ALBANCI I STAMBOLIĆ TRAŽE HAPŠENJE RANKOVIĆA: Posledice Brozovog kukavičjeg jajeta na Brionskom plenumu

Bila je vrlo religiozna, visoko uvažavala sveštenika, ali je uvek više hvalila i blagosiljala učitelja: "Učitelj deci otvara oči! Nauči ih da čitaju i da pišu. Celi život im je onda lepši i bogatiji..."

Kada bi joj neko čitao šta je sve napisano o Brionskom plenumu CK SKJ 1. jula 1966. godine ili prepričavao šta je koji učesnik toga plenuma kazao jedan o drugom, posebno ono što je objavljeno na 957. stranici knjige: "Četvrta sednica CK SKJ - Brionski plenum" - autor Jovan P. Popović, direktor Arhiva Jugoslavije, ona bi jauknula: "...Bog ih nagrdio!

Šta su sve oni jedni o drugom kazali, pa to pas s maslom ne bi pojeo! Sačuvaj Bože i sakloni! Pomenulo se, ne povratilo se! U najtežim danima svoga života bili su zajedno, a sada pri kraju ovako... E valim te, Bože! Prekrstila bi se i dlanovima lupila po kolenima!"

Ja sam ateista, i uz onu napomenu: Mutatis mutandis - u svemu bih prihvatio jadikovanje i čuđenje svoje religiozne majke. Zaista, mislim da je bila bruka i sramota za sve učesnike toga plenuma, posebno za šefa Partije Josipa Broza Tita, konačno za celu Partiju!
Okosnica svega u vezi sa tim plenumom bila je Titova ocena, tužba... da ga prisluškuju, da su mu u stanu postavljeni prislušni aparati, i da je to delo Udbe, u krajnjem Svetislava Stefanovića Ćeće i Aleksandra Rankovića Marka!

ČAK JE ČLAN Komisije za utvrđivanje istine o svemu tome - Dobrivoje Radosavljević Bobi tvrdio da su u Rankovićevom stanu, u spavaćoj sobi, pronađeni instrumenti koji su "vodili" od Titove rezidencije, pa i spavaće sobe, pomoću kojih se u Rankovićevom stanu snimalo ono što Tito i njegova supruga Jovanka, govore međusobno, sa posetiocima...

Te tvrdnje su istina ili laž! U oba slučaja: zlo i naopako! U oba slučaja strašna kompromitacija za celi Savez komunista Jugoslavije!

Zbog svega toga još jednom ispisujem: Bruka i sramota! I za Tita , i celi Centralni komitet, i za celi Savez komunista Jugoslavije! Kompromitacija kompletna, i od tada više nema niti jedinstvenog Saveza komunista Jugoslavije, sledstveno ni jedinstva Jugoslavije kao države. Jer, pre svega Tito je stalno ponavljao: Jedinstvo Saveza komunista Jugoslavije je temelj jedinstva države Jugoslavije, osnovna nit bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije!

Centralna stvar je sledeća: Tito je optužio Rankovića i Udbu da ga prisluškuju! To je bila laž!

Neću se pozivati na brojne dokumente, saslušanja, pretrage... Već ću pomenuti samo izjave Petra Stambolića i Koče Popovića.

Koča Popović je u knjizi Aleksandra Nenadovića, glodura "Politike", tvrdio da prisluškivanje Tita i sva ta druga "skalamerija" oko Rankovića, pokazalo se, nije bila istina. I to je od početka bila laž! Zbog te Kočine tvrdnje, i nekoliko drugih detalja, molio sam ga telefonom iz vile Dragija Stamenkovića (Užička ulica br. 10; Koča je stanovao preko puta, u ulici Lackovićevoj br.1), uz prisutnost Stamenkovića, da se sretnemo i porazgovaramo o njegovoj knjizi. Kategorički je odbio da se sretnemo. "... Kokodakao sam i sneo to jaje, tu knjigu, da li je to jaje mućak ili upotrebljivo, o tome neću više da razmišljam. Neću da Vas primim!"

