SUSRET SA ISTORIJOM - Srbija platila najveću cenu Ustavnih promena: Pola veka od donošenja ustava iz 1974.

Frenetičan aplauz u skupštinskoj dvorani. Ushićeni poslanici, sada već po novom najvišem državnom aktu delegati, skandiraju njegovo ime. Njihova lica sijaju od zadovoljstva. A kako i ne bi: zemlja humanog socijalizma je zakoračila u novu epohu koja će usrećiti sve njene radne ljude i građane. Završena je i poslednja etapa postepene sedmogodišnje promene političkog i društvenog sistema kroz ustavne amandmane. Protivnika ovih "reformatorskih" zaokreta više nema. Srpski liberali, ekonomisti, profesori Beogradskog univerziteta i ini intelektualci koji su nagoveštavali krah vizije jednog učitelja smešteni su u "ropotarnicu istorije".

Višestruki su razlozi za zadovoljstvo republičkih i pokrajinskih delegacija. Novim Ustavom postale su takoreći samostalne države, a ekonomsko stanje u zemlji je više nego solidno. Jugoslavija je od završetka Drugog svetskog rata, zlatne rezerve uvećala sa nasleđenih 55 na 70 tona. Dug prema inostranstvu bio je oko pet milijardi dolara, ali sa klirinškog tržišta i iz nesvrtanih zemalja potraživane su četiri milijarde. Faktički ukupni dug je bio oko jedne milijarde.

PROMENE u ustavno-pravnoj strukturi federalne države otpočele su amandmanima iz 1967. i 1968. godine. Smatrajući da "fiksirana stvarnost", koju predviđa Ustav, više ne odgovara realnosti života u jugoslovenskoj zajednici, Veće naroda dalo je 17. februara 1967, inicijativu za pokretanje postupka o ustavnim promenama. Bila je to logična posledica poraza koji su na Brionskom plenumu 1966. doživele snage suprotstavljene reformi Federacije i pritiska provociranog nagomilanim nacionalnim nezadovoljstvima. Politička osuda centralizma, etatizma, unitarizma, birokratizma bila je, kako su objašnjavali Edvard Kardelj i njegovi istomišljenici, u funkciji reforme Federacije kojom bi bio pojačan suverenitet socijalističkih republika i ojačan autonomni položaj pokrajina. Sastavni deo opšte demokratizacije društva bio je i proces jačanja nacionalne identifikacije. Reforma, otuda, nije vodila računa o interesima jugoslovenske celine, već je sledila zahteve nacija da socijalističke republike dobiju status nacionalnih država.

Krajem oktobra 1970, na inicijativu Josipa Broza, pokrenut je u Saveznoj skupštini postupak za promenu Ustava SFRJ. Tom formalnom činu prethodile su duge pripreme. O daljim promenama Ustava razmišljalo se tokom 1969. i 1970. Stane Kavčič je predlagao podelu fondova Federacije i "zajedničko tržište" - što je bio nagoveštaj koncepta o nacionalnim ekonomijama. Krste Crvenkovski je tražio adekvatnu zastupljenost republika u telima Federacije. Petar Stambolić je zahtevao smanjivanje funkcija Federacije ističući da u decentralizaciji "ne bi smelo da ima predloga koji odgovaraju drugim narodima, a koji bi bili neprihvatljivi za komuniste i narod Srbije". Mitja Ribičič se protivio tendenciji da republike postanu "birokratske tvrđave".

Kardelj je tokom rasprave u Ustavnoj komisiji povodom amandmana XX (na Ustav iz 1963) rekao doslovno sledeće:

"Nije pitanje u tome da li je Jugoslavija savezna država ili savez država. Za nas je to na kraju krajeva sasvim sporedno pitanje, jer moramo da nađemo ona rešenja koja odgovaraju interesima naroda Jugoslavije... Promene su toliko duboke da se ne može govoriti o federaciji u klasičnom smislu reči, iako mi i dalje upotrebljavamo tu reč... i da ni sada nećemo kazati poslednju reč o tome kakvi treba da budu odnosi među našim narodima i narodnostima... Jedino što tu nedostaje i što bih ja dodao je "i u autonomnim pokrajinama (u čl.1.)."

AMANDMANI su faktički omogućili republikama i pokrajinama pravo veta u Veću naroda Savezne skupštine. Na taj način ustavni amandmani su bitno promenili državno uređenje SFR Jugoslavije koja je od federacije preobraćena u konfederaciju...

