NAJVEĆI JUNAK TOPLIČKOG USTANKA: Komitski vojvoda Dimitrije Begović, ponos srpskog roda

U okupiranim krajevima zavladao je krvavi pir okupatorskih vojnika koji su ubijali, silovali i palili sve što je srpsko. Posebno su teška zverstva činili Bugari na teritorijama koje su oni okupirali, pa tako i u Toplici. Nedela bugarskih vojnika, kao i najava prisilne regrutacije srpskih mladića u bugarsku vojsku, doveli su do izbijanja opštenarodnog Topličkog ustanka u februaru 1917. kao jedinog ustanka u toku Prvog svetskog rata na teritoriji Srbije. Prema zvaničnim podacima, ustaničku vojsku je činilo 12.762 pešadinaca i 364 konjanika. Na čelu Topličkog ustanka bio je od samog njegovog početka vojvoda Kosta Vojinović, potporučnik srpske vojske, a odlukom Vrhovne srpske vojne komande vođstvu ustanka se kasnije priključio i Kosta Pećanac, rezervni pešadijski poručnik, sa iskustvom u komitskom ratovanju. Ustanici su u kratkom roku oslobodili teritoriju od 80 kvadratnih kilometara i stvorili "svoju" državu sa sedištem u Prokuplju došavši nadomak Niša.

Okupatori su odgovorili silovitim kontraudarom za koji su prikupili 60.000 vojnika od kojih su mnogi bili Albanci i Makedonci u bugarskim uniformama. Pedeset puta jača okupatorska vojska je 25. marta 1917. razbila i potisla ustaničku vojsku u planine Toplice i Jablanice, gde su ustanici nastavili da se bore na gerilski način. Kazna za ustanak bila je jeziva. Bugarski vojnici su ubili preko 20.000 Srba civila, uglavnom žena, staraca i dece i spalili 55 sela , odnosno spalili 55.000 stambenih objekata.

SMISAO svih ideja je da se potvrde u delu. Ovo je priča o tome kako se cela jedna velika i imućna porodica žrtvuje za slobodu i svesno umire za otadžbinu. Ovo je priča o Dimitriju Begoviću, tek jednom od tih div-junaka kojim se može ponositi ne samo svako ko ima ikakve veze sa Toplicom i Jablanicom, već i sa srpskim rodom.

Dimitrije Begović je bez sumnje jedan od najvećih junaka Topličkog ustanka. Tako ga doživljava i narod ovog kraja, a tako ga tretira i zvanična istorija. Kosta Pećanac ga je u svom izveštaju svrstao među sedam najhrabrijih komita Topličkog ustanka. Tome su doprineli ne samo njegovo lično junaštvo i umešnost rukovođenja, već i prinošenje života cele njegove porodice na oltar slobode. U više nego hamletovskom izboru između predaje čete kojom je rukovodio i života njegove žene i četvoro dece, izboru koji mu je okrutno nametnuo bugarski okupator, Dimitrije Begović je bez razmišljanja birao oficirsku čast i slobodu svoga naroda. Dobrosav Turović je zabeležio njegove prkosne reči koje je dugo pronosio narod: "Srpski oficir ne predaje vojsku. Znam da ćete ionako uništiti moju porodicu kao što ste uništili i druge, ali nećete uništiti srce moje i mojih boraca koji su takođe izgubili svoje članove, a koji će vam se osvetiti, vama krvolocima našeg srpskog naroda."

Celu, ne samo užu već i širu porodicu Dimitrija Begovića bugarski vojnici su najpre mučili, a potom zatvorili u kuće i žive spalili. Ostalo je sećanje da su se deca u užasu takvog umiranja toliko splela oko majke da su ih sve morali sahraniti u jednu raku.

I pored velikog poštovanja koje ime Dimitrija Begovića uživa u narodu, o njemu se veoma malo zna. Za razliku od nekih drugih istaknutih učesnika Topličkog ustanka poput Koste Vojinovića, Koste Pećanca ili braće Vlahović o kojima je pisano mnogo, o Dimitriju Begoviću postoje tek šturi podaci.

* * * * * * * * *

Strah i trepet za bugarskog okupatora

DIMITRIJE BEGOVIĆ potiče iz čuvene loze Begovića, o kojoj piše i Marko Miljanov, u "Primerima čojstva i junaštva", kao o uglednoj i imućnoj porodici koja je dala brojne junake i legendarnog barjaktara Begu Ivanova, čija se sablja čuva u Cetinjskom muzeju.

