NEKOME CRN, A SRBIMA BEO KAO SNEG: Kako je hajduk Đorđe Petrović postao Karađorđe

Međutim, nadimak Đorđa Petrovića zaslužuje jer je postao sastavni deo njegovog imena i predložak za naziv dinastije koja je Srbijom vladala decenijama. Kada i zbog čega je Đorđe Petrović dobio nadimak Crni (ili na turskom "kara") "nije posebno raspravljeno u srpskoj istoriografiji" (Radomir J. Popović).

Smatra se da se prvi pomen nadimka Crni - nadimak je dobio sigurno pre 1804. godine - nalazi u jednom pismu zemunskog sveštenika Mihaila Peića od 22. februara 1804. godine u kome on obaveštava mitropolita Stratimirovića o početku ustanka na čijem čelu se nalazi "neki Cerni Đorđe". Već 19. marta 1804. godine u pismu austrijskom majoru Mitezeru vožd je potpisan kao Karađorđe.

Dimitrije Bantiš Kamenski, govoreći o Đorđevom nadimku beleži: "Zovu ga crnijem ne za to što je crnomanjast, već zato, što mu je majka dala to ime onda kad je on svog oca ubio."

Petar Jokić, Karađorđev prijatelj iz mladosti, zapovednik Voždove garde od 1804. do 1813. godine, Milanu Đ. Milićeviću je kazivao da je nadimak Crni Đorđe dobio uoči Kočine krajine, kada je u selu Bajevcu u Valjevskom kraju hajdukovao. [...]

Lazar Arsenijević Batalaka je, međutim, ostavio svedočenje koje je prihvaćeno u istoriografiji kao najbliže istini. Naime, kada se udavala jedna njegova sestra, Đorđe joj je poklonio nekoliko košnica iz svog pčelinjaka - ne najboljih. Međutim, majka Marica ih je zamenila želeći kćeri da da bolje košnice. Karađorđe, srdit zbog toga, uzme jednu košnicu "te materi na glavu nabije" rekavši joj: "Kad više voliš tuđoj kući nego svojoj, a ono kojekude eto ti nek ti tako bude". U Karađorđevoj porodici govorilo se, veli Batalaka, da mu je mati tada rekla: "Crni Đorđe, šta to uradi danas sa mnom", i da je od tada prozvan Crnim Đorđem ili Karađorđem.

KARAĐORĐEV saborac i prijatelj Gaja Pantelić, "koji je bio dobro upućen u odnose u Karađorđevoj porodici", potvrdio je Batalakinu verziju napomenuvši da zna njivu gde su bile košnice, gde je Karađorđe "natakao trmku [košnicu] na glavu materi".

Dakle, nadimak Crni Đorđu Petroviću dala je majka Marica kada joj je u ljutnji "nabio" košnicu na glavu. "Kada se taj događaj tačno zbio teško je utvrditi.

Kara, to jest Crni - "koi se svagda k imenu Đorđe vrhovnoga vožda Srbskog pridavao" - najverovatnije je korena uhvatio u leto 1804. godine, posle razgovora Karađorđa sa Bećir-pašom.

"Jošt nešto neka ovde stoji o Crnome, što harakterističeski prinadleži samome Karađorđu. Kad je jošt prve godine srpske bune protiv dahija 1804. u leto Bećir-paša iz Bosne od cara poslat pod Beograd došao da kako mir između Srba i dahija učini, da bi se to lakše ko koncu privelo, radilo se sa posredstvovanjem i jemstvovanjem Nemaca.

I toga radi prešao je Karađorđe sa nekoliko vojvoda svoji u Zemun, kuda su i nekoliko odabrani od strane Turaka došli, a i od strane nemačke neki od Dvora naređeni tu se našli. U dužem razgovoru zagleda se jedan od Turaka u Karađorđa i videći ga u običnom njegovom prostom odelu zapita: "Ta jesi li ti baš Crni Đorđe?"

A on odgovori: "Ja sam, ja, kojekude, ja sam Crni Đorđe, kome crn, kome bel. Srbima sam beo kao sneg, a Turcima ću biti i crnji, ako Bog da, kako oni rade"." (Jovan Hadžić)

* * * * * * * *

Vojvode su htele da ograniče voždovu vlast

"KARAĐORĐE je imao sve potrebne osobine za vođu bune seljačkog sveta kod nas. Fizički snažan, visok preko dva metra, ulivao je poštovanje već svojom pojavom i svojim ozbiljnim ponašanjem. Po prirodi ćutljiv, više je čovek od dela nego od reči; imao je urođenu sposobnost zapovedanja. Njegov naprasiti temperament nije trpeo neposlušnost i nedisciplinu. Ovaj strah pred njim davao je snagu njegovim zapovestima i težinu koju obični zapovednici u ratu stiču samo vojnim propisima i vojnom disciplinom", objašnjavao je istoričar, akademik Vasa Čubrilović karakter srpskog Vožda.

