VOŽD JE BIO LIČNOST ZA SVA VREMENA: Na samom početku xix veka sa Karađorđem mogao je da se meri samo Napoleon

Bio je to narod koji je umom bio u drugom dobu, dobu svoje srednjovekovne slave i značaja, teško pateći u vremenu u kome je čekao kraj svoje zlehude sudbine - da "iz starog pepela sine iskra". Bilo je to bolno "življenje u poređenju".

Na samom početku XIX stoleća - koje je, reći će Balzak, u "svoj svojoj veličanstvenosti blistalo" - Francuska je dobila novog cara Napoleona I, koji je nemilosrdno krenuo u osvajanje Evrope, a Srbi vožda koji ih je neustrašivo poveo u borbu za oslobođenje od turske okupacije.

Ako bi se kao merilo među ljudima uzimali intenzitet strasti, snaga volje i veličina cilja, onda bi u tom dobu sa Karađorđem mogao da se meri samo jedan čovek - Napoleon.

Samo francuski car je mogao da bude etalon za merenje srpskog Vožda.

U doba u kome je bila "budna samo duša mača", Karađorđe je pokazao Srbima da opet mogu da imaju otadžbinu.

Karađorđeva strast je borba, njegov karakter riterski, njegov cilj "nezaboravljena sveta sloboda" njegovog naroda. Ova žestoka priroda - taj spoj "granita i vatre" - ne prašta kolebljivost i slabost, jer sam nije kolebljiv, a ponajmanje slab.

"Hrabrost, prisustvije duha, rješitelnost u slučajevima sumni- teljnima i vještina s množestvom zapovjedati, to su njegovog karak- tera odlične bile čerte", ostaviće zapisano Georgije Magarašević (1793-1830), istoričar, utemeljivač časopisa Letopis Matice srpske.

KADA JE NA bojištu Karađorđe je kod kuće - jer mu je kuća pretvorena u bojište. On je bio tu domaćin koji otvoreno, prsimice dočekuje osmanlijsku avet, kao što su heroji iz legendi dočekivali zmajeve i aždaje. Takođe, ni u Karađorđevim diplomatskim aktivnostima nema pretvaranja, nema makijavelizma, već ih karakteriše iskrenost, gotovo do naivnosti. Iako je brzo shvatio da je evropska diplomatija "veštičje kolo", a Srbija uvek nečija prćija, teško se snalazio u evropskom diplomatskom klupku urota, laži i licemerstva, opsenarstva drskih glumaca otmenih evropskih dvorova. (Šta se sve radilo i kakve su sve poteze povlačili evropski dvorovi da bi u teškim, neretko i zakulisnim diplomatskim akcijama ostvarili svoje ciljeve, dobrano svedoči potpisivanje Erfurtske konvencije između Rusije i Francuske 1808. godine, kada je Napoleon, da bi impresionirao ruskog imperatora Aleksandra, na potpisivanje doveo kompletan ansambl čuvene Francuske komedije, pisca Johana Volfganga fon Getea (1749-1832) kao i filosofa Artura Šopenhauera (1788-1860).

Bila je strašna nadmoć njegovog eruptivnog temperamenta koji, uokviren željom za slobodom, i najtežim činovima daje onaj smisao koji Vožda ne svrstava među samovoljne tirane bez plemenitosti. Bio je zatočenik vrline koja je umela da ga dovede i do nekih dela kojima se nije ponosio, a koja će mu spočitavati oni gori od njega. Mali umovi, sitne duše, nisu shvatali da njega sudbina nije uzdigla samo zato da bi njih unizila. Neki od vojvoda koji zajedno s Karađorđem učestvuju u ovom grandioznom delu, počinju da misle da bi do njega stigli i bez Karađorđa, bez njegove stvaralačke sile.

* * * * * * * * *

Vojvode su želele Feude a Crni Đorđe državu

AMBICIJA osrednjih ličnosti ne ide dalje od ličnih interesa. Vojvode su želele feude, spahiluke, a on državu. Oni su bili karakteristične ličnosti svoga vremena, a samo je Vožd bio ličnost za sva vremena. On je ugnjetenu i ujarmljenu raju okrilatio, ponovo od nje stvorio narod, narod koji je on branio - kako svedoči savremenik Prvog srpskog ustanka i pisac njegove istorije Lazar Arsenijević Batalaka (1793-1869) - "i od spoljašnjeg neprijatelja ali i od unutrašnjih zlikovačkih postupaka".

