi u našem društvu..."

Dakle, Veljko kaže da nije obolio ni od kakve manije gonjenja... A, dva meseca ranije, Veljko Vlahović traži od Aleksandra Rankovića da spasavaju Veljka da zbog progona od strane Kosa ne izvrši samoubistvo. Javno je, na Plenumu, porekao ono što je duboko osećao i bio siguran. Pa zato je Veljko Vlahović i dolazio kod Rankovića u CK da Ranković interveniše kod Gošnjaka i Tita da se u Armiji stanje koliko toliko normalizuje. Tada je Veljko, španski borac, junak jugoslovenskoga oslobodilačkoga rata, pisac junačkih, patriotski nadahnutih tekstova u "Borbi" i u knjigama, osvanuo na svim stranama!

POTPUNO SAM SIGURAN: kad je Veljko Kovačević bio ubeđen da je prisluškivanje Tita politička zavera i potpuna laž, i da je on prevaren. Tu laž je potkrepljivao u svojoj diskusiji, koju nije on napisao (nota bene: kako bi Kovačević noću uoči Plenuma mogao da napiše i otkuca tekst svoje diskusije, i to još ekavicom, a on se celoga života služi, govori i piše, isključivo ijekavicom!?). Razume se, to bi psihijatri znali bolje stručno da objasne u jednom trenutku kritična masa griže savesti zahvatila je Veljka, i on je sebi oduzeo život!

Za mene je sada bitno važno sledeće pitanje: da li je zaista general JNA Ivan Gošnjak pomenuti tekst po jednom majoru JNA poslao Veljku sa porukom da tekst sutra, na Plenumu, kad bude prozvan, pročita u ime JNA!? Ja u to sumnjam! Nikako Gošnjak ne bi mogao ni smeo na svoju ruku da to učini! Biće da je sve to kreirao Tito, računajući i na strah i psihičku situaciju Veljka Kovačevića.

Kao dodatni argument za ovu tvrdnju, citiram što mi je dva puta pričao Petar Stambolić, u svojoj vili na Dedinju (ulica A.Cesarca 19.) što Tito nikada nije iznosio na sednicama Izvršnoga komiteta bilo šta o našoj politici prema SSSR! Uvek je on sam sve kreirao, preduzimao, bilo kad povisi ili spusti ton... Tako je bilo i sa slučajem Rankovića: svaki detalj mesecima pre, za vreme i posle brionskoga plenuma, Tito je sam kreirao, lansirao, kontrolisao izvršenje... Svaki detalj! Tito je bio vrlo lukav čovek i vešt kreator intriga, i kasnije njihovih razrešenja, to je dobro poznato, i pitam sebe i ostale: da li je vrlina ili mana vrhovnog vođe, političara, državnika, lukavstvo i sklonost intrigama u funkciji ostvarenja namera, želja?

* * * * * * * * * *

Srbi prebacuju "vruć krompir" u CK Jugoslavije

SPASENIJA CANA BABOVIĆ je po nagovoru (sugestiji, direktivi!?) Petra Stambolića, Jovana Veselinova i Dobrivoja Radosavljevića na VI plenumu CK SK Srbije, 16-18. septembra 1966. predložila Plenumu da isključi uz članstva SKJ Aleksandra Rankovića, osuđenog politički, i ne samo politički, na brionskom plenumu. Plenum CK SK Srbije nije prihvatio Canin predlog, sa obrazloženjem: Prvo bi trebalo Rankovića da saslušamo, da čujemo njegovu eventualnu odbranu, itd. Sve po statutu. Prvi je prigovorio nestatutarnost, ako bi se prihvatio Canin predlog - Toma Granfil, a onda i nekolicina drugih. Zaključeno je da se predloži CK SKJ da sasluša Rankovića i eventualno ga isključi iz SKJ.

Kasnije je Cana saznala mnogo čega važnoga, i da je bilo laži i montaže na Brionskome plenumu, uhvatila ju je griža savesti zbog predloga da Ranković bude isključen iz SKJ, a onda je uhvatila pištolj i izvršila samoubistvo u svome stanu, u blizini hotela "Splendid" u Beogradu.

Nisam uspeo da dešifrujem nepoznanicu, po meni vrlo važnu: Da li su Stambolić, Veselinov i Radosavljević predložili Cani da ona predloži Plenumu CK SK Srbije da Rankovića isključe iz SKJ na sopstvenu inicijativu, ili su, pak, to učinili po Titovom nalogu, ako ne izrikom, a ono poput one devize Crnjanskog: "Gledamo se nemo, al` se razumemo". Plašeći se da će im Tito zameriti "pasivnost" pa su iz straha predložili Cani da ona predloži isključenje Rankovića iz SKJ!?

NERAZJAŠNjENA DILEMA je ostala i da li je Toma Granfil samoinicijativno osporio statutarnost Caninoga predloga, ili je on to učinio možda na sugestiju svoga ratnoga rukovodioca, poštovaoca Jovana Veselinova!?

Veselinov je kao stari komunista znao za pravilo: isključenje iz Partije teža je kazna za komunistu od smrtne presude! Tako je to pokolenje formirano po Kominterninim pravilima. Dakle, možda je Veselinov rezonovao: nije Ranković zaslužio isključenje iz SKJ i onda ubedio Granfila da se on suprotstavi Caninom predlogu. Granfila sam dobro poznavao, i on mene, decenijama i jednom sam ga pitao o svemu ovome: Da mu možda Veselinov nije sugerisao da se suprotstavi Caninom predlogu - znajući da su ranije predložili Cani da učini što je učinila! Granfil se kikotom nasmejao mome pitanju i kazao mi je samo: ""Znate, bilo je tada tu mnogo drugova".

Crvenkovski je u svojoj knjizi objavio: sa Titom je slušao radio prenos sa srpskoga plenuma, i kad je Cana učinila predlog, Tito je kliknuo: ""Šta rade ovi Srbi bogamu!?"
Da li je ovo Titova reakcija bila iskrena, ili gluma!?

TRAGIČAN KRAJ RUKOVODSTVA DRUGE PROLETERSKE

VIŠE je nego zanimljiva sudbina rukovodilaca Druge proleterske brigade. U automobilskoj nesreći, u blizini Beograda poginuli su Slobodan Penezić Krcun, komesar Druge proleterske brigade i Svetolik Lazarević, komesar bataljona te brigade. Ta nesreća okružena je brojnim ozbiljnijim sumnjama i slutnjama! Na tragičan način okončali su svoj život svi rukovodioci Druge proleterske brigade, sastavljene od boraca iz užičkoga i čačanskoga kraja.

Ljubodrag Đurić, komandant Druge proleterske brigade, digao je ruku na sebe 10. jula1988. Godinu dana kasnije izvršio je samoubistvo Ljubiša Veselinović koji posle Đurića došao na čelo ove formacije. Nezadovoljan stanjem u društvu rekao je: "Nije to ono za šta smo se mi proleteri borili". I legendarna Cana Spasenija Babović, koja je u ratu bila zamenik komesara Druge proleterske brigade, a to će reći: partijski rukovodilac u brigadi - pucala je 1977. sebi u glavu. Koincidencija ili "komedijant slučaj".

BONUS VIDEO - PODKAST "NIJE SAMO NASLOV" - Nemanja Starović: Američko društvo je podvojeno više nego ikada pre