Ovim amandmanima iz 1971. i amandmanima VII-XIX koji su usvojeni 1968. godine bitno je izmenjen i pogoršan ustavni položaj Srbije. Amandmanom VIII Srbija je bila podeljena na tri sastavne jedinice - dve autonomne pokrajine (SAP Vojvodina i SAP Kosovo) i takozvanu užu Srbiju. Amandman XX iz 1971. godine otišao je korak dalje u izjednačavanju pokrajina sa republikama.

Na ove ustavne promene i radikalno pogoršavanje ustavnog položaja Srbije tadašnja srpska politička elita je reagovalo ambivalentno. Većina partijskih i političkih lidera je nekritički prihvatila ove promene i čuvala svoje pozicije i privilegije. Jedan broj tadašnjih srpskih političara je shvatio da su ustavne promene usmerene protiv srpskog naroda i da je njihov cilj slabljenje ustavnog položaja Srbije u SFRJ. Međutim, nemajući dovoljno hrabrosti da se otvoreno suprotstave predloženim ustavnim amandmanima iza kojih je stajao neprikosnoveni J. B. Tito, oni su odlučili da iskoriste javnu raspravu o ustavnim amandmanima da podstaknu organizovanje diskusije o Nacrtu ustavnih amandmana na beogradskom Pravnom fakultetu, te da omoguće da pravni stručnjaci iznesu svoje stavove o predloženim amandmanima. Oni su računali na kritičke stavove nastavnika, ali nisu očekivali da će ta kritika biti tako razorna i dalekosežna.

Rasprava je u organizaciji Udruženja univerzitetskih nastavnika i drugih naučnih radnika SR Srbije održana 18, 19, i 22. marta 1971. na Pravnom fakultetu u Beogradu. U toj akademskoj raspravi učestvovalo je 28 nastavnika i saradnika, koji su izlagali svoje stavove i kritički analizirali pojedine amandmane.

NEKOLIKO diskusija na ovom skupu dobilo je široki odjek u javnosti. Mihailo Đurić je veoma oštro kritikovao smisao i karakter predloženih ustavnih promena i ukazao na pogubne posledice koje će one imati na sudbinu jugoslovenske države i srpskog naroda.

"Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali šta da privedemo kraju. Treba biti načisto s tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. To je činjenica kojoj treba smelo pogledati u oči."

Đurić je nastojao da razobliči nacionalističku zaslepljenost koja je u ono vreme ugrožavala sam opstanak Jugoslavije, i da na primeru srpskog naroda ukaže na njenu apsurdnost. U tom kontekstu on je ukazao da nezavidni položaj srpskog naroda predstojeće ustavne promene još više pogoršavaju.

POSEBAN odjek dobila je i diskusija prof. Stevana Đorđevića koji se kritički osvrnuo na Amandman XXXVI koji je predviđao doživotni predsednički mandat Josipa Broza. Ovakvo rešenje Đorđević je smatrao politički neopravdanim i pravno neodrživim. Budući da samo "istoriji pripada to pravo da ceni istorijske zasluge pojedinaca", on smatra da se sud savremenika ne može unostiti u tekst ustava, te da "ustavne odredbe moraju biti iznad ličnosti". Doveo je u pitanje i celishodnost i opravdanost ostajanja Tita na položaju predsednika Republike.

Ova istupanja nisu bila jedina kritički intonirana u ovoj raspravi. Veoma oštru kritiku ustavnih amandmana dali su u svojim prilozima i drugi nastavnici, posebno Andrija Gams, Kosta Čavoški, Stevan Vračar, Žika Đorđević, Aleksandar Stojanović, Vojislav Koštunica, Danilo Basta... Ubrzo je cela diskusija objavljena u časopisu "Anali Pravnog fakulteta u Beogradu". Ubrzo je sledila represija prema kritičarima predloženih ustavnih promena na Pravnom fakultetu u Beogradu. Razume se da je ta represija bila inicirana i artikulisana od partijskog vrha SKS i SKJ sa Titom na čelu.

Vrhovni sud je 3. juna 1971. doneo rešenje kojim je zabranio rasturanje "Anala", s tim da se "svi primerci zabranjenog časopisa oduzimaju... i imaju uništiti putem industrijske prerade". Na udaru vlasti, naravno, našao se Mihailo Đurić. Sredinom jula 1972. doneta je presuda Okružnog suda u Beogradu kojom je osuđen na dve godine strogog zatvora zbog krivičnog dela neprijateljske propagande. Vrhovni sud Srbije, kao najviša pravna instanca, potvrdio je 4. januara 1973. da je činjenično stanje u prvostepenom postupku pravilno utvrđeno, ali je kazna prestroga, te je smanjio na devet meseci zatvora.

