RANKOVIĆ IZBIJA BROZU ARGUMENTE IZ RUKU: Uvod u četvrti plenum - Tajni sastanak Tita, Jovana Veselinova i Petra Stambolića na Brionima

Njegova sekretarica Jelena Zečević to zna i toga dana doći će kasnije, javlja mi se ujutru.

Sam sam u celom kabinetu. U 11 sati zvoni specijalni telefon druga Veselinova. Po ovlašćenju, kao šef kabineta, ja podižem slušalicu. Javlja se Bogdan Crnobrnja, generalni sekretar-šef kabineta predsednika Tita. Traži Veselinova. Obaveštavam ga da je drug Veselinov u Saveznoj skupštini.

Crnobrnja meni naređuje da pronađem druga Veselinova i da ga obavestim da sutra, 5. februara, u 10 sati mora biti kod druga Tita na Brionima. Ja zatim molim dežurne u Skupštini da obaveste Veselinova da hitno dođe u svoj kabinet. Posle jednog sata Veselinov stiže, skida svoju zimsku vindjaknu, veša je o čiviluk i ja ga stojeći obaveštavam o poruci Crnobrnje, da sutra u 10 sati mora biti kod druga Tita na Brionima.
Mislio sam da će Veselinov na Brione otputovati sutra rano ujutro, jer svakoga dana za Brione je leteo ujutru rano specijalni avion, vojni, nosio je za Tita poštu, beogradske novine i uvek po nekoga putnika, ja l' iz Titove lekarske ekipe, ja l' nekoga stranca, itd., pa pošto mora rano iz stana, Veselinov neće tako rano da budi svoju suprugu Stanku i da joj on čestita neposredno rođendan.

Međutim, oko podne sutradan dolazi Petar Kojić, šofer druga Veselinova i kaže mi:

"...Sinoć sam druga Žarka i Peru Stambolića odvezao na železničku stanicu u Topčideru, i njih dvojica su se ukrcali na lokomotivu Plavoga voza 'Dinaru' i otputovali su na Brione." Tek tada sam ja pojmio da u lokomotivama Plavoga voza osim soba za posadu, postoji i jedna ili dve sobe i za specijalne putnike, sobe, za prenoćište.

VESELINOV I STAMBOLIĆ stigli su na vreme kod Tita. Kad putuje Plavi voz onda sve usputne železničke stanice i skretnice dobijaju telegrame: glavni kolosek mora biti slobodan u toliko i toliko sati, minuta... tačno se to zna, i onda, u ovom slučaju lokomotiva "Dinara" juri 100 km na sat! Tako je i 4/5 februara 1966. godine bilo!

Tito, Stambolić i Veselinov čitavoga dana 5. februara 1966. razgovarali su samo o Rankoviću. Tito je počeo razgovor: "...Ranković je postao tipičan velikosrpski nacionalista. Ja više s njim ne mogu ni o čemu da razgovaram!" Stambolić i Veselinov vratili su se 5. februara uveče za Beograd. Stigli su na topčidersku stanicu 6. februara oko 10 sati. Nisu odlazili ni svojim kućama-vilama, niti svojim kancelarijama. Odmah su otišli u kabinet Rankovićev u zgradi CK SKJ na Novom Beogradu (sprat XV) i satima razgovarali s njim. Upoznali su ga detaljnije sa razgovorom kod Tita i Titovim opaskama.

Saopštili su Rankoviću deset Titovih (ali nekih i njihovih) primedbi. Naročito o Rankovićevom navodnom velikosrpskom nacionalisti. Ranković nijednu od tih primedbi nije prihvatio. Sve ih je negirao i dokazivao njihovu neosnovanost.

Sve ove detalje meni nije kazivao Jovan Veselinov, jer ga nisam ni pitao o sadržini razgovara kod Tita, ali mi je sve ovo ispričao Petar Stambolić, s kim sam imao češća ćaskanja "na obostranu korist!".

* * * * * * * * * * *

Kako je beogradska čaršija postala klasni neprijatelj

TAJNI RAZGOVOR na Brionima, pokazalo se da je bio svojevrsna uvertira u pripremama Trećeg plenuma CK SKJ, koji je održan 25. i 26. februara, a drugi deo 11. marta 1966. godine.

