IZ ZABAČENIH I OPUSTELIH SELA SVEŠTENICI ĆE POSLEDNJI OTIĆI: Episkop niški Arsenije, dobitnik sretenjskog odlikovanja za "Novosti"
DRAGO mi je da je država prepoznala ono što radimo na teritoriji Niške eparhije. Iako odlikovanje glasi na mene, to je priznanje za moje sveštenstvo, monaštvo i sve plemenite ljude koji pomažu na terenu. Ono predstavlja priznanje za naš trud i predanost u pomoći onima kojima je to najpotrebnije. Povod za dodelu ove nagrade je naš humanitarni rad. U toku prošle godine u opštini Medveđa izgradili smo pet kuća za porodice koje nisu imale krov nad glavom. U njima sada živi 16 dece. Za mene je velika radost da smo ih zbrinuli.
Foto: N.Skenderija
Ovako za naš list govori episkop niški Arsenije, koga je predsednik Aleksandar Vučić na Dan državnosti odlikovao Sretenjskim ordenom drugog stepena. Kada je pre sedam godina došao na tron niških episkopa, vladika je pomoć najugroženijima postavio kao najvažniji cilj i predano se posvetio humanitarnom radu, posebno u opštini Medveđa.
- Ni u jednom delu Niške eparhije nema toliko porodica koje imaju troje i više dece kao u ovoj opštini - kaže episkop Arsenije. - U zabačenim planinskim selima žive porodice sa desetoro, čak i jedanaestoro dece, najčešće na rubu egzistencije. Dirljivo je videti kako se ti mališani, koji kilometrima pešače do škole, raduju sitnicama za razliku od gradske dece, koja često imaju sve a nisu srećna. Njihov osmeh ispunjava srce čoveka. Moj san se donekle ostvario kada smo podigli pet modernih kuća i opremili ih nameštajem i belom tehnikom.
Kakvi su vaši dalji planovi?
- Ove godine nameravamo da sagradimo još dve kuće, kao i kuću u Nišu za mlade koji odrastaju u domovima za decu bez roditeljskog staranja. Kad napune 18 godina, oni moraju da napuste dom. Planiramo da sagradimo kuću u kojoj će boraviti dok ne pronađu posao i ne snađu se u životu. Ta kuća će biti u vlasništvu SPC, a ustupićemo je Centru za socijalni rad.
Foto: N.Skenderija
Najduža noć u životu
Zatekli ste se u Izraelu kad je počeo rat...
- Bio sam u Jerusalimu sa velikom grupom vernika iz Niša i okolnih gradova kada je izbio rat. U subotu smo spakovali stvari, izašli iz soba i krenuli na doručak kad su se začule sirene i detonacije. Mediji su objavili da je počeo rat. Za nas je to bio veliki šok. U grupi su bili i maturanti niške Bogoslovije. Uplašio sam se za tu decu. Nismo znali šta da radimo, da li da nastavimo dalje ili da ostanemo tu. Odlučili smo da jedan deo grupe ode na aerodrom, let još nije otkazan, a drugi, u kome sam i ja bio, nastavi put do manastira Svete Katarine na Sinaju. Bili smo blizu granice sa Egiptom, kad smo čuli da su svi letovi otkazani. Počela je agonija. To je bila najduža noć u mom životu. Na sreću, Vlada Srbije je poslala avion. Kad se ovaj rat smiri, ponovo ću otići u Izrael, ali ne sa tako velikom grupom.
Slike napuštenih i zapuštenih sela govore da su svi koji su imali gde, otišli... Može li se to promeniti?
- Meni je cilj da nekako zadržimo ljude u rubnim delovima Niške eparhije i da im pomognemo da ostanu na svojim ognjištima. Ali, ti krajevi se rapidno prazne. Mladi odlaze na studije u Beograd ili Niš i više se ne vraćaju. Narod se iseljava, odlazi u gradove. Ali, Crkva mora da ostane dokle god ima jednog žitelja. Iz zabačenih sela Niške eparhije koja gravitiraju ka Kosovu i Metohiji, Crkva će poslednja otići. Pomažem sveštenicima da ostanu sa narodom. Ako mora da se zatvori škola, mesna zajednica, ambulanta, što je često slučaj, Crkva će se poslednja povući iz tih krajeva. Naša misija nije samo propovedanje jevanđelja, već i briga o ljudima i njihovim potrebama. Stoga se trudimo da ostanemo prisutni i podržavamo sveštenike da ostanu sa svojim narodom. Gde god su ostali hramovi i manastiri na Kosovu ostao je i narod, a tamo gde njih nema nema ni naroda.
