SVET JE GLEDAO OČIMA SVOJE NACIJE: Jovan Mišković, najučeniji srpski vojskovođa u novom veku

Osim toga, čak i da nije bio ministar, Jovan Mišković je poput drugih velikih ljudi imao svoje političke stavove i ideje koje zavređuju pažnju i današnjih istraživača, ako ništa drugo, ono zbog potpunijeg osvetljavanja njegovog lika i dela.

Rođen je u Negotinu 6. jula 1844. godine. Nećemo pogrešiti ako razvoj političke misli Jovana Miškovića podelimo u dve osnovne faze. Prva faza, koju uslovno možemo nazvati mladalačkom je više pristupačna za istraživanje i omogućuje lakše donošenje zaključaka u pogledu identifikacije karaktera Miškovićeve političke misli. Njegova tadašnja politička misao i ukupni politički stavovi se mogu okarakterisati kao apsolutni patriotizam. U tom periodu nisu primetne Miškovićeve naklonosti nekoj od tada važećih političkih struja i stranaka u Srbiji, već iz prostog razloga što se od vojske zahtevala, ako ne apolitičnost ono bar zacelo apartijnost.

Mišković je zaljubljenik u slobodu svoga naroda i poklonik njegova svakovrsna dobra, a ne samo sigurnosti življenja koju narodu obezbeđuje vojska kvalitetnom odbranom zajednice.

U toj, isključivo rodoljubivoj fazi oslobođenoj dnevno-političkih kalkulacija Jovan Mišković se sav posvetio unapređenju interesa srpstva. Tako treba razumeti njegovu opredeljenost da se kao oficir bavi ne samo geografijom, arheologijom, etnologijom, već i beleženjem jezičkog blaga, unekoliko nastavljajući delo Vuka Karadžića i to uz podršku Stojana Novakovića. Prosvetiteljski karakter tog njegovog, više društvenog nego naučnog angažmana ogleda se i u tome što je beležio i rasprostirao alternativnu medicinu odnosno, kako se to onda govorilo - narodno lekarstvo.

U TOME JE BIO toliko uspešan i time zanet da je odbijao čak i primedbe Stojana Novakovića, koji je nastojao da ga odvrati od istraživanja lekovitog bilja i načina lečenja biljem smatrajući da Mišković nije na tom polju dovoljno stručan. U oporom odgovoru Miškovića Novakoviću jasno se vidi Miškovićev motiv bavljenja time:

"Ako mi budemo čekali da Pančić i stručni ljudi pokupe botaničke i druge nazive to zacelo još zadugo nećemo imati svoje rođene terminologije za botaniku i druge špecijalne nauke."

Vredni Jovan Mišković je očito smatrao da oficir ako može treba da bude i na taj način u službi svom narodu te nije čudo da je predložen za počasnog člana Srpskog lekarskog društva 28. 10. 1873. godine za svoju prilježnost i postignute rezultate baš na planu farmakognozije, odnosno nauke o lekovitom bilju.

Opijen brigom za naciju i uspešnom vojničkom karijerom, Jovan Mišković je neminovno zanemarivao porodicu. Gorka je ironija sudbine da čovek koji je neprekidno sakupljao farmakognozijsku građu, zarad celog svoga naroda, nije mogao naći leka nijednom svom detetu. Ili, možda se time bavio baš da bi im našao leka.

Miškovićeva istraživačka širina obuhvatala je i nacionalnu istoriju. Od svojih mladalačkih dana pa do smrti ta strast ga nije napuštala što potvrđuje niz njegovih članaka, a krunu tih napora čini delo "Kosovska bitka - vojnoistorijska rasprava". Da su u pitanju kvalitetni tekstovi svedoče pohvale velikog srpskog istoričara Ilariona Ruvarca. U toj fazi svi Miškovićevi radovi su prožeti tonom patriotizma bez obzira na njihovu tematiku. Malo ko je od srpskih oficira toga vremena, kao Mišković, svojim ukupnim delom potvrdio ispravnost teze da svet gledamo svojim očima, ali da ga vidimo očima našeg kolektiviteta.