Bilo je statutarno pravilo da se Kongresi SKJ održavaju svake četiri godine, a plenumi CK SKJ svaka tri meseca. Činjenica je, međutim, da od 1958. godine, kada je održan Sedmi kongres SKJ u Ljubljani, prolazilo je i po šest godina a da se sledeći kongres ne zakazuje, odnosno sledeći plenum zakazuje i posle 6-8. meseci. To je bio slučaj i sa Osmim i Desetim kongresom SKJ, kao i sada sa Trećim plenumom CK SKJ.

Tito ili neko drugi nikada nisu saopštili članstvu SKJ zašto se ovako odstupa od partijskog Statuta. Titov savetnik za štampu Blažo Mandić je jednom pisao da je Tito ponekada odlazio u inostranstvo samo da bi izbegao međurepubličke svađe, uglavnom u vezi sa ekonomijom, investicijama i trvenjima o oceni prošlosti, nekih događaja iz istorije.

Jednostavno: vladala je sve intenzivnija nesloga u rukovodstvu političkome i državnome Jugoslavije, pre svega u odnosima među republikama, pa su odlagani kongresi i plenumi CK SKJ.

TREĆI PLENUM februara i marta 1966. došao je u jeku političke pa i državne konfuzije, i Tito je konačno zakazivao te skupove kad je ocenio da će njegova "linija" lakše i potpunije pobediti.

Treći plenum CK SKJ, o kome je reč, karakteriše, po mome sudu, nekoliko novina. Prvo, ovaj plenum je zakazan i održan u dva dela. Prvi deo bio je 25. i 26. februara, a drugi deo 11. marta 1966. godine. Drugi novum: za Treći plenum bile su prethodno urađene, od strane odgovarajuće komisije, teze, kao okosnica budućih zaključaka Plenuma. Teze su razmatrane i usvojene na Drugom plenumu 11. marta 1966. godine. Tito je bio majstor da uvek neke nove detalje lansira kao, maltene, odlučujuće, spasonosne, po formi, nove znakove uspešnosti u željenom pravcu. Da pomenem i jednu "sitnicu": odmah posle oslobođenja rabljen je termin "beogradska čaršija". Nju su činili pojedinci ranije beogradske buržoazije, tzv. monarhistička kamarila, rečju: ljudi, pojedinci ranije "eksploatatorske klase". Kasnije se pod pojmom "beogradska čaršija" podrazumevao skup beogradskih intelektualaca, pre svega: pisci, glumci, novinari, slikari... koji su se okupljali "na čašice razgovora" u kafanama hotela "Moskva", "Balkan", "Kasina", "Mažestik", Klub pisaca, pozorišna kafana itd. I koji su uvek bili kritički nastrojeni prema aktuelnoj političkoj situaciji. Često ih je Tito apostrofirao, ponekad im davao svojstvo "klasnog neprijatelja".

KAD JE REČ O KLASNOM neprijatelju, Tito je kao vođa revolucije, imao odrešene ruke u merama represalija. Znao je da kaže: "...Sudije se drže propisa, zakona kao pijan plota!

Na kontrarevolucionarne mere odgovorićemo revolucionarnim merama!"

U svome referatu na Trećem plenumu Tito više puta pominje "čaršiju", ali je ne locira na Beograd i Terazije, već ovoga puta njegova čaršija se odnosi na sve sredine u zemlji, koje imaju kritičke opaske na "liniju" Saveza komunista, posebno ako je reč o privrednoj reformi, a tada je ona bila u centru politike i svekolike aktivnosti Saveza komunista.

Ali je Tito tom prilikom izgovorio i opasku da su i mnogi članovi SKJ po svome delovanju, kritičkome ustrojenju, deo te "čaršije".

* * * * * * * * * * *

Paušalne optužbe o kočničarima privredne reforme

NA TREĆEM PLENUMU 25. februara 1966. Tito je podneo uvodni referat. Bio je to vrlo, vrlo obiman referat. Tretirao je desetinu pitanja, ali dva su, po mome sudu, bila osnovna: sprovođenje privredne reforme, i drugo: odgovornost komunista za uspeh reforme. Tom prilikom za mnoge sa iznenađenjem Tito je konstatovao da su se u mišljenjima i kritikama "izmešali" komunisti i čaršija, i više se ne zna ko šta zastupa. Tom prilikom je naglašeno konstatovao da su među glavnim "kočničarima" sprovođenja reforme i neki rukovodeći komunisti. I s tim u vezi naglašava "da smo bili prilično bolećivi" prema mnogim komunistima, pa i onim na najistaknutijim položajima u državi i Savezu komunista. S tom i takvom praksom moramo odlučno raskrstiti! Tito nije konkretnije naveo imena i funkcije osoba na koje se misli kad govori to što govori.