* * * * * * * * * *

Tito se žurio da što pre ukloni svog zamenika

SA STAMBOLIĆEM sam se i ranije često sretao, debatovali smo o mnogo koječemu, bio je uvek otvoren, pa i iskren, koliko sam mogao da utvrdim.
Na moju konstataciju: "...Druže Stamboliću, po svemu sudeći Tito nije bio prisluškivan, to je bila i jeste laž, zar ne?" Odgovorio mi je: "...Nije bilo prisluškivanja Tita, to je izmišljena stvar!" Pitao sam ga: "Pa kako ste onda mogli svi vi i Tito da tu laž koristite kao krunski dokaz protiv Rankovića?" Odgovorio mi je: "...Tako nešto je dozvoljeno u politici. Mi Marku nismo odrubili glavu. Preselio se u drugu vilu, ostao je savezni poslanik, kao i Ćeća, do isteka mandata. Dobijao je platu kao poslanik. Kasnije je dobio odgovarajuću penziju!"

Zanemeo sam kad sam sve to čuo. Nije bilo fer da komentarišem: kako je tako nešto u politici dozvoljeno, pa to je čisti makijavelizam: Cilj opravdava sredstvo...
I sada je osnovno sledeće pitanje: Čime se Tito rukovodio kad se poslužio tom lažju, da li su se, pre svega, "srpski kadrovi" priklonili Titovim optužbama iz straha, ili iz nekoga uverenja da je odstranjivanje Rankovića i sve to što je išlo uz to, u krajnjem za državu, narod, pre svega Srbe i Srbiju, dobro...

Ili je neko, možda pre svega iz redova "srpskih kadrova", rezonovao, prosto kazano pro nome sua - ako ode Ranković i drugi s njim - biće više slobodnih mesta u hijerarhiji, i možda ću se ja lako "ubaciti" u ta prazna mesta. Konačno, zašto se Titu žurilo da skloni Rankovića na ovako tužan i lažan argument - prisluškivanje njegovih, Titovih, prostorija - kada je sledeće 1967. godine sledila nova rotacija, novi izbori, i po Ustavu, Ranković više ne bi mogao da bude potpredsednik Republike!

INAČE, BILA JE formirana Savezna kadrovska komisija, Komisija koja će predložiti imena budućih funkcionera u Federaciji. Predsednik te Komisije bio je Milentije Popović, što je bio za mnoge indikativni presedan, uvek je Ranković bio vrhovni "kadrovski". Ta je Komisija predložila da od 1967. godine predsednik Savezne narodne skupštine bude Aleksandar Ranković, ili Jovan Veselinov, ili Veljko Vlahović. Jovan Veselinov je obavestio o tome Rankovića, a on je - Ranković - odbio taj predlog, i marta 1966. napisao pismo Titu u kome ga obaveštava da ne želi i ne može, pored ostaloga i zbog stručnih kvaliteta, da ubuduće bude niti na jednoj istaknutoj funkciji. Ali će se zalagati zdušno za "liniju Partije" i na sadašnjoj funkciji.

Najinteresantniji postpupak političara koji su došli na scenu posle Brionskog plenuma svakako je bilo insistiranje Petra Stambolića da Slavko Zečević, republički sekretar za unutrašnje poslove, uhapsi Aleksandra Rankovića. Ovaj detalj Zečević pominje u svojoj memoarskoj knjizi. Kada je prvi čovek srpske policije o tome upoznao Tita, stekao je utisak da "šef države nije bio upoznat s tim i rekao mu da takve mere ni slučajno ne preduzima."

Motive Petra Stambolića da 1967. godine predlaže hapšenje Rankovića, ministar Slavko Zečević ne spominje (Da li slučajno?).

Na ovom mestu podsetiću na poznatu maksimu: Amicus Plato, sed magis amice veritas! (Drag mi je Platon, ali mi je draža istina!) Hoću reći: drag mi je i u krajnjem meni dobar drug i prijatelj Petar Stambolić, ali mi je draža istina! On se prema meni krajnje prijateljski i drugarsko ponašao kad sam bio u nemilosti, pre svega Titovoj i Staneta Dolanca, tada sekretara Izvršnoga biroa Predsedništva SKJ sredinom sedamdesetih godina.

* * * * * * * * * *

Srpski političari zbog ličnih ambicija "kaljaju obraz "

POSLE BRIONSKOG plenuma osnovana je tzv. Državna komisija, komisija Saveznog izvršnog veća, angažovan je i savezni javni tužilac, itd. Da sa krivično-pravne strane razmotre Titove tvrdnje na Brionskom plenumu. Predsednik SIV-a bio je Petar Stambolić. Očekivalo se kod mnogih da on treba biti šef te komisije. Ne, za predsednika komisije imenovan je Avdo Humo! Bilo je komentara: Morao je Stambolić biti predsednik komisije, Srbin je, kao i Ranković, itd., ali on je "opet izvrdao". Saopšteni nalazi komisije upućivali su da ima osnova za krivično gonjenje osuđenih na Brionskom plenumu. A to je značilo: i hapšenje optuženih!