* * * * * * * * * *

Postavio temelj moderne srpske vojske

JOVAN MIŠKOVIĆ je, bez sumnje, na ukupan svet gledao očima svoje nacije. Posmatrajući sve kroz vojno-patriotsku prizmu, on piše o udaljenim planinama stare Srbije, Crne Gore i Hercegovine kao o slici porobljene braće, a lirsko patriotska nota je prisutna i u čisto vojnim izveštajima i zapisima. Otuda beleži to da je Beograd kao "kakav stari, u bojevima osedeli ratnik, koji je slavna vremena preživeo pa žali što on nije sa njima zajedno uginuo".

Kao oficir obavljao je gotovo sve komandne i druge dužnosti koje su bile u tadašnjoj srpskoj vojsci. U Srpsko-turskom ratu 1876/1877. godine bio je komandant Čačanske, a potom Užičke brigade i komandant Knjaževačke vojske, potom načelnik Štaba Timočke vojske i načelnik Operativnog odeljenja Vrhovne komande. U Srpsko-turskom ratu 1885. godine bio je komandant Drinske divizije, koja je učestvovala u bici na Slivnici. Od 1888. do 1890. godine obavljao je dužnost načelnika Glavnog generalštaba.

NA DUŽNOSTI ministra vojnog Jovan Mišković je prvi put bio od 1878. do 1880. (u 34. godini života), a drugi put 1897. i za to vreme sproveo je "preustrojstvo" srpske vojske, Glavnog generalštaba, Vojnog ministarstva i Vojne akademije, čime je postavio temelje moderne srpske vojske. Pored ostalog, kao ministar vojni posebnu brigu je posvetio "preustrojstvu" Vojne akademije, gde u programu njenog reorganizovanja kaže "da specijalno obrazovani oficiri iz nje izlaziti mogu"...A biti srpski oficir bila je ne samo čast već i čvrst dokaz socijalnog i kulturnog uspona. [...]

Prelomni, iako ne tako vidni trenutak u razvoju Miškovićeve političke misli, naročito delanja, treba vezivati za momenat njegovog postavljenja za ađutanta kneza Milana Obrenovića 21. 8. 1878. godine...Biti u dvoru, kao centru političke moći uz skute prvom čoveku države, na jednom od praktično najvažnijih vojno-političkih mesta u državnom aparatu u vremenu u kome Srbija ratuje i sprema se za nove ratove, značilo je neminovno biti u vrtložnim političkim vodama. Kakva je moć dvorske politike i koliki je njen uticaj na vojne karijere pokazuje par podataka. Kada je 1. 10. 1878. godine postavljen za ministra vojske ponuđen mu je i čin pukovnika. Iz skromnosti, odbio je unapređenje, ostao kao ministar u činu potpukovnika, iako je srpska vojska imala generale - Franju Zaha, Kostu S. Protića, Ranka Alimpića, Jovana Belimarkovića i Milojka Lešjanina. Pukovnik će postati tek 1883. godine kada je nemali broj njegovih školskih drugova iz Vojne akademije već imao taj čin.

SKLONOST KA NAUČNOM RADU

ZA PITOMCA Artiljerijske škole, odnosno Vojne akademije, primljen je 6. septembra 1860. godine, koju završava 1865. godine kao četvrti u klasi sa srednjom ocenom 4,86. Dakle, kao što se vidi, bio je odličan pitomac i već tada pokazao posebnu sklonost za rešavanje vojničkih zadataka i za naučni rad. Kao pitomac veoma dobro je shvatio značaj zemljišta kao jednog od faktora oružane borbe, te prilikom putovanja kroz Srbiju, koje je svakog leta sa pitomcima organizovala Vojna akademija, brižljivo je vodio beleške sa tih putovanja, posebno o zemljištu i njegovim karakteristikama. To će biti počeci njegovog naučnog rada čije će rezultate kasnije koristiti u mnogim istraživanjima i naučnim poduhvatima.

