POLITIČKO PACIFIKOVANJE SRBIJE: Nedorečeni motivi za likvidaciju srpskog premijera

Prvi, zvanični, stvarali su neobično ujedinjeni mediji, nevladine organizacije i stranke naklonjene EU i SAD. Ovo tumačenje propovedalo je da su Đinđića ubili ujedinjeni neprijatelji demokratije i reformi, ratni zločinci i njihovi fanovi. Prema ovom tumačenju, "nesposobni" Koštunica i neimenovani pojedinci iz kolektivnih hidri srpskog nacionalizma i klerikalizma nose odgovornost, ali i nedokazanu krivicu za atentat.

Atentatori su upravo oni koji su uhapšeni i osuđeni. Pomalo bizaran detalj predstavlja činjenica da je ovim tumačenjem izvesna odgovornost - ali ne za atentat već za nekažnjavanje svih njegovih srpskih inspiratora - i na ambasadorima SAD, Britanije i Francuske (Vilijamu Montgomeriju, Čarlsu Krofordu i Gabrijelu Keleru). Prema ovom tumačenju, reč je o samovlasnim, iskvarenim pojedincima, a ne zvaničnim politikama njihovih država. Uprkos tome, nijedan od spomenute trojice kasnije nije bio pozvan na odgovornost u svom ministarstvu. Da sve bude neobičnije, komisija koju je formirao jedan od najvećih privrženika SAD i EU u Vladi dr Žarko Korać donela je izveštaj koji je za javnost zatvoren već dve decenije.

Druga teorija zasnovana je na istraživanjima i svedočenju Milana Veruovića i novinara Nikole Vrzića. Utemeljena na minuciozno istraženim dokumentima, izjavama svedoka, novinskim člancima i forenzičkim dokazima koje su tumačili relevantni i pozvani stručnjaci, ova rekonstrukcija govori o širokoj zaveri u kojoj je aktivno ili pasivno uzeo učešća izvestan broj Đinđićevih saradnika. Premijer je, tvrdi se, ubijen pucnjima iz snajpera koji je dejstvovao sa zgrade u Birčaninovoj ulici, koja je na suprotnoj strani od zgrade u Admirala Geprata, s koje je, po svemu sudeći, pucao sekundarni atentator. Moguće je da je taj atentator Zvezdan Jovanović, a izvesno da je "zemunski klan" imao učešće u atentatu. Postoji i foto-robot atentatora iz Birčaninove. Na osnovu njega prepoznat je Rajmond Rojnik, profesionalni vojnik poreklom iz Hrvatske. Jedan građanin Hrvatske dočekan je od čoveka iz JSO na graničnom prelazu Batrovci uoči atentata, i neko vreme posle Đinđićeve pogibije vratio se u Hrvatsku. Foto-robot je objavljen u medijima, a onda je usledila operacija zataškavanja, koja je podrazumevala i pojavu "nekog drugog" Rojnika, koji se smesta javio medijima.

MOTIVI ZA ZORANOVO ubistvo ostaju nejasni. Koliko je mogao da uhvati Željka Maksimovića Maku, toliko je srpski policijski i sudski sistem mogao da uništi "zemunski klan". Privremeni uspeh postignut je upravo zbog ubistva premijera Srbije. Iako je kao mastermajnd atentata naveden Milorad Luković, on je imao izuzetno pasivnu ulogu i tako se držao i kasnije. Starorežimska opozicija je, umesto da trijumfuje posle atentata, počela ubrzano da se menja. SPS je podržao reformsku Koštuničinu vladu, što nije čudno jer ga se Milošević odrekao još 2002, kada je na izborima podržao kandidata Srpske radikalne stranke. SRS je 2004. započeo kampanju transformacije, takozvanu narandžastu kampanju "Vučić za metropolu", koja će se završiti raspadom stranke 2008. i stvaranjem programski dijametralno drugačije Srpske napredne stranke. Koštuničin DSS je od najjače stranke u Srbiji postao tas na političkoj vagi, da bi posle 2008. prestao i to da bude i otišao na političku marginu. Saradnja s Haškim tribunalom ne samo da nije prekinuta nego nije ni usporena. Tokom naredne četiri godine predat je 21 građanin Srbije, odnosno svi potraživani.

Jedina promena u politici bio je odnos vlasti prema Kosovu i Metohiji. Đinđić je pokušavao da izbegne postepeno i bezuslovno stvaranje albanske države na Kosovu.

