KAKO JE KUM PREKO KUMA SKRATIO KUMA ZA GLAVU: Ubistvo Đorđa Petrovića Karađorđa srpsko-tursko delo

Galatis je, kažu, poznavao Karađorđa Petrovića, koji je u to vreme živeo u izbeglištvu u Beserabiji (današnjoj Moldovi), a za to vreme je produžena osmanlijska vlast nad Srbijom. Karađorđe nije uspeo da dobije podršku Sankt Peterburga za podizanje novog ustanka u Srbiji. Sveta Alijansa, kojoj je carska Rusija bila duša i spiritus movens, posvetila se očuvanju postojećih carstava. Od 1815. do 1848. ona će ugušiti mnoge pobune širom evropskog kontinenta, a prema Grcima - ne i drugim balkanskim narodima - tek delimično će promeniti odnos, posle desetogodišnje golgote njihovog ustanka i ratovanja za nezavisnost.

Karađorđe se sporazumeo s Heterijom. Kada je leta 1817. pošao za Srbiju, bio je to bez svake sumnje čin ličnog očaja i poslednje nade. Na putu ga je pratio samo jedan čovek - heterista Naum. Četiri godine kasnije heteristi će pokrenuti uporedne ustanke u Vlaškoj, Moldaviji i Grčkoj. Neće uspeti.

GALATIS je nedugo posle toga streljan. Izvori ne beleže zbog čega mu je suđeno, nema pomena o njegovoj izdaji Karađorđa, dok Milorad Ekmečić njegovu povezanost sa Britanijom vidi u nekadašnjoj pripadnosti gardi Jonskih ostrva. Izvesno je da nema dokaza da je Karađorđevo ubistvo organizovao bilo ko izuzev kneza Miloša i Srba, dok su za ubistvo znali i bez sumnje ga podstakli Turci. Tačnije, beogradski vezir Marašli Ali-paša. Iako se u Londonu malo znalo o srpskom ustanku - u novinama je pobuna zabeležena tek 1805, vesti o borbama su šture i o obnovljenoj srpskoj državi se do kraja ustanka uglavnom ništa nije znalo; o Srbiji javlja britanski izaslanik Pedžet tek kada se Britanija krajem prve decenije 19. veka našla u ratu sa Osmanlijskim carstvom. Vredni Čedomilj Mijatović u britanskim diplomatskim spisima nije čak uspeo da pronađe ni vest o prispeću voždove "glave" u Carigrad. Na drugoj strani, istoričar srpsko-francuskih odnosa Petar I. Popović pronalazi vest da je francuska diplomatija još leta 1804. zabeležila, možda i netačnu vest, da je u blizini Dubrovnika nakratko pristao engleski gusarski brod s kojeg se iskrcao izaslanik koji se uputio srpskim ustanicima. Međutim, u ta vremena nije bilo sredstava komunikacije koja bi omogućila saznanja i razmenu vesti neophodnih za takvu akciju. Kada je 1802. u Sankt Peterburgu ubijen car Pavle, ta vest je do Londona putovala 26 dana, kada je njegov sin car Nikolaj preminuo pola veka kasnije - 1855. godine - vest je, zahvaljujući telegrafu, putovala četiri sata.

* * * * * * * * * *

Povratak u Srbiju bez dozvole ruskog cara

KARAĐORĐEVO ubistvo je zato srpsko-tursko ili tačnije srpsko-srpsko-tursko delo.

Povratak vožda u Srbiju zatekao je zemlju u uspostavljanju vlasti kneza Miloša. Obračun sa drugim starešinama, od kojih su neki bili poznatije vojvode i političari ustaničke Srbije, nije bio samo odraz slepe i sažaljenja dostojne borbe za vlast već i uspostavljanje državnosti kakvu su velike sile sve do 1878. jedino bile spremne da prihvate. Reč je o autonomiji u granicama Osmanlijskog carstva. Zato je iznenadni dolazak vožda Karađorđa u Srbiju bio ne samo iznenađenje nego i neprijatnost, kako za osmanlijske vlasti tako i za kneza Miloša i srpske starešine. Ne samo što zemlja posle svega dve godine mira nije bila spremna za još jedan ustanak već su odsustvu Karađorđa i njegovih izbeglih drugova, njihova mesta već popunili drugi, ranije mnogo nevažniji ljudi.