U senci tadašnje velike evropske istorije, u kojoj dominira staro, provereno načelo: jedna glava - jedna sablja, delima bezmerne hrabrosti Srbi, s Karađorđem na čelu, dolaze do novih spoznaja, do onih spoznaja kojima se menjaju dojučerašnja merila političkih ciljeva. Ono o čemu juče nije moglo ni da se sanja sada postaje nedovoljno. Kristalizacija stoletnih nada i želja.

Srbi su uzeli sudbinu u svoje ruke, kako je studentima govorio kroz svoje stihove Ivan Jugović (1772-1813), profesor Velike škole, osnovane upravo za vreme Prvog srpskog ustanka: Serbija carica Presvetlago lica Skiptar sama deržit svoj...

Nagomilana stoletna patnja srpskog naroda davala je Karađorđu ne samo snagu već i mudrost, za onu dozu smelosti pri donošenju odluka koja jednu ličnost diže do nacionalnog uzora - do mita. Sudbina mu je dodelila da junački, maršem uđe u večnost, u istoriju svoga naroda. Sa strasnim instinktom rođenog vođe postaje Vožd - postaje velik kao i njegovo delo.

Bio je svestan da je teško pokrenuti taj džinovski talas narodnog nezadovoljstva, ali i da je još teže njime upravljati. Zato njegovo načelo nije bilo daleko od jednog načela koje je iznedrila Francuska revolucija: "Sloboda ili smrt - birajte". Uvek na međi smrti, Karađorđe je odabrao Slobodu za lozinku svog vremena i svog naroda - po cenu smrti.

Ako ima izvesne upitanosti nad apartnom konstatacijom engleskog katoličkog istoričara lorda Džona Aktona (1834-1902) - čuvenog protivnika papske nepogrešivosti - da "evropska istorija počinje od turskog osvajanja", nema nikakve sumnje da su srpski prosperitet i nova srpska istorija počeli upravo sa slabljenjem jednog nekad moćnog carstva potonulog u anarhiju, dekadenciju i teror, kada je Carigrad - to "carstvo sveta", kako ga je nazvao Napoleon, ili "Turska u Evropi", kako je tokom XVIII i XIX veka bio najpopularniji naziv za ovaj region - gubio negdašnji uticaj na Balkanu. (Lord Akton je mnogo poznatiji po rečenicama koje je napisao u pismu anglikanskom biskupu Mendelu Krajtonu 5. aprila 1887. godine: "Moć ima tendenciju da kvari, a apsolutna moć kvari apsolutno. Veliki ljudi su skoro uvek loši ljudi.")

NAPOLEON je uzdrmao Evropu - Karađorđe Osmanlijsko carstvo. S tom razlikom što je Napoleon pokoravao Evropu, a Karađorđe oslobađao Srbiju.

Zvezde i jednog i drugog velikana, koje su se gotovo istodobno pojavile, gasnuće, takođe, skoro istovremeno. U okvirima uspona i pada Napoleona kretao se i Karađorđev ustanak i njegova sudbina.

Bezobalna je bila posvećenost "heroja topolskoga" ideji da oslobodi i sačuva svoj narod u njegovoj veri pravoslavnoj. Izgradio je bogomolju u Topoli "za godinu". "Rado je išao u crkvu i često se Bogu molio", veli njegov verni saborac Gaja Pantelić Vodeničarević.

Epska tradicija pamti da je Vožd bio pobožan, da je jutro otpočinjao molitvom i čašicom rakije. To potvrđuje i svedočenje Neše Imraora o boju na Suvodolu sa Numan-pašom.

Karađorđe, kaže Neša, uoči bitke "malo prospava, te ustane, umije se i stane buditi arhimandrita blagoveštenskog Grigorija, no ovom ne bude milo, al' kad Karađorđe navali, on ustane i stane se spremati na jutrenju molitvu". Takođe, Vožd je poštovao običaje i crkvene praznike - kad god je mogao gledao je da se "bojevi ne tuku nedeljom", kazivao je Sekula Gavrilović.

