FELJTON - NIKOLAJ HARTVIG PRVA ŽRTVA VELIKOG RATA: Ruski poslanik je sahranjen u Beogradu sa "počastima sa kakvim se vladari sahranjuju"

Kao uvod u našu temu donosimo jedno malo podsećanje kako je do toga došlo. Atentat na nadvojvodu i prestolonaslednika Franca Ferdinanda koji je došao da prisustvuje vojnim manevrima u istočnoj Bosni na granici sa Srbijom, Austrougarska je iskoristila kao povod da napadne Srbiju.

U pokušaju da pomogne u traženju mirnog rešenja, stradao je i ruski poslanik u Beogradu, Nikolaj Hartvig. On je posle Sarajevskog atentata zatražio prijem kod austrougarskog kolege grofa Fon Gizla, želeći da kao predstavnik velike sile sazna šta Beč preduzima tim povodom. Ono što je čuo od Gizla bilo je veoma neprijatno za Hartviga. Gizl mu je rekao kako ruski poslanik ne može da utiče na odluku Beča, što je jasno ukazivalo na to šta se sprema. Kao veoma iskusan diplomata, shvatio je da se i Rusija nalazi pred velikim iskušenjem, kao i cela Evropa i da rat samo što nije počeo. Pale su reči netipične za diplomatski protokol i Hartvigu je naglo pozlilo. Preminuo je u austrougarskom poslanstvu. Novine su objavile da je veliki prijatelj srpskog naroda preminuo od srčane kapi, oko tri sata popodne, posle razgovora sa grofom Gizlom.

IZNENADNA smrt Nikolaja Hartvoga ražalostila je ceo srpski narod, a na glas da je preminuo, mase sveta krenule su ka ruskom poslanstvu, gde je već stigao ceo državni vrh, na čelu sa prestolonaslednikom Aleksandrom, princem Pavlom, članovima Vlade.

„Politika“ u broju od 29. juna 1914. godine piše da su „istaknute u znak žalosti crne zastave u svim nadleštvima, mnogim radnjama i privatnim stanovima. Isto tako otkazane su sinoć sve bioskopske predstave, a muzika po kafanama nije svirala... Odložena je i svečana zabava koja je u čast kraljevog rođendana (Petra I) bila zakazana danas u veče u Oficirskom domu”. Za tu svečanost Uprava Varoši Beograda izdala je bila posebnu naredbu o održavanju reda na ulicama „sve dok se povorka ne vrati iz Saborne crkve i dok vojska ne krene prema Dvoru na parad, publika može stajati samo na trotoarima”.

Svečanost nije održana, kao ni zakazane konjičke trke na Hipodromu. Svečanosti su verovatno otkazane i zbog atentatau Sarajevu, kao neprikladne, jer bi u Beču mogle pogrešno da se protumače.

VLADA  u Moskvi i porodica Nikolaja Hartviga, prihvatile su molbu srpske Vlade, poteklu od brojnih zvaničnika i građana da „osvedočeni prijatelj srpskog naroda bude sahranjen u Beogradu”. Ruski ministar inostranih dela Sazonov je u predstavci napisao da takav gest Vlade u Beogradu za Rusiju predstavlja veliku počast. Prema rečima Hartvigove ćerke Ljudmile, to je bila čast i za porodicu jer je njen otac govorio da bi voleo, kada umre, da bude sahranjen u Srbiji.

Hartviga je na večni počinak ispratio ceo Beograd, trgovci su zatvorili radnje, a na svim glavnim ulicama bile su istaknute crne zastave. Stari Beograđani su govorili da takve sahrane nije bilo još od pogreba kneza Mihaila. „Celog jučerašnjeg dana, ceo Beograd, od najbogatijeg do najsiromašnijeg građanina, išao je u Rusko poslanstvo da poslednji put vidi velikog srpskog prijatelja i da mu oda poslednje poštovanje... Tako je pored tela Hartviga prodefilovala cela srpska prestonica” pisala je „Politika“ u broju od 1. jula 1914. Tako je bilo i sutradan. „Na Terazijama i po svim ulicama kuda će proći povorka, slegale su se mase stanovništva, ne samo iz Beograda nego iz bliže i dalje okoline, slobodno se može reći da je na ulicama obrazovalo špalir oko 100.000 duša, jer po kućama niko živi nije ostao”, izveštava „Politika“  2. jula 1914. godine.

HARTVIG  je sahranjen na Novom groblju 1. jula sa „počastima sa kakvim se samo vladari sahranjuju”. Narod je znao da prepozna ko mu je pravi prijatelj, a niko nije mogao ni da pretpostavi da nastupa jedan od najtežih perioda u srpskoj istoriji.