Predlagao je kompromisno rešenje ili podelu Pokrajine, uz rešavanje ostalih otvorenih pitanja (status Republike Srpske i DZ Srbija i Crna Gora). Iako je sledeći predsednik Vlade tvrdio da je Đinđić želeo da tokom 2003. otvori sva ova pitanja, izvesno je da s malom podrškom javnosti koju je uživao tako nešto ne bi mogao ni da otvori, niti da postigne nekakav uspeh, posebno s obzirom na činjenicu da je februara 2003. prihvatio stvaranje, za Srbiju sasvim nepovoljne, Državne zajednice SCG. Ipak, isti Živković je odustao od Đinđićeve politike prema Kosovu i Metohiji, prihvatajući model koju su nametali SAD i EU - standardi pre statusa.

* * * * * * * * *

Servilan odnos stranaka prema Zapadu posle atentata

NEPOSREDNIH motiva, dakle, ima premalo, a posrednih previše. Videli smo da je do danas nemoguće u potpunosti rekonstruisati bilo koji moderni politički atentat. Tako je i sa ubistvom kneza Mihaila. Posle atentata na Kenedija, verovatno jednog od najlošije režiranih atentata i još goreg zataškavanja u savremenoj istoriji, jasno je da je sve moguće osim potpunog rasvetljavanja ovih složenih ubistava.

Zato čitaocu predlažem sledeću rekonstrukciju koju sam čuo od jednog prijatelja i svedoka epohe, a vi je prihvatite kao književnu imaginaciju:

Vlada je ulazila u poslednju godinu i odavno je najavila obračun sa organizovanim kriminalom. Jedinicu za specijalne operacije, tačnije jedan njen deo, odavno su radikalizovale, između ostalih, čitave kampanje provokacija koje je podsticao instrumentarijum na raspolaganju protagonistima ustanova SAD i EU. Đinđić se bio politički osamio, a zamerio sa određenim krugovima u SAD i EU. Neodređene namere za atentat na premijera dobile su znatno veći značaj urušavanjem ustanova predsednika, sudstva, Skupštine i neobičnom reformom savezne države. Po gradu se pričalo svašta, pripremana je optužnica za vođe "zemunskog klana", sporazumi iz 2000. s ljudima iz JSO i podzemlja više nisu važili. Pripreme za atentat nadzirale su razne službe, pa i srpske - odatle neistražena izjava jednog srpskog vojnog diplomate na službi u Skoplju o tome da se dogodilo nešto što je dogovoreno.

MOGUĆE JE DA su određeni krugovi u Vladi i vladajućim strankama imali sporazum sa atentatorima da na premijera bude pucano bez pogotka ili da neko iz njegove pratnje bude ranjen. To bi, bez svake sumnje, podstaklo inače mali entuzijazam ustanova i povećalo poverenje javnosti u borbu protiv organizovanog kriminala. Možda bi podiglo i šanse DS i Đinđića na izborima. U taj sporazum, verovatno uz znanje kasnije poginulih Spasojevića i Lukovića, stupio je i strani faktor. Za neke je zbog toga ishod bio neočekivan, ali ne i sam atentat. SAD i EU bez svake sumnje u Đinđiću nisu videli opasnost. On bi posle izbora 2004, da ih je kojom srećom doživeo, verovatno prešao u opoziciju i pitanje je da li je sebe video na čelu ponovo opozicione Demokratske stranke. Ipak, ideja o nacionalno-reformskoj političkoj opciji koja je kao himera postojala samo u magnovenju, ali je pobeđivala autoritarni režim 1996. i 2000, više nije bila prihvatljiva SAD, EU i njihovoj vojnoj organizaciji NATO. Dolazilo je vreme sukoba sa Ruskom Federacijom, određivanje statusa Kosova i Metohije, proširenja NATO. Svet je tog 12. marta 2003. bio na nekoliko dana uoči napada SAD i saveznika na Irak. Dolazile su i krize. Stranački inženjering, započet tog marta 2003, trajao je do 2012. s punim uspehom. Srbija je politički pacifikovana. Nedemokratske stranke preuzele su servilnu politiku vazalstva prema političkom Zapadu i uz nju vezale narodnu većinu. Ovaj politički uspeh svoje plodove daje i danas. Uz sve to, Zoran Đinđić, koji je bio pragmatični reformista, mnogo više nacionalista nego poklonik autošovinističke kulture samoporicanja i verovanja u kulturnu defektnost Srba, posmrtno je "otet" i dobio je novo tumačenje, pojačavši tako jednu slabu, kvislinšku krajnost srpske politike.