* * * * * * * * *

Podigao je narod kao more i dao mu snagu bure

KARAĐORĐE, srpski nepismeni seljak, koji je nešto sveta video u ćesarevim frajkorima, o jadu je zabavio deset velikih vezira. Bio je u kontaktima s najvećim diplomatama svog doba Adamom Čartoriskim (1770-1861), knezom Klemensom Vencelom fon Meternihom (1773-1859), grofom Andrejom Jakovljevičem Budbergom (1750-1812), knezom Nikolajem Petrovičem Rumjancevim (1754-1826), nadvojvodom Karlom Habzburškim, Šarlom Morisom de Taljeranom (1754-1838). Sarađivao je u teškim borbama za oslobođenje Srbije s ruskim generalima Miheljsonom, Majendorfom, Prozorovskim, Bagrationom, Kutuzovom...

Prepisku je vodio sa carem Francuske Napoleonom I (1804-1814), austrijskim ćesarom Franjom I (1804-1835) i ruskim imperatorom Aleksandrom I (1801-1825). Sa sultanima - "kojima je kruna ime" - Selimom III (1789-1807), Mustafom IV (1807-1808) i Mahmudom II (1808-1839).

Srpski junak u galimatijasu svetske politike i svetskih veličina svoga doba uzdigao je i sebe i svoj narod. Kao što su stari Grci svoje heroje postavljali kao posrednike između neba i zemlje, tako su i Srbi gledali u to doba na Karađorđa kao na nešto između besmrtnog božanstva i njih, smrtnih ljudi.

Incidente je pretvorio u pobunu, pobunu u ustanak. Neće slu- čajno Leopold Ranke - Der serbiche Herodotus - srpski ustanak nazvati srpskom revolucijom.

Do Karađorđa Srbija je bila u Evropi, ali nije bila evropska zemlja. Od Karađorđa ona počinje ponovo da dobija prve evropske obrise.

"Uvek na čelu, sa opancima na nogama i puškom o ramenu, prek, odlučan i hrabar", donosio je Srbima pobede a među Turke sejao strah. Bule su rasplakanu decu ućutkivale plašeći ih dolaskom Karađorđa.

HRONIČAR Prvog srpskog ustanka Prota Mateja Nenadović (1777- 1854), glasoviti srpski duhovnik, saborac Karađorđev od prvog dana, svedoči i o odnosu Srba prema svom Voždu:

"Kad ga vidoše i njegove reči: 'Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi!' čuše - verujte, deco, da tu nije vojnik ostao koji zapevao nije, a mnogi je starac radosne suze prolivao, kad je tako dočekao."

Ova orkanska priroda, budeći u narodu strast za slobodom, postigla je cilj koji je Vožda uzdigao do nacionalne, evropske veličine. Pojavio se iz tame vremena i urastao u život i povest svog naroda.

Vuk Vrčević (1811-1882) svedoči da je Njegoš u svojoj sobi držao Karađorđevu sliku u minijaturi ispod koje su bili ispisani stihovi:

Samo ime Karađorđe Kad Srbinu na um dođe,
Zaplamti se krv u grudi,

Junačko se srce budi.

Umeo je Karađorđe da bude nepravedan - najčešće upravo zbog pravde, jer je pravda bila retka. Znao je da ako ne zaštiti to malo pravde, da je neće biti ni toliko. U takvim situacijama je, tvrdi Leopold Ranke, uvek govorio: "Bog ubio onoga ko je kriv kavzi".

Podigao je narod kao more davši mu snagu bure koja u talasima udara i povlači se da bi ponovo udarila, ne dajući Turcima mira, držeći ih u stalnom strahu da svaki sledeći udar može biti fatalan, udar koji će ih izbaciti iz Srbije, iz Evrope.
U prvoj posmrtnoj biografiji jednog Srbina objavljenoj u britan- skim novinama, rečeno je i ovo o srpskom Voždu: "Da je imao sredstava da dovede strane oficire i disciplinuje neustrašive Srbe, možda bi i obnovio kraljevstvo Srbije". ("Tajms", London, 6. septembar 1817. godine.)