Ali, kasnije je bilo jasno: mislio je prvenstveno na Aleksandra Rankovića i ljude oko njega, ali i na mnoge iz izvršnih veća republika, biće pre svega one u Srbiji.

Jer, podsetimo se: posle Četvrtoga plenuma CK SKJ Tito je u jednom govoru kazao: "...Ljudi se stalno pitaju pa ko je glavni 'kočničar' sprovođenja privredne reforme, i traže od mene da kažem ko konkretno i na koji način koči sprovođenje zadataka koje nameće privredna reforma...". "Evo", kaže Tito, "...kazao sam sada, kazali smo to na Četvrtom plenumu CK SKJ. Dakle, Aleksandar Ranković i ljudi oko njega su glavni kočničari..."

Tito ni tada ni kasnije nije konkretnije kazao u čemu i kako su Ranković i ini sabotirali sprovođenje privredne reforme. Pa, po mome mišljenju, nije mogao ni da govori konkretnije, jer nije imao valjanih, konkretnih dokaza. Ali, nije bio mali broj građana, pa ni članova Saveza komunista Jugoslavije, koji su i poverovali tim Titovim, paušalnim, iskazima.

VAŽNO JE DA "KARAVAN" prođe; S vremenom se sve ublažava ili zaboravlja. Tito je još govorio: moramo sprečiti zatvaranje u komune i republike; radni ljudi su u pravu kad traže poboljšanje životnoga standarda, "neće više olako da podnose stezanje kaiša!"

I tako dalje, i tako dalje, sa naglašenim stavom: "... Komunistima koji ne sprovode odluke našega Saveza nema mesta u Savezu".

Treći plenum je posebno značajan i zbog obimnog govora, diskusije Aleksandra Rankovića; njegova reč na plenumu može se kvalifikovati kao koreferat. Po obimu i po sadržini, izjavama i ocenama koje je izrekao. Vrlo obimno i konkretno govorio je o nacionalizmu i šovinizmu u Srbiji. Bitno obrazloženje dao je izjavom: "... Odlučna borba protiv pojava šovinizma u Srbiji, olakšaće komunistima drugih republika borbu protiv vlastitog šovinizma".

Njegovo obimno, konkretno nabrajajući, dokazivanje, apostrofiranje pojava nacionalizma, šovinizma i unitarizma u Srbiji, po mom mišljenu verovatno je posledica razgovora Tita, Stambolića i Veselinova 20 dana ranije na Brionima "o Rankoviću", po Titovoj oceni, kao "izrazitom srpskom nacionalisti".

Kao da je ovim svojim govorom, konkretnim nabrajanjima primera nacionalizma i šovinizma u Srbiji, želeo da Titu izbije argumente iz ruku. Ali, možda se u Rankovićevoj diskusiji, osudi nacionalizma i šovinizma u Srbiji, kao "otkačenoj dasci" komunistima u drugim republikama, da u svojim republikama povedu odlučniju i uspešniju borbu protiv njihovoga nacionalizma - krije jedna trajno dejstvujuća konstanta još od Komiterninih dana. Naime, tvrdilo se da su nacionalizam i šovinizam najopasniji u Srbiji, jer time podseća ostale u Jugoslaviji, na velikosrpsku vladavinu u Kraljevini Jugoslaviji, i da zbog toga komunisti Srbije imaju posebnu, naglašenu odgovornost.

* * * * * * * * * * *

Napadi na srpski hegemonizam uz pomoć druga Lenjina

TOJ TEZI, O POSEBNOJ obavezi Srbije, komunista Srba, žestoko se suprotstavio Slobodan Penezić 1964. godine. "... Dosta sa tom pričom! Kraljevina Jugoslavija trajala je 23 godine (od 1918. do 1941). Evo i nova, socijalistička Jugoslavija traje već 23 godine (od 1941. do 1964) i u tom vremenu ako su Srbi imali neke krivice, 'odužili smo to', i nemoj više niko da mi pominje tu naglašenu odgovornost Srbije!"

