SUMNJE U SMRT ISTAKNUTIH SRBA: Šta spaja sudbine cara Dušana, patrijarha Varnave, Krcuna i Miloševića

U srpskoj istoriji, uprkos istraživanjima, dokumentima, ispovestima svedoka, ostale su do danas nerazjašnjene činjenice o odlasku jednog broja velikih ličnosti: jesu li otrovani, da li su im pripremana ubistva? Među njima su i smrt cara Dušana, patrijarha srpskog Varnave (1937), poznatog komunističkog vođe i generala policije Slobodana Penezića Krcuna (1964), pa i smrt predsednika Srbije Slobodana Miloševića u ćeliji Haškog tribunala (2006).

* * * * * * * * *

Car Dušan Silni

IZVORI ne govore da je car Dušan umro nasilnom smrću. O tome ne svedoči ni prvom srpskom caru nenaklonjena narodna poezija. Šture vesti govore da je car preminuo 20. decembra 1355. Ništa više ni manje. Ipak, logično razmišljanje, tako opasno u istoriografiji kada njime nadomešćujemo nepostojeće izvore, navodi na pomisao da nešto nije bilo uredu s carevim životnim koncem. Pre svega, reč je o statistici - životnom dobu srpskih vladara. Dušan je živeo između 43 i 47 godina. Dušanov otac Stefan Dečanski živeo je oko 55 godina, a njegova smrt je, prema opštem uverenju, bila nasilna. Deda Milutin umro je 68. godini, pradeda Uroš u 54, čukundeda Stefan Prvovenčani dostigao je 61. godinu života, a rodonačelnik dinastije Stefan Nemanja životom je zaokružio bezmalo čitav 12. vek, preminuvši u 85. godini.[...]

CAREVI zemni ostaci preneseni su iz njegove zadužbine kod Prizrena u Beograd i danas se nalaze u Crkvi Sv. Marka. Srpska pravoslavna crkva do danas nije dozvolila naučno ispitivanje zemnih ostataka, što bi svakako dalo odgovor na pitanje o smrti srpskog cara, koje je za savremenike bilo manje upitno nego što je danas slučaj.

Kao sliku tog stava navedimo jedan nedavni internet post. Izvesni Miloš Stanić je na internet sajtu Životne priče i monasi šaolina objavio sledeći tekst: "Istoričar Rene Ristelhueber kaže da su Grci otrovali cara Dušana upravo kada je krenuo na Carigrad sa čak 80.000 ljudi. Prethodno je Dušan osvojio Adrijanopolj (Jedrene). Rene kaže da bi istorija sveta bila pisana drugačije da je Dušan uspeo. Ovaj istoričar smatra da su Grci otrovali cara Dušana u trenutku kada je mogao potpuno da prevlada...

* * * * * * * * *

Patrijarh Varnava

VARNAVA Rosić bio je dete svog vremena. Srbin iz Pljevalja, rođen u vreme osmanlijske vlasti 1881, završio je Bogosloviju u Prizrenu. Posle je prešao na Duhovnu akademiju u Sankt Peterburgu, gde se i zamonašio. Školovao se u Carigradu, gde je služio kao sveštenik pri poslanstvu Kraljevine Srbije. Pomoćnik patrijaršijskom episkopu Grku u oblasti Vardarske Makedonije postaje 1910. Kasnije preuzima dijecezu, a nakon balkanskih ratova i dve. Prelazi sa srpskom vojskom preko Albanije.

Nakon rata, posle deset godina episkopske službe, postaje mitropolit skopski. Konačno, 1930. je izabran za srpskog patrijarha.

U teškim vremenima evropskih ratova i uspona totalitarizma i krize u jugoslovenskoj državi, patrijarh Varnava reorganizovao je crkvu, donevši njen Ustav. Za njegovog patrijarhovanja započela je gradnja Crkve Sv. Save na Vračaru.

Pred najvećim izazovom SPC se našla 1937. Tada je vlada Kraljevine Jugoslavije usvojila Konkordat, sporazum sa državom Vatikan o statusu Rimokatoličke crkve. Jugoslavija je bila etnički mešovita, bilo je to vreme krize države, sa ekspanzijom hrvatskog nacionalnog pokreta. Predsednik Vlade Milan Stojadinović mislio je da će ovaj dokument proći kao "pismo na pošti", prisećajući se kako je u Kraljevini Srbiji, čija je katolička zajednica bila malobrojna, uoči Prvog svetskog rata o Konkordatu pregovarao Lujo Bakotić, Srbin katolik.