* * * * * * * * * *

Veliki uticaj na politička zbivanja iz pozadine

SA ŽIVOTNOM zrelošću i sa višim činovima dolazi do njegovog približavanja dnevnoj politici. Kao dosledan obrenovićevac Jovan Mišković je neumitno sledio krivudavu političku liniju Milana Obrenovića. Otuda nedovoljna politička određenost kod Jovana Miškovića u drugoj fazi razvoja njegove političke misli i dela. On će, doduše, zauvek ostati rodoljub. Međutim, pragmatizam kneza Milana neće ostaviti ni njega objektivnim, kao što ga nije mogao ostaviti apolitičnim. Otuda je teško izreći sud o nekakvom jasnom Miškovićevom opredeljenju za liberale, naprednjake ili konzervativce. Dokumenti pokazuju da je Miškovićev uticaj na politiku bio relativno prikriven ali, veliki, ponekad čak i odlučujući. To kod Jovana Miškovića predstavlja potvrdu o njegovoj umešanosti u jedan naročiti vid politike koja se i u političkoj teoriji i u kolokvijalnom vokabularu naziva dvorska politika, za to je veoma ilustrativan primer recimo kada otvoreno staje na stranu odbačene kneginje Natalije što daje potvrde političkoj čaršiji za razne pretpostavke i ogovaranja.

Malo poznate detalje o svom angažovanju u tim nimalo vojničkim bitkama između kneza i kneginje i njihovih političkih pristaša Jovan Mišković je izneo u knjizi "Poslednjih 6 godina naše novije istorije" koja je objavljena 1892. godine u Beogradu. U njoj je pravdao svoj, zapravo, politički angažman u toj bici za moć rečima "da je bila svakog poštenog čoveka dužnost braniti ovu ženu i njena pogažena materinska prava" . Iako za razliku od Miškovićevih prvih radova ova knjiga nije spomenik srpskom narodu već jednoj dvorskoj političkoj opciji, o njenoj istorijsko-naučnoj vrednosti dovoljno govori i to što je Slobodan Jovanović koristio u svojim radovima kao validan izvor.

IZVESNO JE da su nestabilnost i pragmatičnost srpske politike toga doba i Miškovićeva sudbina bili tesno povezani, iako se o tome malo zna. Recimo kada je 1886. godine knez Milan pokušao da formira vladu u dogovoru sa Jovanom Ristićem, kao budućim predsednikom vlade, i Jovanom Miškovićem, kao ministrom vojnim, upravo će zahtev pukovnika Jovana Miškovića da mu se "unapred, bez prethodne saglasnosti ostalih ministara, obezbedi 14 miliona dinara za potrebe vojske", biti uzet kao osnov za preispitivanje kraljeve odluke i dovesti do formiranja sasvim druge naprednjačke vlade sa Garašaninom na čelu u kojoj više nije bilo mesta za Jovana Miškovića. Umesto njega ministar vojni postaće general Đura Horvatović. [...]

Mladi, uljudni, uvek odmereni, visoko i svestrano obrazovani Jovan Mišković je bio rođen za diplomatiju. Diplomata nije postao iz više razloga. Njegov poslednji politički zadatak, odlazak u Rusiju da bi caru Nikolaju II, u ime kralja Aleksandra Obrenovića predao poruku o njegovoj ženidbi, na neki način je simbolizirao tezu da je svaki kraj zapravo mogao biti početak. To što je bio odličan vojnik ne potire ovu drugu mogućnost, jer uostalom kod Srba dva dobra ne idu nikada zajedno.

U unutrašnjoj srpskoj politici nije bio upotrebljen ni dovoljno ni dobro, on sam, pak, nije upotrebljavao druge. Bio je stranački pasivan, ali je imao razvijene političke ideje iako ih nije javno promovisao. I pored zazora Milana Obrenovića od nepolitiziranih oficira uspeo je da ga osvoji vrlo mlad. Da je ipak još kao mlad želeo da utiče na visoku politiku dokazuje niz detalja poput pisma Stojanu Novakoviću od 7. 8. 1877. godine koje je zapravo ništa drugo do politička poruka vrhu države u vezi moguće odluke Srbije da se upusti u rat protiv Turske, jer Mišković traži od Novakovića da se taj stav prenese na "velikom mestu". Ovde se još zarana pokazuje Miškovićeva sklonost da učestvuje u kreiranju najvažnijih političkih odluka na diskretan način. [...]

* * * * * * * * * *

Dvorske spletke niko nije mogao da kontroliše

NEPREKIDNE dvorske igre nisu se mogle kontrolisati i dovele su do toga da Mišković bude smenjen kada je po drugi put bio ministar vojni. Tačnije, kralj Aleksandar Obrenović je prinudio vladu da podnese ostavku, a potom je novi predsednik vlade, odnosno predsednik ministarstva, kako se tada nazivao, dr Vladan Đorđević ponudio Miškoviću mesto načelnika Generalštaba. Ogorčen što je vlada u kojoj je on bio po drugi put ministar vojni, podnela ostavku zarad jedne obične intrige na koju je naseo kralj Aleksandar, Jovan Mišković je odbio tu ponudu. Na to ga je obavezivala sopstvena reč izgovorena u ljutini pred kraljem da ne računa više na njega "za nikakve kombinacije".