Može li Crkva direktnije da utiče na pitanje zaštite svetinja i očuvanja prisustva na Kosovu i Metohiji?
- To je zaista teško pitanje, puno neizvesnosti i izazova. Nadamo se da će kod političara prevladati razum, mislim na pritisak koji trpimo od Zapada, i da će vladavina prava biti zaštitnik naših svetinja. Crkva ima apsolutno vlasništvo nad crkvama i manastirima. Siguran sam da neće doći do toga da Crkva napusti svoje vernike i svoje svetinje. Verujem da će Bog učiniti da ne budemo primorani da odemo iz njih. Mati Haritina, koja je takođe dobila Sretenjski orden, provela je 62 godine u Pećkoj patrijaršiji, preživela najgore nedaće, ali je ostala i opstala tamo. Verujem da svi naši sveštenici na Kosovu i Metohiji razmišljaju kao ona. Bilo je i biće teško, pogotovo sa ukidanjem platnog prometa. Biće još iskušenja, ali sam siguran da će Crkva dole i ostati i opstati. Foto: N.Skenderija
Kako se izboriti sa neprekidnim pokušajima Albanaca da prekroje istoriju i tako prisvoje srpske svetinje?
- Naša dužnost je da govorimo istinu, bez obzira na političke pritiske ili pokušaje prekrajanja istorije. Albanci mogu da zloupotrebljavaju i prekrajaju istoriju, a naše je da govorimo istinu, ono što jeste i kako jeste. Koliko god da smo mali i ugroženi, naša obaveza je da se borimo za istinu i opstanak. Uzdamo se u Boga u ovim izazovnim vremenima.
Kako komentarišete stavove onih koji tvrde da se SPC previše meša u politička pitanja?
- Crkva ne može da vrši pritisak na državu. SPC ima svoj stav, verovanje i doktrinu koju sledi. Postoji ono protiv čega Crkva ne može, u šta veruje i što propoveda. Drugo je pitanje koliki Crkva ima uticaj u društvu, koliko ima verujućih ljudi koji slušaju njen glas.
Potomak Jakova Nenadovića
NA dan kada se vaš slavni predak Jakov Nenadović pridružio Karađorđevim ustanicima, dobili ste veliko državno odlikovanje. Da li vam je neustrašivi vojvoda ostavio teret nasleđa i moralna načela koje ne smete da izneverite?
- Imati slavne pretke nas obavezuje. Trudim se da budem dostojan nasleđa Jakova i prote Mateje Nenadovića. Moja majka je iz familije Jakova Nenadovića. Posle Prvog srpskog ustanka porodica je morala da pobegne iz Brankovine, prvo u okolinu Kostolca, pa u selo Bavanište kod Kovina, gde je moja majka rođena. Ona je odrastala uz priče o ustanku i bekstvu iz Brankovine i veoma je ponosna na slavnog pretka. Iz ove familije su i profesor Voja Milanović, bivši ministar i protoneimar Hrama Svetog Save i dirigent Bojan Suđić. Ima još potomaka po ženskoj liniji.
Kako vidite odnos između države i Crkve u Srbiji danas?
- Crkva ima izuzetno dobre odnose sa državom, ali, ipak, smatram da treba da bude nezavisna i samostalna.
Kakva je uloga Crkve u savremenom društvu, posebno u kontekstu izazova koje donosi era moderne tehnologije?
- Savremeni mediji jesu veliko iskušenje, pre svega za mlade ljude koji sate i dane provode uz telefone i kompjutere. Mladi ljudi retko gledaju televiziju, čitaju novine. Crkva je morala da promeni pristup kako bi im se približila. Većina eparhija ima svoj sajt i stranice na društvenim mrežama. I njegova svetost, patrijarh Porfirije koristi savremena sredstva komunikacije da dopre do mladih ljudi. Dve godine sam bio profesor u niškoj Bogosloviji. Primetio sam da je deci danas teško držati pažnju, čak i onima koji su došla da uče nauku Hristovu.
Ima li danas mladih u crkvi?
- Primećujem da u crkvu, bar u Nišu, dolazi više mladih. Dolazi mnogo porodica sa malom decom. Takođe, imamo dosta studenata koji se interesuju za veru. Verujem da je tome doprinela i verska nastava. Više od 20 godina imamo veronauku u školi. Posle nesrećnog događaja u školi "Vladislav Ribnikar" mnogo roditelja je dovelo decu da pevaju u crkvenom horu i da uče o pravim vrednostima. Ali, za mlade duše najvažnije je šta uče od svojih roditelja. Jako je važno šta od njih čuju, kako ih vaspitavaju i kakav im primer daju.