Svojim zaslugama stekli su ne samo ime, već i znatan imetak, pa Marko Miljanov često pominje "kulu Begovića".

Dimitrije Begović je rođen 1890. godine u Srbiji, u Dobrom Dolu. Bio je ne samo srčani borac i uspešan komandant, nego i organizator komitskog pokreta i jedan od osnivača Jablaničkog komitskog odreda. Školovao se za oficira. Oženio se nevestom iz ugledne rovačke porodice Perovića i prizetio u Stublima. Žena mu se zvala Milosava. U periodu od kraja novembra 1915. kada je sa činom potporučnika stigao u Stublu da doleči rane iz Cerske bitke, pa sve do jula 1916. godine Dimitrije Begović je zajedno sa više lokalnih patriota među kojima se posebno isticao sveštenik Dimitrije Dimitrijević zvani Mita Komita marljivo, formirao komitsku organizaciju u topličkom kraju. Stvorena je kadrovska baza za Jablanički komitski odred koji je po formiranju podeljen u tri čete sa komandirima - četovođama. Do početka ustanka odred je narastao na 1.200 boraca. Među ustanicima bile su i 33 žene, tri Rusa, 41 Albanac, jedan Čeh i jedan Bugarin. Od samog osnivanja Jablaničkog odreda Dimitrije Begović je komandovao prvom četom tog odreda kao četovođa. Ta četa je tokom svog postojanja brojala između 120 i 180 ustanika. Nakon odlaska vojvode Vlahovića, Dimitrije Begović postaje od 11. juna 1917. godine komandant celog Jablaničkog odreda, a time i vojvoda.

Dimitrije Begović se pominje prvo kao potporučnik, a kasnije i poručnik srpske vojske i komitski četovođa Topličkog ustanka u više napisa, posebno u knjigama Jovanke Begović "Ispaćena žena", Dobrosava Turovića "Junaci Gvozdenog puka i "Toplički ustanak Milivoja Perovića.

Malo je poznato da je, pre nego što je sa drugim rodoljubima podigao Toplički ustanak, učestvovao u borbama na Ceru gde je i ranjen, pa je radi oporavka upućen na kućno lečenje koje je sprovodio uglavnom u kući porodice njegove žene u Medveđi.

PREMA NAVODIMA Jovanke Begovića i Dobrosava Turovića, on je, na poziv Bugara da se preda, iako teško ranjen, aktivirao poslednju bombu i njome razneo nekoliko neprijateljskih vojnika. Legenda, rasprostranjena u narodu (začudo, bliska i bugarskim zvaničnim opisima ovog događaja) kaže da je teško ranjeni Begović odgovorio Bugarima da će se, kao oficir, predati samo oficiru. Bugarski oficiri su se polakomili na nagradu u novcu i napredovanju u činu, progurali su se u prve redove - želeći da lično uhvati komitskog vođu koji je bio, ne samo za sve njih već i za njihove starešine, strah i trepet.

Kada su mu prišli dovoljno blizu, Dimitrije je aktivirao nekoliko ručnih bombi koje je stavio na grudi, pod oficirsku bluzu. Od eksplozije su, na licu mesta, poginula dva bugarska oficira, a treći kasnije - od zadobijenih povreda. Izbezumljeni od besa, bugarski vojnici su se iživljavali na mrtvom Begoviću. Kivni što im nije dospeo živ, da ga, prema bugarskim ratnim običajima, bestijalno muče do smrti, odsekli su mu glavu i u zaprežnim kolima nosali nabijenu na kolac kroz srpska sela, uzvikujući: "Evo glave vašeg čuvenog junaka Dimitrija Begovića. Nema više ko da vas brani!"

Tako je februarske studene noći 1918. samo nekoliko meseci pre oslobođenja Srbije, na Radan planini, nedaleko od Prolom banje, svoj junački život okončao jedan od najvećih komita Topličkog ustanka Dimitrije Begović. U samom činu njegove smrti ima nečeg ne samo očito sinđelićevskog već i obilićevskog, viteškog, čak - oficirski i pobedničkog i džentlmenskog, kada je ubio sebi ravne. I njegov poslednji gest je vojnički uspeh.