IME ISTO - ŽIVKO, SUDBINE RAZLIČITE, OBE TEŠKE: Priča prvog spasenog "Dianinog deteta" iz Zagreba dobila gotovo filmski zaplet

Jednog, kog je usvojila porodica Zelenbrz iz Zagreba i čiji su ime i podaci pronađeni u Dianinom spisku dece smeštene u Zavodu za gluvonemu decu. Spisak se od prošle godine nalazi u Muzeju žrtava genocida, a Živko Zelenbrz nedavno je bio gost u Beogradu i Novom Sadu. Doskoro nije znao ništa o sebi, osim da je srpsko dete, koje je odgojila zagrebačka porodica. Iz perioda pre toga ima samo metalnu pločicu sa brojem 1128. U Dianinom spisku piše da je on Živko Ivančević.

Drugi Živko Ivančević ima 88 godina, iz Lisičina je, opština Voćin, a danas živi u Inđiji, sa suprugom Savetom. U braku su 67 godina. U rodnom listu iz Voćina piše da je rođen 28. avgusta 1936, od oca Ljubomira i majke Smilje, pa je tek nedavno, kad mu je stigao rodni list, saznao da se otac ne zove Ljuboje. I on je prošao kroz logor u Sisku, i njegova majka Smilja je odvedena u radni logor u Nemačku, a otac ubijen u Jasenovcu. I on je bio u Zavodu za gluvonemu decu, odakle je poslat porodici Foruglaš preko Drave, u selo Ždala. Ali, njega je, za razliku od onog prvog Živka, koji je celog života ostao Zelenbrz, majka posle rata pronašla i vratila kući, u Lisičine. Tu je živeo i radio u lokalnoj Šumariji sve do 13. decembra 1991, kada je izbegao. Šest godina je zatim živeo u Tenju i radio u zadruzi. Posle prelazi kod mlađe ćerke u Bešku, a zatim u Inđiju, na sam dan NATO bombardovanja 1999.

Koji Živko je pravi? Ovaj ili onaj iz Dianinog spiska? Da li je osoba koja je upisivala spasenu decu pogrešila ili su postojala dva Živka Ivančevića, kojima su pomešane sudbine? Da li su možda braća ili dalji rođaci? Sve ovo mogla bi da dokaže DNK analiza, na koju je Živko iz Inđije, kako nam je potvrdio, spreman.

- Imao sam brata Sretu, koji je sa tri godine umro, pre rata. Ne znam da sam imao drugu braću, ali bih voleo da upoznam tog Živka. Spreman sam i da dam krv za analizu, ako će to dokazati da je moja mati moja, ili možda da se vidi da li smo taj Živko i ja u srodstvu - kaže Živko iz Inđije.

I njegova životna priča je filmska. Početkom rata iz Lisičina su bežali od ustaša i stigli do sela Nova Krivaja, gde su uhvaćeni. Prebačeni su u Okučane, pa u Staru Gradišku, gde su mu ubijene obe babe, i dalje u Sisak, gde je od majke odvojen i poslat u Zagreb.

- Bio sam jako bolestan od tifusa, pa nisam odmah otišao u neku porodicu, u Zagorje, kao ostali iz moje grupe. Dočekao sam decu iz Bosne i sa njima sam prebačen u selo Ždala. Odatle je bila Pavelićeva žena. Tu sam živeo četiri godine kod Ivana i Maruše Forgulaš, do 1946. Išao sam u školu. Zadržao sam svoje ime i prezime, ali su me vodili u katoličku crkvu, bacao sam na Pavelića cveće u školi. Divno su ti ljudi brinuli o meni, pa kad je mati došla iz logora, nisam prvo hteo sa njom. Doduše, materu nisam ni prepoznao. Znam samo da je plakala kad me je videla. Morali smo da se navikavamo jedno na drugo ponovo. Ovi moji drugi roditelji iz Ždale, pomogli su nam. Slali su prasiće i brašno, obilazili me. Nudili se da budu kumovi kad sam se venčavao. Došli su u svatove kad mi se starija kćer udavala, ja sam išao u svadbu kod njihove unuke, u Zagreb - priča Živko.

Još se seća da su on i majka živeli posle rata u velikom siromaštvu, da su često bili gladni, da je majka hapšena jer nije htela u zadrugu. Nedavno je obišao sa ćerkama njen grob, u Lisičinama.

- Put me je zamorio, daleko je, mislim da je to bio moj poslednji odlazak - kaže Živko.

Prema rečima Jasmine Tutunović Trifunov iz Muzeja žrtava genocida, zaposleni trenutno proveravaju u dostupnim dokumentima da li je ubeleženo još neko dete sa istim imenom, prezimenom, ličnim podacima roditelja, kao Živko Ivančević, kog je, prema papirima, usvojila porodica Zelenbrz.

- Dešavalo se da se tokom prepisivanja različitih evidencija nenamerno potkradu greške, što se i danas događa u svim bazama podataka, a posebno kada su u pitanju ratne okolnosti - kaže naša sagovornica. - Već smo imali slučajeve da dva deteta imaju identično ime i prezime, iako potiču iz različitih porodica. Zato je neophodno da se pažljivo provere podaci, budući da se na kraju uvek ispostavi kako se neki detalj razlikuje.

Bilo je primera i da jedno dete premine, a drugo, sa potpuno istim imenom, preživi. Takođe je bilo slučajeva da je osoba imala blizanca, za kog nije znala, a koji je u ratu ubijen ili umro, pa da sazna za brata ili sestru tek kada počne da traga za podacima. Ovo se naročito dešavalo kod jako male dece, one rođene u zbegu ili logoru.

Zbirka koja bi možda mogla da pomogne Muzeju žrtava genocida da detektuju sudbinu oba Živka jeste lični fond Dragoja Lukića. On se pune tri decenije bavio stradanjima dece i pomoći preživelima da nađu članove porodica. I Lukić je sam, kao ratno dete koje je preživelo logor, tragao za braćom i sestrama.

Ukoliko se pak do podataka u arhivama ne dođe, Živko iz Inđije spreman je da se sretne sa Živkom iz Zagreba i na ličnom primeru utvrdi piše li život zaista romane.