Jula 1964. godine na Brionima: Petar Stambolić, Milentije Popović, Dobrivoje Radosavljević i Dušan Petrović Šane osnovali su tzv. Koordinacionu grupu, čiji je zadatak bio da politički likvidiraju Aleksandra Rankovića. Milentije Popović je bio koordinator rada te grupe.

Taj važan politički detalj sa hvalisavom notom ispričao mi je lično Petar Stambolić, u svojoj vili na Dedinju. Godinu dana kasnije ispričao je to i nekolicini na Brionima, upravo kad su bili na mestu, pored nekog kamena, na kome su mestu Stambolić, Popović, Radosavljević i Petrović osnovali pomenutu Koordinacionu grupu sa ciljem da politički ruše A. Rankovića. Među prisutnima bio je i Miodrag Zečević Mića, rođeni brat Slavka Zečevića. Mića je to notirao u svojoj obimnoj knjizi: "Tako je bilo". U knjizi istoričara Vjenceslava Glišića: "Razgovori sa Stambolićem" stoje i rečenice Stambolićeve: "...Uvek kada smo se ja i Bobi Radosavljević sastajali da razgovaramo o Rankoviću, donosili smo tranzistor i uključivali ga pored telefona, ako nas Ranković prisluškuje da ga u tome ometemo".

IZVESNO VREME pre Stambolićeve želje da Zečević uhapsi Rankovića, Tito je oštro govorio na nekom skupu političkih aktivista Bosne i Hercegovine, i u tome govorio i pretio Rankoviću, generalima Miloju Milojeviću, Radu Hamoviću i još nekim, da se okupljaju, sastaju sa Rankovićem... Pitao se Tito: da li oni nešto "pučističko" kombinuju....

I tu je možda centralna tema, krajnje ozbiljna stvar. Znali su mnogi, tačnije mislili su da će Titu biti ugodno ako oni uhapse, smene te i te, a ako ništa ne preduzmu - može po njih biti pogubno: strah životu, često obraz kalja! Tako kaže Njegoš. Kako bi to Crnjanski Miloš kazao: gledamo se nemo, al' se razumemo!

Tito je 23. februara 1967. godine primio u Beogradu delegaciju Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije. Delegaciju je predvodio Veli Deva, sekretar Oblasnoga komiteta Saveza komunista Srbije za Kosovo i Metohiju. Razgovaralo se uglavnom o Brionskome plenumu, kako su na Kosovu i Metohiji primljene odluke toga plenuma, kakva je trenutna situacija na Kosovu i Metohiji. U jednom trenutku Veli Deva pita Tita: "...Zašto Ranković nije u zatvoru, zašto mu se ne sudi, kad je toliko kriminalnih radnji učinio neposredno ili su drugi uradili sa Rankovićevim znanjem i odobrenjem? Ljudima na terenu nije jasno, traži se u diskusijama, traže odgovor na to pitanje...".

A, Tito odgovara: "...Ako bi organizovali proces, suđenje, ko zna ko bi se na tome procesu pojavio, šta bi sve bilo izneto na sudu. Što bi to nama trebalo!? Da je u zatvoru Rankoviću bi bilo lakše, imao bi osećaj narodnog heroja, ovako je niko i ništa...".

Stenogram tih razgovora distribuiran je na desetinu adresa, pa sam jedan primerak primio i ja, po službenoj dužnosti. Bilo je na koverti adresa: "Kabinetu Jovana Veselinova". Dakle, ne Jovanu Veselinovu, u kom slučaju ja ne bih imao ovlašćenja da koverat otvaram.

* * * * * * * * * *

Odluka o aboliciji donesena iz straha da se ne sazna istina

KAD SAM PROČITAO stenogram, posebno citirani Titov odgovor na pitanje Veli Deve, bio sam zaprepašćen, prosto ožalošćen, gnušao sam se! Jer Tito svome višedecenijskom drugaru, saradniku, za koga sam najbolje zna, da nije istina ono što se tome drugaru pripisuje, zašta ga Brionski plenum osuđuje... Dakle Tito Rankoviću želi što veće muke, teškoće u životu! O tempora, o mores!