DUH Ustava iz 1974. najdirektnije je ugrožavao jugoslovensku državu i generirao državnu krizu. Pravo da savezne zakone izvršavaju organi federalnih jedinica brzo se pretvorilo u osam različitih tumačenja i primena zakona. Na delu je bio "ratoborni federalizam" u kome je moć veta pružala mogućnost svakoj federalnoj jedinici da pitanja od značaja za federaciju stave u kontekst odnosa među republikama. Kada je u pitanju Srbija, njeni zakoni gotovo da nisu obavezivali nikoga u pokrajinama. Pravo veta, dato republikama i pokrajinama u postupku promene Ustava i donošenju najvažnijih saveznih akata, poništavalo je suštinu federalizma.

I KRENULO je ludilo. Lokalna rukovodstva, finansijski stručnjaci, postavljani po partijskoj i ideološkoj nomenklaturi a ne po stručnosti, kao pušteni sa lanca, nasrnuli su na centralne i komercijalne banke diljem Amerike i Evrope. U trenutku kada se Jugoslavija rastajala sa svojim "vođom i učiteljem", ukupan spoljni dug je već dostigao cifru od 21 milijardu dolara. Za samo pet godina obaveze prema inostranim poveriocima povećane su za četiri puta. Prvi put u istoriji nove Jugoslavije inflacija je dostigla trocifren broj - 167 odsto.

Posledice nekontrolisanog zaduženja osetile su se već u 1979. kada je spoljni trgovinski deficit iznosio preko četiri milijarde dolara. Problemi u snabdevanju privrede sirovinama i građana životnim namirnicama (nafta, šećer, kafa, lekove, ulje, deterdžent) dostigli su zabrinjavajuće razmere.

Uz galopirajući porast zaduživanja u inostranstvu, na nelikvidnost jugoslovenske ekonomije je posebno uticao rast cene nafte i kamata za kredite. Na čelo Saveznog izvršnog veća, u najkritičnojoj 1982. godini, dolazi Milka Planinc, koja je pre toga deset godina bila na čelu hrvatske Partije, u vreme kada su se ta republika i njene velike banke zadužile sa 40 odsto ukupnog jugoslovenskog duga, dok je njihovo učešće u BDP bilo nešto ispod 18 odsto. Istovremeno, dug Srbije bez pokrajina je iznosio tri milijarde 337 miliona i 200.000 dolara, odnosno 17,4 odsto ukupnog državnog duga, dok je u nacionalnom dohotku učestvovala sa 25 odsto.

Čistka na Pravnom fakultetu

PARTIJSKI i samoupravni organi Pravnog fakulteta preduzeli su sve mere za udaljavanje spornih profesora iz nastave. Andrija Gams je prevremeno penzionisan. Ružica Guzina je takođe otišla u penziju. Stevan Vračar, Stevan Đorđević i Danilo Basta odstranjeni su iz nastave i raspoređeni u fakultetski Institut za pravne i društvene nauke. Branislava Jojić je prešla na drugi fakultet, a Vojislav Koštunica je morao da napusti fakultet i pređe u Institut društvenih nauka. Na konkursu za ponovni izbor Kosta Čavoški nije izabran zbog moralno-političke nepodobnosti. On je, sa dvoje dece, dve godine bio bez posla, da bi potom dobio mesto u Institutu za uporedno pravo. Aleksandar Stojanović nije izabran zbog navodne "stručne nepodobnosti", te je zbog toga doživeo najtragičniju sudbinu. Narednih 15 godina Stojanović će biti bez posla i bez osnovnih sredstava za život.

Pokrajine diktirale sve

SRPSKO rukovodstvo nije uspelo da spreči ustavne promene koje će izroditi silna iscrpljivanja, ekonomsku nefunkcionalnost, razne oblike državnih kriza. I dovesti Srbiju u ponižavajući ustavnopravni položaj. Tad nastaje i ona čuvena premisa "slaba Srbija, jaka Jugoslavija". Nije bilo potrebno ni dve godine od donošenja Ustava 1974. pa da se u Srbiji osete sve njegove posledice. Naravno, novi ustav nalagao je usklađivanje zakona i uredbi sa najvišim pravnim aktom. Pokrajine su odbijale donošenje zajedničkih zakona gotovo u svim oblastima društvenog života. Nedorečenost ili pogrešno tumačenje pojedinih ustavnih odredaba javljali su se na svakom koraku, što je gotovo potpuno paralisalo funkcionisanje političkog sistema u okviru SR Srbije, kao složene federalne jedinice, a pogotovu u onom delu koji je nazvan "uža Srbija".