Poznato nam je šta se posle desilo. Austrougarska je uputila ultimatum Srbiji, za koji je očekivala da neće biti prihvaćen, što pokazuje i način uručenja. Predat je 23. jula u 18 časova, kada se u Vladi obično nalazi samo obezbeđenje, s rokom za odgovor: odmah, nezvanično dva dana.

Srbija je prihvatila sve tačke osim jedne - da austrougarski organi obavljaju istragu na teritoriji Srbije, ali i za nju se može reći da je bila uslovno prihvaćena, predlogom da to radi arbitraža velikih sila. Ocenjeno je da bi prihvatanje tog zahteva predstavljalo gubitak nezavisnosti. Kada je Nikola Pašić doneo odgovor u austrougarsko poslanstvo 25. jula popodne, osoblje je već bilo spakovalo kofere i spremilo se za prelazak u Zemun.

Odgovor srpske Vlade, napisan pomirljivim jezikom, prosleđen je čitavom svetu koji ga komentariše kao krajnje popustljiv i mirotvoran, kao izraz prećutne delimične kapitulacije, pravdane skoro potpunom iscrpljenošću Srbije u tek završenim Balkanskim ratovima. Za neke je to bio najoštriji dokument koji je jedna država uručila nekoj drugoj.

Najviši evropski zvaničnici vodili su živu političku aktivnost kako bi se izbegao rat koji se nazirao u vazduhu. Francuski predsednik Poenkare završavao je posetu Rusiji i iz Petrograda uplovio u Baltičko more ka Parizu, nije ni imao vremena da pokrene neku novu inicijativu da se spreči najgore.

CENTRALNE sile su očigledno bile efikasnije u dogovorima od zemalja Antante, bile su spremne za rat i nisu htele da propuste povod koji se ne odbija. Ignorisale su inicijativu Francuske i Engleske da se nađe neko odgovarajuće rešenje i izbegne rat, koji se osećao u vazduhu.

Ruski šef diplomatije, Sergej Sazonov, u razgovoru sa austrougarskim kolegom grofom Bertholdom, videvši da se namere Beča ne mogu sprečiti kaže: „Znam šta hoćete... Vidi se koliko ste miroljubivi, pošto celu Evropu bacate u oganj”. Austrougarska je rat objavila 28. jula običnim telegramom upućenim u Niš, gde se nalazila srpska Vlada, a već iste večeri počela je da bombarduje Beograd.

Rusija je odmah objavila opštu mobilizaciju, Nemačka uzvratila objavom rata Rusiji. Za manje od nedelju dana u rat su ušle Crna Gora, Belgija, Britanija, Francuska, za mesec dana pod oružjem je bilo skoro 80 miliona vojnika. Evropa je postala glavno poprište dotad najvećeg svetskog sukoba, a Srbija prva žrtva.

IMA istoričara koji smatraju da je car Nikolaj uveo Rusiju u rat bez potrebe, samo da bi pomogao Srbiji. Međutim, kada se dobro sagledaju tadašnje prilike, posebno militantni planovi Nemačke i njeno podsticanje Austrougarske, jasno je da Rusija nije mogla da ostane po strani zbog sopstvenih interesa, isto kao što to nisu mogle da učine Velika Britanija, Francuska, Italija. Svi su branili svoje interese. Takve kritike ruskog cara stizale su uglavnom od njegovih protivnika koji su se borili za vlast, o čemu će biti više reči kasnije, a stav Nikolaja Drugog duboko je urezan u kolektivno pamćenje srpskog naroda.

Moćna Austrougarska je objavila rat maloj i iscrpljenoj Srbiji, koja je tek izašla iz dva Balkanska rata i činila sve da izbegne novi sukob, ali ne po cenu da izgubi svoju nezavisnost.

Srbija u to vreme broji manje od 4,5 miliona stanovnika, od čega nešto više od milion u novim oblastima - Raškoj, Kosovu i Metohiji i Južnoj Srbiji, tek oslobođenim od vekov- nog turskog ropstva, nepripremljenim za nove borbe. Njeno oružje je u tehnološkom smislu daleko slabije, ali moral i ljudska snaga su na visokom nivou.

CAR SPASAVA SRPSKU VOJSKU

ZASLUGE  cara Nikolaja za spas srpske vojske nisu zaboravili ni srpski narod ni kralj Aleksandar kada jetrebalo prihvatiti ruske izbeglice u egzodusu posle Oktobarskog prevrata. Njegove reči upućene kralju Aleksandru, zahvalna Srbija je ispisala na spomeniku ruskom caru u centru Beograda, podignutom tek pre nekoliko godina. One glase: „Ni u kojem slučaju Rusija neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije.”

SUTRA: PRVI TALAS RUSA STIŽE U MNOGE SRPSKE GRADOVE