Da, ali kasnije je sledila druga politika: Srbija, srpski narod, komunisti Srbije imaju naglašenu odgovornost za prilike u Jugoslaviji, jer je Srbija najveća republika, sa najbrojnijim stanovništvom. Kad se tim kvalifikativima i obavezama Srbije suprotstavila činjenica o ravnopravnosti republika, nacija, onda se rodila nova "obaveza"; u Srbiji živi najbrojnija skupina ljudi -pripadnika nacionalnih manjina, kasnije promenjen izraz "nacionalna manjina" u manjinskim nacionalnim zajednicama.

Polazilo se i od Lenjinove teze: "...Na račun velike nacije bolje je presoliti, nego ne dosoliti". Lenjin je to govorio za prilike u SSSR i Rusima kao najbrojnijem narodu SSSR. Još je on govorio: "...Kad zagrebeš Rusa ispod kože, kod svakoga ćeš naći elemente Velikorusa"!

Po analogiji, tako je i u Jugoslaviji, i pojedinci su se zaista pozivali na te reči, ocene Lenjinove kada su podvlačili posebnu odgovornost Srbije i Srba za skladne međunacionalne odnose u Jugoslaviji: FNRJ, odnosno SFRJ.

Možda je Rankovićevo vaspitanje u duhu pomenutih kvalifikativa i Lenjinovih ocena bilo u temelju njegove diskusije na Trećem plenumu CK SKJ, marta 1966. godine!? Sve skupa svodi se na devizu koju je obelodanio Lazar Koliševski: "...Da, vođena je politika: Slaba Srbija-jaka Jugoslavija!"

U JEDNOM RAZGOVORU posle Trećeg plenuma Dragi Stamenković meni kaže: "... Izmigolji se drug Marko na Trećem plenumu!" Pitam ga kako i u čemu?

Stamenković meni odgovara: "...Tito je bio rešen da na Trećem plenumu odstrani druga Marka iz članstva CK SKJ, kao velikosrpskog nacionalistu. Kao čoveka koji vidi, po Titovoj oceni, bujanje nacionalizma i šovinizma u Srbiji, a drug Marko ništa protiv tih pojava ne preduzima. Marko je u svome istupu na Trećem plenumu, faktički koreferatom, vrlo konkretno i obimno govorio o pojavama nacionalizma i šovinizma u nekim sredinama u Srbiji, posebno u Beogradu..."

Tito je možda "pustio mušice" da se nosi mišlju da na Trećem plenumu odstrani Rankovića iz CK SKJ, kao velikosrpskoga nacionalistu, da bi time, i onim o čemu je razgovarao sa Stambolićem i Veselinovim na Brionima 5. februara 1966, dakle 20 dana pre Trećeg plenuma, prisilio Rankovića da se javno, glasno ogradi od pojava nacionalizma i šovinizma u Srbiji, i da se time olakša Titu kombinacija koju će izložiti na Četvrtom plenumu, Brionskome plenumu 1. jula 1966. godine.

Jer, Rankovićeva žestoka, konkretna osuda pojedinih manifestacija, koje se mogu krstiti nacionalizmom, šovinizmom, unitarizmom, starim optužbama Srba i Srbije, on će izgubiti prestiž koji uživa u Srbiji i među Srbima u Jugoslaviji, a time će biti olakšana Titu ofanziva koju priprema za Četvrti plenum 1. jula 1966. Plenum protiv Rankovića, pre svega kao šefa policije, Udbe, a kritika, napadi na te službe uvek nailaze na dobar prijem kod naroda, pa i mnogih komunista.

Tito je bio veliki majstor da stvari okrene u tokove koji njemu odgovaraju. A, to mu i nije bilo teško budući da je bio prva ličnost i u državi, i u partiji, i u vojsci. Demokratski centralizam-vrlo je rastegljiva i često zloupotrebljena vladavina!

BONUS VIDEO - PODKAST "NIJE SAMO NASLOV" - Nemanja Starović: Američko društvo je podvojeno više nego ikada pre