Karađorđe je na put ka Srbiji pošao bez dozvole ruskog cara. Poseta koju je upriličio Sankt Peterburgu godinu dana ranije nije dala rezultate. Za odlazak nije imao podršku ni ostalih starešina koji su delili njegovo mesto izbeglištva. Putovao je tajno, u pratnji dvojice Grka, više pomiren sa ovim, kako mu se činilo, jedinim putem nego njime oduševljen. Dunav je prešao tajno i našao se u smederevskom kraju. Kasnijih godina ovaj će okrug biti viđen kao najveće uporište pretendujuće dinastije Karađorđevića, uz Topolu. Tamo se sastao sa svojim kumom vojvodom Vujicom Vulićevićem. Vožd je verovao da će veliki balkanski ustanak u Srbiji povesti zajedno s knezom Milošem, pa je od Vulićevića tražio da pozove Miloša da se sastanu.

U TO VREME osmanlijske vlasti su već doznale da se Karađorđe vratio u Srbiju. Od Miloša, čiji je položaj, baš kao i srpska autonomija, počivao na njegovom ličnom sporazumu s vezirom Marašli Ali-pašom iz 1815. godine, očekivali su da po svaku cenu spreči novi ustanak. Milošu je pak bilo jasno ne samo da ustanak ima slabe izglede već i da će bivši vožd, koji je 1808. imao od Skupštine priznato nasledno vladarsko pravo nad Srbijom, malo verovatno prihvatiti njegove aspiracije. Zato je počeo da priprema njegovo ubistvo.

Između Karađorđa i Miloša postojala je kumovska veza. Nije to bilo staro, nasleđeno kumstvo. Na venčanju dvadesettrogodišnjeg Miloša Obrenovića sa osamnaestogodišnjom Ljubicom Vukomanović 1806. Karađorđe je bio kum. Bilo je to kumstvo petnaest godina starijeg vladara Srbije s mladim vojvodom, svakako jednim od manje značajnih među više od 130 ustaničkih vojvoda. Miloš je u to vreme sledio starijeg polubrata Milana, čije je prezime do 1808. već bio prihvatio. Milan se ubrzo našao u opoziciji sve većoj voždovoj vlasti. Kada je opozicija poražena, Milan se sklonio u Vlašku. Tamo je umro 16. decembra 1810. Vuk Karadžić beleži sumnje da je iznenadna smrt, koja je usledila po vojvodinom susretu s Lazarom Vojnovićem, bila posledica otrova. Drugi istoričar ustanka Lazar Arsenijević Batalaka tvrdi, nasuprot tome, da je vojvoda Milan Obrenović umro prirodnom smrću. Sam Miloš je, uprkos velikoj hrabrosti iskazanoj u borbama s Turcima, padao u nemilost, a zabeleženo je da mu je moćni Mladen Milovanović jednom prilikom udario šamar. Odatle su kumstvo, nekadašnje prijateljstvo, sumnje, zla krv, promenjeni odnosi i novo suparništvo verovatno stvarali osećanje koje nastaje spajanjem mržnje sa strašću.

* * * * * * * * * *

Radovanje - mesto nastanka dve istorije

KARAĐORĐE je u Srbiju došao, prema pisanju Miloševog poverenika u Vlaškoj Mihaila Germana, nakon što je kao "poslednji hajduk utekao iz Besarabije". Stigao je samo s jednim pratiocem 10. jula 1817, sedmicu pre nego što je ubijen. Po povratku se 16. jula 1817. sastao s Vulićevićem. Pozvao je kneza Miloša na sastanak krijući se u kolibi u Radovanjskom lugu, u ataru Starog Sela, u blizini današnje Velike Plane.

Knez Miloš se, prema pisanju njegovih biografa, nije dvoumio da li da ide na sastanak s Karađorđem. Znao je da je njegova odluka bila brza i neodmerena. Veruje se da je dugo razmišljao o tome da li da ga preda Turcima, protera ili ubije. Karađorđevićevac Sima Milutinović Sarajlija postavio je dilemu u stihu: "Ja l' ja u grob, jali Karađorđe."

Kasnije će postati poznato da je Porta upravo tih dana nameravala da ubije kneza Miloša.

Takvih namera je bilo i u drugim prilikama, ali je tada postalo izvesno da je knez Miloš, ne znajući, ubistvom Karađorđa spasao sopstvenu glavu.

Knez je potom okupio starešine, članove Narodne kancelarije. Obavestio ih je o voždovom dolasku. Donesena je odluka da vožd bude pogubljen. Bila je to, u stvari, kneževa odluka i zato ne čudi što je bila jednoglasna. Kada je o tome otišao da obavesti Marašli Ali-pašu, vezir je o svemu već znao - pretpostavlja se da su ga o Karađorđevom povratku obavestili austrijski pogranični organi. Od paše je knez mogao samo da čuje još pretnji. Zatražio je pet dana da reši problem.