Tito je abolirao Rankovića i nekoliko drugih osoba, ne iz nekog milosrđa, nego upravo iz straha: na procesu, suđenju, pojavili bi se advokati, strani izveštači, delegati pojedinih udruženja, tela, država i ko zna ko još. Na procesu, suđenju, mogućno je da bi Ranković kazao mnogo toga što u krajnjem slučaju ne bi išlo u račun ni Titu ni njegovim planovima u vezi sa organizacijom Brionskoga plenuma.

Dakle, da je bilo suđenja, procesa, Ranković bi imao pravo da govori, da odbija argumentima optužnicu, itd. Ovako, uskraćena mu je mogućnost da progovori, svedoči istinu ili "istinu" u svoju odbranu, svoju korist!

Ranković je jedina osoba koja je optužena od Tita, a koja nije pozvana od Komisije Krste Crvenkovskog na ispitivanje! Nije pozvan mada se Ranković sam nudio, tražio da on bude ispitivan, svedoči. Crvenkovski mu je odgovorio: "...Druže Marko, zasad nema potrebe za tim. Ako bude bilo potrebno - zvaćemo Vas". To je Crvenkovski očigledno kazao po Titovom nalogu, biće da su to Titove reči, a ne Crvenkovskoga!?

Na VI plenumu CK SK Srbije, Stambolić, Veselinov i Radosavljević pozvali su Desimira Jovovića Čiču, staroga metalca, člana KPJ od 1934. godine, učesnika Pete zemaljske konferencije SKJ 1940. u Zagrebu, poznanika Aleksandra Rankovića i sugerisali mu da on ustane i predloži Plenumu isključenje Rankovića iz SKJ. Jovović je to bez razmišljanja odbio!

ONDA JE OVA TROJKA pozvala Spaseniju Canu Babović i njoj "naredili?!" da predloži Plenumu isključenje Rankovića iz SKJ. Babovićeva je to učinila, ali CK SK Srbije predlog nije prihvatio, nego je odlučio da uputi predlog CK SKJ da on, kao svoga ranijega člana, boljeg poznavaoca dela Rankovićevih, isključi Rankovića iz Partije.

Na Petom plenumu CK SKJ, 5. oktobra 1966. godine, Tito je pod tačkom "razno" ustao i kazao: "...Primamo k znanju predlog CK SKJ Srbije o isključenju Rankovića iz Partije. Da li još neko traži reč? Ne, onda zaključujem sednicu!" Ovo Titovo: "...Primamo k znanju" - ništa ne znači, ne predstavlja meritorno donetu odluku!

Ako bi se usvojio predlog CK SK Srbije, onda bi CK SKJ morao prvo, da sasluša Rankovića, da on po odredbama Statuta SKJ iznese svoju odbranu, argumentaciju. Pa ako bi ga CK SKJ isključio iz Partije, Ranković bi po Statutu imao pravo žalbe, a u ovom slučaju mogao bi, i jedino tako, da se žali na sledećem Devetom kongresu SKJ. E, na Kongresu bi možda bila diskusija, koja ne bi išla u prilog Titovim optužbama i stavovima, situacija bi bila vrlo delikatna, pa i neprijatna po Tita i njegovo samostalno odlučivanje!? Tito je želeo da se takva mogućnost izbegne!

Budući da nije bio isključen iz Partije o tome sam ubrzo razgovarao sa Mijalkom Todorovićem, bio je tada na Rankovićevom položaju - organizacioni sekretar, odnosno sekretar Izvršnoga komiteta CK SKJ. Todorović je prosto bio uplašen mojim pitanjima i komentarima, ponavljao mi je: "Ja ništa potpisao nisam; nisam potpisao odluku CK SKJ o Rankovićevom isključenju, jer on, videli ste šta je i kako kazao i zaključio drug Stari, i nije isključen iz Partije". Tačno, Ranković nije bio isključen iz Partije...

Kasnije sam čuo, da je živeo u ubeđenju da je isključen iz Partije na VI plenumu CK SK Srbije, na predlog Cane Babović. To mi je kasnije svedočila i Rankovićeva supruga Ladislava-Slavka...

BONUS VIDEO - PODKAST "NIJE SAMO NASLOV" - Nemanja Starović: Američko društvo je podvojeno više nego ikada pre