CIA PLANIRALA OTMICU SRPSKOG PREDSEDNIKA: Smrt Slobodana Miloševića bruka za njegove Haške tamničare

Vodio je srpski narod kroz raspad SFR Jugoslavije, rat i sankcije. Mnogo je hteo, malo započeo. Nastojao je da odbrani postojeće stanje u kojem je video ideal... Neki kažu da je iza njega ostala i Republika Srpska, ali ostaje činjenica da je prihvatao sve strane planove za BiH...

Miloševićeva smrt u Hagu 11. marta 2006. bila je donekle sumnjiva. Tokom pet godina on je tamo držan kao neka vrsta ratnog trofeja SAD i NATO, na poniženje srpskom narodu - kao presedan posle kojeg se više šefova država (sve odreda onih koje su SAD odredile) našlo pred sudovima nego u sveukupnoj ranijoj istoriji. Suđenje je išlo loše po haško tužilaštvo. Sama glavna tužiteljka priznala je (a kasnije je to presuda Radovanu Karadžiću i potvrdila) da su suštinski otpale najteže optužnice za ratne zločine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ipak, Milošević bi bio osuđen za ratne zločine počinjene na Kosovu i Metohiji, gde su srpski generali za praktično iste optužbe za koje su hrvatski oslobođeni, osuđeni na višedecenijske kazne. Hag je u borbi s Miloševićem doživeo teže neuspehe - pre svega onda kada je neuspešno pokušao da mu nametne branioca - ali bi posle presude to bilo zaboravljeno. Miloševićeva smrt, posebno u pritvoru, i to u času kada je tvrdio da je bolestan i tražio da bude upućen na lečenje u Rusku Federaciju, bila je najveća bruka za Haški tribunal.

MILOŠEVIĆ je umro nakon najozbiljnijih upozorenja koja su on i njegovi srpski lekari uputili Hagu. Ponašanje Haškog tribunala kasnije, s tvrdnjom da je pio lekove protiv lepre kako bi svoje stanje učinio težim, a možda i izvršio samoubistvo, bili su dodatna bruka za Miloševićeve tamničare. Tvrdnje advokata da se, dok je sa dozvoljene daljine posmatrao leš, osetio životno ugroženim, te visokog funkcionera SPS da u zavarenom sanduku iz Haga nije bio Miloševićev leš, samo su povećale sumnje.

Milošević nikada nije bio meta istinskih atentatora. Ipak, bilo je sumnji da neko želi da ga ubije. Početkom januara 1988. Milošević i njegova supruga Mirjana Marković vraćali su se s proslave Nove godine. Bili su u jednoj vili u okolini Sremske Mitrovice.

Tokom vožnje, negde kod Šimanovaca, na automobilu su eksplodirale gume. Milošević je bio lakše povređen. Bili su to meseci nakon Osme sednice i uspostavljanja Miloševićeve pune vlasti.

Vest da je na prvog čoveka srpske partije možda izvršen atentat dovela je do formiranja dve komisije - partijske i državne - kojima je povereno da istraže slučaj. Dve sedmice je trajala užurbana istraga. Veštaci su konačno otkrili tačan uzrok pucanja guma, njihov izveštaj prihvatile su obe komisije. Vrh policije, tadašnji Republički sekretarijat za unutrašnje poslove, konačno je objavio da "prema nalazima stručnjaka, kao i ekspertizom pneumatika, do udesa je došlo zbog starosti i pogrešne montaže zadnjih guma, usled čega je, prilikom povećanja brzine, došlo do odvajanja gazećeg sloja, što je prouzrokovalo isklizavanje sa kolovoza i prevrtanje vozila". Zanimljivo je da su mediji za udes krivili vulkanizera, ali i načelnika Beogradskog centra Državne bezbednosti Dušana Stupara.

Stupar je bio ključni svedok u optužbama za autorstvo teksta "Vojko i Savle", a više od dve decenije kasnije svedočiće o smrti Dragoljuba Mihailovića, unoseći tako još veću zabunu.

Početkom 1989. usvojeni su amandmani na pokrajinske i republički Ustav, čime je Srbija postala u većoj meri funkcionalna država. Demonstracije Albanaca na Kosovu i Metohiji postale su nasilne. Delovale su republička i savezna policija. Do srpske policije stigla je vest da je albanska emigracija iz Švajcarske ucenila glavu Slobodana Miloševića na milion švajcarskih franaka. Do atentata nije došlo, ali su Miloševići iz trosobnog stana na Vračaru preseljeni na mondensko Dedinje.

