RIGOROZNE KAZNE ZA PLJAČKU: Ustanički zakonik o primanju mita, uvredi države i kleveti crkve

U osnovi, nastajala je nova društveno-ekonomska formacija. Jer, seljaštvo je u bunama ("rebelijama"), svesno ili nesvesno, utiralo puteve razvoja kapitalizma i građanskog društva.

Sve se to na neki način vidi i kroz zakonske regule. U Karađorđevom Kriminalnom zakoniku (kao mogući datumi donošenja pominju se 1807. i 1810), koji ima 41 član, tretira se primanje mita gde se nalaze i odredbe o uvredi države i vlade, propisi o hajdučiji, o uvredi ili kleveti sveštenika, starešine i trgovca. U četiri propisa o mitu, dva se odnose na sudijsko podmićivanje, jedan na podmićivanje u vojsci i jedan na podmićivanje sveštenika.

Kako bi se sprečila eventualna zloupotreba sudija i suda, u devetom paragrafu Karađorđevog zakona je stajalo: "Starešina, vojvoda, kapetan, knez, sudac budi koga čina, koji bi se usudio komu suditi po ateru ili po pizmi ili po kumstvu, ili po prijateljstvu ili po srodstvu ili po mitu, taj će se svaki pred celim narodom izobličiti za razoritelja pravde narodne, i onakovi po čitavoj svedodžbi lišiće se svojega zvanija, a od koga bi mito i globu uzeo, sramotno pred narodom vratiti."

Međutim, i sam Karađorđe nije bio imun na to. Jednom prilikom piše vojvodi Vulu Iliću "da promeni pisara magistratskog i člana Radivoja, ako su im neugodni", čak naređuje i "da ih ne bude više na onom kraju". S obzirom na to da je ovo moglo da se desi svakom sudiji, oni nisu vodili toliko računa o pravdi koliko o interesima vojvoda i drugih starešina.

Dok je Karađorđe formalno uvažavao žalbe oštećenih Srba, s druge strane je dopuštao svojim momcima da zaobilaze zakone i sudije. O tome belodano svedoči primer Save Marinkovića iz Trnave, "koji je bio napljačkao dosta u Rudniku", kada je, kako veli Vuk Stefanović Karadžić, "ubijen (dok je gonio ljude na vojsku)", Karađorđe potom pošalje noću momke, te Savinu ženu izmuče i opljačkaju, pa da ne bi odala te momke, zakolju je na kućnom pragu.

DA BI ZATAŠKAO stvar, Karađorđe podigne poteru, kao bajagi da traži lopove koji su ženu opljačkali pa zaklali. Ne mogavši da ih nađe, zapovedi popu Milovanu iz Trnave da kune u Žabarskoj crkvi ove zlikovce, što pop i učini". Karađorđev zakon je tretirao "zloupotrebu starešinstva" jer je najveći deo opljačkanog plena završavao u rukama vojvoda - što oduzimanjem od potčinjenih ili pak nepoštenom deobom plena. To je posledičilo bunom običnih vojnika "pa da bi se bar formalno, stalo na put takvom ponašanju starešina" članom deset Karađorđevog zakonika predviđeno je kažnjavanje starešine koji bi prisvojio ono što je vojnik na sablju osvojio. (Član 10: "Koji bi starešina ili koji mu drago od vojnički upravitelja usudio se dobiti pljačku na boju, koju vojnik dobije, taj starešina vojničkom sudu da se preda, da mu se delo među celom vojskom sudi, i sramotno se vratiti mora, i čina to jest starešinstva svoga da se liši, i po tom kako prosti vojnik da mora u kumpaniji služiti za krivicu, što je od svoje braće otimao".)

Posebno je bilo vođeno računa o starešinama koji su zloupotrebljavali svoj status i pojedince oslobađali odlaska u vojsku kako bi kulučili na njihovim imanjima ili zbog toga što je podmićeni starešina pustio nekog pojedinaca da napusti jedinicu i ode kući.

To je tretirano kao izdaja - takav starešina "podleže sudu vojničkom, i mora da plati svakom svom vojniku, koliko pod komandom njegovom stoji, po onoliko koliko je od onoga jednoga uzeo, i unapred da se isključi iz vlasti".