* * * * * * * * *

Srbin je digao ruku na Srbina, kum na kuma

NOSEĆI se sa crnim demonima prošlosti, sablasnim utvarama svog nemilosrdnog stoleća i nepravdom biblijskih razmera, gradio je mostove kojima će drugi prelaziti.
Međutim, posle sloma ustanka Vožd je izbegao u Rusiju.

Kako su početak ustanka i veliki uspesi ostavili na Srbe snažan pečat, "kada su mnogi poželeli da na Karađorđevoj glavi vide Dušanovu krunu", tako je Karađorđevo napuštanje Srbije i ponovni pad Beograda u turske ruke izazvao strahotan utisak.

Emigracija, to iskustvo strašnije od svake borbe, izmenila je Voždov karakter, izmenila zauvek do neprepoznatljivosti. Utisnut mu je u dušu nov, težak beleg.

Karađorđev nedostojan odlazak rezultirao je kobnim, neopreznim povratkom.

Srbin je digao ruku na Srbina, kum na kuma. Delo dostojno azijskog dušmanina. Tog dana je ne samo herojska Srbija doživela svoje veliko poniženje.

Vitez je bio nemoćan pred niskošću jedne podmukle prirode koja nije prezala od kumoubistva, od zločina.

Miloš će se dočepati vlasti - "zbog koje se gubi ljudski lik" - i izazvati tragediju antičkih razmera.

Srbija je bila skamenjena i nema. Jezivi krik iz Radovanjskog luga odzvanja kroz mračne lagume tegobnih vekova - i danas.

U trinaest godina - od Marićevića jaruge do Radovanjskog luga, gde završava njegova "poslednja staza na svetu" - smeštena je sudbina srpskog Vožda. Svakom je bilo jasno da je Karađorđe svojim pozivom i karakterom bio predodređen za preranu i naglu smrt, ali niko nije pomišljao na ovakvu - kukavički i od srpske ruke. Od gnušanja se ježila duša.
"Samo su kukavice krvoloci", veli princ srpskog pesništva Jovan Dučić.

Karađorđe nije pravio kompromise sa sudbinom. Kada je to učinio, sudbina mu je okrenula leđa.

KARAĐORĐEVA smrt - "enciklopedijski primer zločina prvog reda", reći će Milorad Ekmečić - bio je tužan epilog jednog velikog vre- mena, ali i ništa manje sramna stranica srpske istorije.

Pa makar se pred njim pakao otvorio - kao što i jeste - Miloš, taj nesrećni čovek, ne odustaje od zločina, ne strahuje od narodnog besa niti od gneva nebesa.

Karađorđe je poslednji srpski epski junak, a Miloš prvi u plejadi potonjih srpskih vlastodržaca koji su prevashodno mislili kako da ostanu na vlasti - ali i na svoju kesu, najčešće zaodevajući pohlepu nacionalnim interesom. Kad je abdicirao 1839. godine, nešto više od dve decenije otkada je naredio da se ubije Karađorđe, prema računu Kneževe blagajne imao je 13.206.801 groš i 8 para ili 550.283 dukata. Taj isti Miloš je, svedoči pedantni Vuk Stefanović Karadžić, 1815. godine raspolagao sa samo 200 dukata.

Izmišljaće Miloš krupne razloge da bi opravdao svoj sitan račun. Nije mu uspelo. Sve dobro što je izgradio, izgradio je na nerazruši- vim Karađorđevim temeljima.
Obrenovići će plodove Miloševog zločina uživati 86 godina (1817-1903, odnosno 70 godina, kada se oduzme vladavina kneza Aleksandra Karađorđevića od 1842. do 1858. godine) - kada nestaju. Nalogo- davci i ubice su dočekali surovu sudbinu. "Iz zla roda da nije poroda", kako veli srpska poslovica. I nije ga bilo. Nije se moglo živeti "s nebom na sebi" ni tada ni pre - nikad.

Sa Karađorđevom smrću u Srbiji je završeno doba divova.

Ali ipak. "Izgubljeno sećanje pustinju hrani", pevao je Branko Miljković.