Od početka ustanka - iako su ga svesno "birali upravo zato što su znali da se ume boriti i da zna zapovedati" - postojala su razmimoilaženja između vojvoda, podeljenost na one kojima je bila bliža Austrija - starešine pre svega iz Zapadne Srbije - i one koji su bili proruski opredeljeni - gospodari iz Istočne Srbije. Druga linija podele je bila linija lojalnosti voždu Karađorđu: najvažniji uglednici ustanka na strani Vožda bili su: Mladen Milovanović, Sima Marković, Miloje Petrović, Ivan Jugović, Mihailo Grujović.

Među najvažnije starešine koje su htele da ograniče vlast Vožda, koje su činile opozicioni blok ubrajali su se: Jakov i prota Mateja Nenadović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Vujica Vulićević, pop Luka Lazarević.

Iako se govorilo kako bi Voždovu vlast trebalo ograničiti, otvorenog protivljenja Karađorđu nije bilo... Svima je bolo oči ogromno bogatstvo koje je Mladen Milovanović gusarskom gramzivošću stekao, kao i njegova bahatost i osionost u ophođenju i vladanju.

Čak ga je Karađorđe u jednom trenutku morao da smeni sa položaja komandanta Beograda, ali ga je opet vratio krajem 1807. godine.

Na početku samog ustanka, kako i Vuk kaže u svom spisu Praviteljstvujušči Sovjet, bila su tri centra ustanka: šumadijski, gde je dominirao Karađorđe, Valjevska nahija sa Nenadovićima i Istočna Srbija, gde su predvodnici bili Milenko Stojković i Petar Todorović Dobrnjac. Upravo njima i Milanu Obrenoviću je Karađorđevo starešinstvo najviše smetalo. Vuk će kao podnaslov ovom svom delu dati: Otimanje velikaša oko vlasti.

DRUGI savremenik događaja Lazar Arsenijević Batalaka za razliku od Vuka ne tvrdi da su se Karađorđe i ustaničke vojvode otimale oko vlasti, da ih je karakterisalo vlastoljublje, već da su vojvode htele da preotmu vrhovnu vlast Karađorđu koju je zadobio već na samom početku ustanka.

Karađorđu je trebalo vremena dok je od vojnog starešine postao i politički starešina.

"On je", kaže Slobodan Jovanović, "nailazio na veliki otpor kod ostalih vojvoda, naročito kod velikih vojvoda u Zapadnoj i Istočnoj Srbiji. Oni nisu dopuštali da Karađorđe širi svoju političku vlast van Šumadije."

Ustanovljenje Sovjeta bio je jedan od prvih pokušaja ograničavanja Karađorđeve vlasti.

Međutim, "Savet se nije smeo Karađorđu suprotstaviti ni u čemu, a Karađorđe je mogao savetu zapovedati" - čime je težio "da savlada svoje suparnike". Bio je to sukob između zastupnika državne ideje i plemenskog partikularizma. Sovjet je od vlasti imao samo ime i u prvo vreme je imao, kako je rečeno, samo sudske funkcije. Takođe, Vožd mu nije dozvoljavao da iz sudske iskorači u političku oblast.

Nenadovići, Milenko Stojković, Petar Todorović Dobrnjac i Milan Obrenović bili su namerni da podele Srbiju na četiri dela, u kojima bi sam svako gazdovao tako da bi centralnu Karađorđevu vladu zamenila vlada vojvoda, samostalnih gospodara svojih oblasti koji bi probleme od opšteg značaja rešavali uz dogovor.

Petar Moler se u jednom pismu žali Proti Mateji - "svi zapovedati bi radi a ni jedan ne slušati".

Međutim, u svojim namerama nisu uspeli, pa su ove vojvode tada pokušale da uz rusku pomoć, pomoć konzula Rodofinikina - čijim dolaskom Savet dobija na važnosti - "obuzdaju" vlast Karađorđa, a nisu bili daleko ni od pomisli da svrgnu Vožda. "U vojvoda je bilo neko samostalno osećanje koje lako dolazi u ljude iza srećnih vojnih dela."        

                                                                                                              (Leopold fon Ranke)