SUKOB Vlade i pravoslavne crkve je veliki i otvoren. Patrijarh u božićnoj poslanici (7. januara 1937. po Novom kalendaru) kritikuje Vladu. Vlada nastoji da tekst poslanice ne bude u celini objavljen. Kriza raste sve do leta... Litiju koju je crkva zakazala za 19. jul 1937. napala je žandarmerija. Među desetinama ranjenih bilo je sveštenika i episkopa.

Svega četiri dana posle litije, u bolnici je umro patrijarh Varnava. Sumnju da je otrovan iznela je u svom saopštenju sama crkva.

Ipak, do danas je ostala sumnja. Postavlja se pitanje čemu ovo ubistvo kada je stav SPC po patrijarhovoj smrti radikalizovan, a Vlada je 1938. odustala od Konkordata?

Prema svedočenju ćerke rodoljuba, borca i pilota Đorđa Roša, njemu je jedan od učesnika obdukcije patrijarha Varnave rekao da je ovaj otrovan "dijamantskim prahom", koji navodno razara unutrašnje organe, a teško ga je uočiti. U javnosti se pojavilo i iz druge ruke preneseno svedočenje profesora patologije Ksenofonta Šahovića, koji je, navodno, tvrdio da je patrijarh umoren postepenim trovanjem bojnim otrovom iperitom.

* * * * * * * * *

Slobodan Penezić Krcun

SLOBODAN Penezić Krcun je bio jedan od prvih srpskih komunista i vođa partizanske gerile tokom Drugog svetskog rata. Tokom rata je ovaj nemirni duh, nekadašnji student poljoprivrede, došao do dužnosti političkog komesara Druge proleterske brigade. Posle rata je bio u vrhu aparata unutrašnjih poslova - Ozne i kasnije Udbe - NR Srbije.

Kraj rata dočekao je kao osnivač policijskog aparata u Srbiji. Cenjen zbog operacije zarobljavanja generala Dragoljuba Mihailovića, Penezić je bio jedan od osnivača KP Srbije, učesnik skupštine koja je proglasila republiku u Srbiji. Iako je u jednom mandatu bio član Savezne vlade i Centralnog komiteta jugoslovenske partije, on je ipak ostao vezan za Srbiju kao pre svega prvi čovek njenog policijskog aparata - Udbe.

Uprkos tome što je stajao iza najvećeg progona stanovnika Srbije koji su u istoriji izvršili, makar i u saučesništvu, samo Srbi, Penezić je zbog svog nemirnog duha i neposrednosti bio popularan, i to ne samo u krugovima članova partije i njenih simpatizera. Pričalo se da je bio spreman da se suprotstavi samom Brozu, drugovao je sa disidentima, pa je u pijanstvu Borislavu Mihailoviću Mihizu priznao da su mu ruke krvave "ne do lakata već do ramena". Pomagao je FK Crvenu zvezdu i podržavao svoj rodni kraj. Činilo se da nije uvek na liniji komunističkog režima...

Kada je 6. novembra 1964. ovaj trideset šest godina star predsednik Republičkog izvršnog veća, pošao na put u zavičaj, nije bilo vidljivih i jasnih političkih razloga za njegovu smenu ili hapšenje, a kamoli ubistvo.

Novi automobil je, prema zvaničnoj verziji, u blizini Lazarevca naleteo na blato. Vozač je pri brzini od 130 km na sat izgubio kontrolu nad vozilom. Automobil je udario u usamljeno drvo u ravnici. Penezić je poginuo. Jedan od saputnika, takođe funkcioner, izgubio je život, a ostali nisu. Penezić ostao smrvljen između prednjeg sedišta i haube automobila. Kasnija istraga utvrdila je da je došlo do saobraćajne nesreće.

Ipak, 1990. tadašnji istražni sudija je izjavio kako je na njega vršen pritisak da događaj oceni kao nesrećnu slučajnost. Navodno su, prema izveštaju komisije Vojnotehničkog instituta, na osovini i točkovima bila oštećenja koja nisu bila moguća na praktično novom vozilu.

Venceslav Glišić, istoričar ovog razdoblja, zabeležio je da je, uoči smrti, Penezić 1963. imao jedan neprijatan razgovor sa Brozom na Brionima. Jugoslovenskom vođi je, navodno, zamerio odnos prema srpskom narodu, a kad je ovaj ustao da prekine razgovor, Penezić mu je rekao da čeka kad će doći red na njega i Rankovića. Broz nije došao na Penezićevu sahranu. Poslao je venac, a zabeleženo je da je istog dana primio holivudskog glumca Kirka Daglasa.