* * * * * * * *

Pripreme za uređenje države i novi rat sa Turcima

NA POČETKU 1808. godine dolazi do oštrih sukoba Karađorđa i pojedinih srpskih starešina, vojvoda Prvog srpskog ustanka. Vojvode kao Janko Katić, Vasa Čarapić, Đuša Vulićević, Jakov Nenadović, Milan Obrenović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, kako veli Vuk Stefanović Karadžić, "nisu ni u snu hteli da znadu da je Karađorđe njihov starešina, i da im on zapoveda".

U januaru su se kod Čardaklije sastali Vožd, Dositej i Rodofinikin.

Tom prilikom Karađorđe je kazao Rodofinikinu: "Ja ću ostaviti Srbiju, ja ne mogu niti umem njom upravljati, moj posao je ratovanje sa Turcima, druga dela ne razumem."

Međutim, od dolaska Rodofinikina intrige su među starešinama "većma oživele" i, "premda se time međusobno odnošenje starešina narodnih jako trovalo", kaže Lazar Arsenijević Batalaka, "i Karađorđe i Sovjet nisu uzalud stojali". Tokom 1805/1806. godine ginu Janko Katić, Vasa Čarapić, Đuša Vulićević, tako da je sticajem tih okolnosti položaj Karađorđa u odnosu sa vojvodama postao za njega dosta lakši. Govoreći o 1808. godini Vuk Stefanović Karadžić veli u jednoj rečenici da su Srbi tada "postavljali u zemlji različne uredbe i pripravljali se za novi rat". Takođe, Karađorđe je uložio veliki - "mada uzaludni" - napor da oslobodi Sovjet snažnog uticaja ruskog konzula Rodofinikina i da ga potčini sebi.

Karađorđe je 8. decembra 1808. godine "o Svetom Klimentiju, patronu svom" u Topolu pozvao mnoge vojvode i ugledne Srbe i u "tečaju toga trodnevnog gošćenja osim veselja" učini se dogovor da se o Svetom apostolu Andreju Prvozvanom, 13. decembra, u Beogradu održi glavna skupština i da, što se ovde u Topoli dogovore, u Beogradu "svenarodno dejstvo proizvede". Na Voždovoj slavi je dogovoreno: da se Karađorđe po treći put "za vrhovnog predvoditelja i gospodara nad Srbijom, s nasledstvom u zakonu njegovom muškom potomstvu, proglasi, i jednim aktom od skupštine prizna"; da Karađorđe u sporazumu i dogovoru sa Sovjetom narodnim "u delima, ticajući se zemlje i naroda, radi"; da Karađorđe za vrhovni sud narodni prizna Sovjet narodni "i za takav u svoj zemlji proglasi".

Tako je i bilo.

U aktu broj 1311. - koji Stojan Novaković naziva Ustavni akt obnarodovanja - potpisanom u Beogradu 26. decembra 1808. godine - pored ostalog navodi se:
"Mi dolepotpisani dajemo na znanje kako jesmo u dogovoru u Topoli i u Beogradu deržano s verhovnim gospodarom i svim starešinama zaključili i zakletvom vzaimnom potverdili kako sleduje:

I. Sovjet Narodnji, svi komendanti, vojvode, knezovi i sav narod priznajemo gospodara Kara-Georgija Petroviča i njegovo zakono [muško] potomstvo za pervog i verhovnog serbskog predvoditelja, kojemu se svi obeščavamo verni i njegovoj zapovesti pokorni biti, a on, gospodar Georgije Petrovič, obeščava se za sav narod otečesku brigu nositi i Sovjet narodnji za verhovni zemlje sud prepoznavati.

II. Sve zapovesti izdavaće Gospodar Georgije Petrovič preko Sovjeta Narodnja i u dogovoru sa Sovjetom Narodnjim. Svaka naredba koja se zaključi, ako će na obštu polzu da bude, to je nužno da se po zapovesti izvrši onako kao što je zapoveđeno. Ovo drugačije ne može biti.

[.] Zato, dakle, daje se na znanje svakom komu nadležni znati da će se odsad naredbe i zapovesti izdavati od verhovnog gospodara preko Sovjeta Narodnjeg. Sovjet Narodnji pak izdavati će zapovest na pervog od nahije komendanta, koji će posle primljenu zapovest na podčinjene sebi vlastnike izdavati i od njih sovršenije zapovesti iziskivati za koje će otvet Sovjetu Narodnjom davati."