* * * * * * * * * *

Britanska služba priprema atentat u Švajcarskoj

MART 1992. bio je sudbonosan za mir u Bosni i Hercegovini. Milošević je 7. marta doživeo drugu saobraćajnu nesreću. Udes se dogodio u Beogradu, u Ulici vojvode Putnika, prilikom izlaska iz krivine. MUP Srbije izdao je saopštenje u kojem je navedeno: "Oko 23.45 časova u Beogradu, u Ulici vojvode Putnika, u oštroj levoj krivini, kod sijaličnog stuba broj 82, došlo je do izletanja vozila u kome se nalazio Milošević. Vozilom je upravljao Senta Milenković, viši inspektor Ministarstva unutrašnjih poslova."

Predsednik Republike Srbije je ponovo povređen, na Vojnomedicinskoj akademiji je utvrđeno da ima "kontuziju mekih tkiva glave, trzajne povrede vrata i lakši potres mozga". Određeno mu je kraće mirovanje i terapija lekovima.

Senta Milenković, šofer i telohranitelj Slobodana Miloševića, navodno je izjavio da je do saobraćajnog incidenta došlo kod Topčiderske zvezde, kada im je u susret došlo vozilo koje je imalo uključena duga svetla. Kako bi izbegao sudar, on je skrenuo desno i izleteo na trotoar.

U javnosti se govorkalo o atentatu. Studenti koji su protestovali tokom juna 1992. izrugivali su se noseći transparente na kojima su bile ispisane poruke podrške Senti Milenkoviću, ali je događaj okarakterisan kao slučajnost.

Ričard Tomilson, bivši operativac britanske MI6, razotkriven je tokom boravka u Beogradu 1996. Tada je pokušao da vrbuje izvesne srpske novinare. Avgusta 1998. on je za dva londonska tabloida izjavio kako je MI6 pokušao da organizuje atentat na Slobodana Miloševića. Trebalo je da Milošević, navodno, strada u insceniranoj saobraćajnoj nesreći u Švajcarskoj. U to vreme je bila aktuelna pogibija princeze Dajane, pa je Tomilson navodio i obrazac, budući da je tada već jugoslovenski predsednik trebalo da bude ubijen u jednom tunelu.

TOMILSON , koji je zbog kršenja državne tajne proveo pola godine u zatvoru, izjavio je septembra 1998. da je čak izrađen i dokument sa naslovom "Potreba za atentatom na Miloševića". U njemu su, navodno, navedene tri moguće verzije atentata: "Obučavanje srpske paravojne opozicione grupe da ubije Miloševića u Srbiji, slanje specijalnih britanskih jedinica u Srbiju da izvrše atentat bombama ili snajperskom vatrom i likvidacija Miloševića u saobraćajnoj nesreći."

Za vreme rata NATO protiv Srbije i Crne Gore, 22. aprila 1999, u 3.10 izjutra, američki lovci F-15 E lansirali su rakete na rezidenciju predsednika Miloševića u Užičkoj 15. NATO je udar na vilu legalno izabranog predsednika međunarodno priznate države označio kao sasvim legitimnu metu. Na konferenciji za novinare jugoslovenski ministar bez portfelja Goran Matić istakao je da je to bio "atentat" na predsednika SRJ i napad NATO nazvao "organizovanim terorističkim kriminalnim činom po svim međunarodnim standardima". Jedna od laserski navođenih raketa eksplodirala je u spavaćoj sobi vile. U tom trenutku porodica nije bila u rezidenciji. Miloševićeva supruga je u svojim memoarima svedočila da je u vili izgorela sva njihova odeća, zbog čega je u prvom trenutku Milošević kao rezervu nosio odelo njihovog prijatelja direktora CIP Milutina Mrkonjića.

Posle bombardovanja, u američkoj CIA razmatrana je mogućnost Miloševićeve otmice.

Navodno se od toga odustalo zbog tobožnje velike opreznosti jugoslovenskog predsednika, koji je stalno menjao rezidencije. I srpske službe su sumnjale da će doći do otmice, pa je razotkrivena tobožnja organizacija "Pauk", koja je u korist francuske službe nameravala da otme Miloševića. Velika afera je kasnije utihnula, a uhapšeni avanturisti su oslobođeni.