VUJICI VULIĆEVIĆU su upućena petorica konjanika. Njihova poruka je, navodno, glasila: "Ako se glava Karađorđeva sad u Beograd ne donese, to neka znate da će i moja i vaša izgubljena biti, i celog naroda propast iz toga će sledovati."

Za kneževog ubicu odabran je Nikola Novaković Crnogorac, čiji je brat Nedeljko pogubljen na Deligradu 1806. po voždovom naređenju. U ranu zoru, na spavanju, voždu je sekirom odrubio glavu. Iznenađeni Karađorđe stigao je da potegne sablju i kaže: "Drž!"

Konjanici su voždovu glavu doneli u Beograd u bisagama i predali je knezu Milošu. Jedan mesar skinuo je obrazinu s voždove glave i napunio je pamukom. Nju je knez predao veziru.

Za uzdarje je dobio sablju.

Odnos prema ovom zločinu bio je od početka kod svih jasan. Mnogi su u javnosti dočekali ovaj poklon s prezrivim podsmehom. Neki su tvrdili kako je dobijen za "heroičesko mislim pogublenie Georgija".

Marašli Ali-paša je smesta poslao voždovu obrazinu sultanu. Osmanović je glasnika obdario bundom od samurovine. No, Karađorđe je bio nosilac ordena ruskog cara, nosio je crnu pukovničku dolamu, pa u Carigradu nisu hteli ili smeli da na bedemima istaknu jezivi trofej.

* * * * * * * * * *

Narod je presudio u korist Karađorđa

TE 1817. POČEO je 86 godina dug sukob dve srpske moderne dinastije - Obrenovića i Karađorđevića. Od sedam vladara dve dinastije, koji su vladali tokom narednog stoleća, trojica su ubijena, šestorica su prognana, samo jedan se rodio u Srbiji i umro kao kralj u svojoj državi (a za to vreme prognan je čak dva puta). Narod je u tom sukobu smesta presudio u korist Karađorđa iako ne i Karađorđevića.

Miloš Obrenović je o ovom događaju mislio: "Za ovo pogubljenje Karađorđa neki me obožavaju, a mnogi me ukoravaju". Višnji Tvorac najbolje zna i najpravednije će suditi."

Isti knez je naterao srpske starešine da izdaju dokument "Svidateljstvo narodno", u kojem su Karađorđa predstavili kao zlikovca i opravdali njegovo ubistvo. Kasnije će za ubistvo optuživati Vulićevića. Na vrhuncu svoje moći, Knez Miloš 1825. piše Avramu Petronijeviću: "Ovakvome (da Turci koriste Vujicu protiv njega) glasu verovati daje mi povod što je isti Vujica, bez mojega znanja, pozvao počivšeg gospodara Đorđa iz Rosije ovamo, a potom ga i ubio i toliku sramotu na narod ovaj navukao." Pokušao je da pripiše Karađorđevu pogibiju turskom pritisku - to je čak dao da bude uklesano na voždovu nadgrobnu ploču.

Vujici Vulićeviću će pomoći da njihovom kumu i bivšem gospodaru podigne crkvu "Pokajnicu".

KASNIJE će liberal Alimpije Vasiljević reći sud koji voždov i knežev biograf Radoš Ljušić smatra najcelishodnijim:

"Učinjeno je jedno političko zločinstvo da bi se izbegla jedna politička greška."

Karađorđevo telo sahranjeno je u Radovanju, a glava u porti stare Saborne crkve u Beogradu. Telo je preneto u Topolu 1819, a glava naredne godine, te su sastavljeni u grobnici topolske crkve, voždove zadužbine.

Prema narodnoj tradiciji, Karađorđeve ubice su skupo platile ovaj zločin. Nikola Novaković je poludeo, a kad se bacio u reku, ni ona ga nije htela već ga je samleo vodenični točak.

Stradali su i Dragić Vojkić, nesrećni seljak u čijoj su ga šumi ubili, krijući od njega ko je Karađorđe i šta s njim spremaju, kao i mesar koji je prema verovanju skinuo obrazinu, ali i odsekao voždu noge jer nisu imali dovoljno veliki sanduk za telo.

Iako tvrde da je i Vujica Vulićević završio život sam, proklet i nadživevši svoju decu, to se nije dogodilo, ali je ipak morao da se povuče u samoću sela u kojem je živeo, gde je prezren i umro.

Knez Miloš je utemeljio modernu srpsku državu i smatra se najuspešnijim srpskim političarem od Nemanjića do našeg vremena. Imao je šesnaestoro dece. Kad je pre dvadeset godina trebalo da budu nasleđeni ostaci imovine Obrenovića, kao jedini naslednici pojavili su se potomci njegovog strica.