Osim toga, Mišković je u tom razgovoru sa kraljem ispoljio bes rekavši da je iznuđivanje ostavke od vlade "isto tako krupna greška kao i udar 1. aprila 1893. godine i da će se za posledice nekada ljuto kajati".

Razume se da se kralju to nije moglo dopasti, pa makar dolazilo iz usta vernog Jovana Miškovića. Posle tog razgovora sa kraljem general Jovan Mišković je penzionisan po hitnom postupku te 1897. godine u svojoj 54. godini.

Politika i lične tragedije, a ne ratovi, iscrpli su životnu snagu generala Jovana Miškovića. Bio je slomljen zdravstveno, pa i duhovno, a kako i ne bi kada mu je prethodne, 1896. godine umrlo i poslednje njegovo dete, sin Vojin u 18. godini.

General Jovan Mišković bio je pobednik u svim vojnim bitkama koje je vodio. Bio je doživotni zarobljenik samo svoje nacije. Politikom se bavio za svoga života onako kako je najbolje znao i umeo vođen prvo patriotskim, a onda i svojim ličnim interesom. Bio je ne samo ministar i general već i prvi , jedini predsednik SANU koji je bio aktivno vojno lice (1900-1903. godine). Na to mesto ga je postavio lično kralj Aleksandar Obrenović.

PAD DINASTIJE Obrenovića uslovio je i njegov politički kraj. Kao negdašnji tutor kralja Aleksandra Obrenovića bio je nepodoban čak i za mesto predsednika SANU te mu je mandat na intervenciju karađorđevaca prekinut. Moglo bi se reći - kralj dao, kralj uzeo.

Politika se bavila Jovanom Miškovićem i posle njegove smrti tako što se zapravo njime nije bavila. Brzo i svesno je zaboravljen ovaj veliki čovek novije srpske istorije, jer, kada je preminuo 1908. godine u svojoj 65. godini on je za sve, sem za najodanije prijatelje bio samo neko "bivši", neko iz demonizovanog okruženja Obrenovića.

Povodom smrti Jovana Miškovića nekrologe su pisali sem po službenoj dužnosti i neki njegovi bliski prijatelji poput prof. Svetomira Nikolajevića, rektora Velike škole, koji je bio i istaknuti član masonske organizacije. Taj podatak neke istraživače logično navodi na razmišljanja i o toj, eventualnoj ezoteričnoj dimenziji Miškovićevog društveno-političkog angažmana, ali sa naučne tačke gledišta, prijateljski nekrolog masona nije dovoljan dokaz za bilo kakav sud o Jovanu Miškoviću kao masonu i o njegovoj političkoj misli kao zasnovanoj na masonskim principima. Čak i da je bio mason to ne bi moglo ni na koji način umanjiti ocenu o njemu kao apsolutnom patrioti.

Zavera političkog zaborava Jovana Miškovića se nastavila i nakon Drugog svetskog rata jer socijalizam i njegova vojska nisu mogli i želeli da se mnogo bave Miškovićem zato što je bio kraljev general. Nije važno koga kralja. Tada je svaki kraljev general bio lik izvan sfere uzora.

VAPAJ ZA OKUPLjANjE SVIH SRBA

NEMA nikakve dileme da je Mišković u svom ukupnom političkom angažmanu bio i ostao pre svega nacionalista. Dovoljno je pročitati njegov članak "Opšti pogled na okupaciju Bosne i Hercegovine" pa da se vidi da je kao ubeđeni nacionalista ipak pritom bio bliži konceptu "Svi Srbi u jednoj državi" koji je dozvoljavao stvaranje jugoslovenske države nego klasičnoj ideji Velike Srbije. Svestan nemoći Srbije da brzo i temeljno proširi sve svoje granice u interesu okupljanja srpskog naroda pod svoje skute, Mišković vapi za pravdom i budućnošću na način tipičan za pristalice nacionalističke ideologije: "Državna granica povučena na Bečkom kongresu i neprirodna je i nepravična. Kad li će doći vreme da se ova nepravda popravi?"