DUHOVNI VOĐA JEDNOG POKOLENJA - Jevrem Grujić: Otac građanskog parlamentarizma

Nije uzalud govorio: "Srbija - to je selo sa nešto grada koga delimo sa Turcima".

Otac građanskog parlamentarizma u Srbiji Jevrem Grujić rođen je 8. novembra 1826. godine u selu Darosava (danas Partizani) pokraj Aranđelovca. Njegovi preci potiču od hercegovačke porodice Šestanović iz Pješivaca u kojoj je uvek poneko bio sa šest prstiju na ruci, što se u narodu smatralo znakom posedovanja izuzetnih duševnih osobina, a koja se u Šumadiju doselila početkom 17. veka. Ono što će u detinjstvu ostaviti dubok trag u njegovoj svesti jeste rodoljublje kojim se napajao slušajući kao čobanče usmene legende i uz gusle "pevane pripovetke" o srpskom junaštvu i državotvornoj tradiciji. Uz to, i bliska i slavna vojna prošlost i početak obnove srpske države tokom dva srpska ustanka snažno su oblikovali njegovu dečju svest.

KADA SE UPISAO 1841. godine u gimnaziju u Beogradu očito nije imao komplekse jer je ubrzo postao i sve do kraja bio "prvi prevashodan đak", ili, današnjim jezikom rečeno, prvi među odličnima. U školi su uočene dve njegove trajne karakterne osobine: izrazito rodoljublje, ali i častoljublje. [...]

Njegove studije na Filozofskom fakultetu beogradskog Liceja ostaće zapamćene ne samo po njegovom izuzetnom uspehu, već i po tome što je zajedno sa više drugova osnovao 1846. godine prvu omladinsku paravojnu političku organizaciju u novovekovnoj Srbiji. Do toga je došlo iz revolta visokoškolske omladine prema knezu Aleksandru Karđorđeviću koji je prilikom posete Carigradu poljubio sultana u papuču... Ova zaverenička organizacija, samonazvana "Dušanov polk", ozbiljno je i uredno sprovodila vojnu obuku i imala vrlo visoko postavljene političke ciljeve: prvo, svrgavanje kneza Aleksandra Karađorđevića i povratak kneza Mihaila Obrenovića na presto, i drugo, obnovu srpske države u njenim srednjovekovnim granicama.

Na Vidovdan 1847. godine Jevrem Grujić je stvorio sa istomišljenicima još jednu, ovog puta javnu omladinsku organizaciju političkog karaktera, "Družinu mladeži srpske", koja će imati daleko veći, čak međunarodni uticaj, a u kojoj će on vršiti dužnost sekretara.

Rano shvativši da se politički ciljevi mogu isto tako uspešno ostvarivati javno kao i tajno, putem kulturno-prosvetnog uticaja kao i pomoću oružja, ako ne i uspešnije, stupio je kontakt sa drugim društvima mladeži srpske u svim zemljama gde je bilo srpske omladine, posebno sa društvom koje je predvodio tadašnji požunski student Svetozar Miletić.

ROMANTIČARSKI POLITIČKI ZANOSI

DRUŠTVO mladeži srpske je, formalno gledano, bilo književno društvo, ali su mu ciljevi, i naročito delovanje duboko bili u vodama politike. Romantičarski politički zanosi Grujića i njegovog pokolenja su se ogledali u njihovim pokušajima da se iskorene zavist i nesloga u srpskom narodu, a da se ostvari sloga za kojom se vekovima čeznulo. Iz tog udruženja ponići će svi viđeniji liberalni i drugi politički prvaci toga doba, od Jevrema Grujića do Jovana Ilića, Filipa Hristića, Đorđa Cenića, Vladimira Jovanovića i Jovana Ristića sa kojim se inače rivalizirao od mladićkih dana.

* * * * * * * * * * *

Slobodu štampe niko ne sme da spomene

JEVREM GRUJIĆ je iritiran servilnim stavom Ustavobranitelja prema ponovo osiljenim Turcima koji su im pomogli da 1842. godine svrgnu kneza Mihaila i dođu na vlast, javno posumnjao u valjanost mukom stečene srpske autonomije i još tada kao junoša zrelo je zaključio da sloboda jednog naroda mora imati oslonac u sopstvenom Ustavu, sopstvenom pravu i nezavisnoj državi, a ne biti izraz moći nekog vladara i pratilac njegove sudbine.

Grujićev teorijski rad "Obzor države", objavljen u zborniku Družine mladeži srpske "Neven-sloga", sabira ideje novog doba u Srbiji u kojoj nakon rustikalne vlade knjaza Miloša intelektualci počinju da igraju važnu ulogu u politici najavljujući nezadrživu modernizaciju Srbije. U tom tekstu Grujić tvrdi da su sve države slobodne spolja, ali ne iznutra, a da Srbija nije slobodna ni spolja ni iznutra i da se iz tog stanja jedino može izbaviti prosvećivanjem... Slobodan je samo onaj narod koji je svestan svojih prava i koji se za njih izborio, zaključuje smelo Grujić. Država na obzoru koju koncipira je pravna država slobodnih građana, dovoljno obrazovanih da njima niko ni iznutra ni izvan države ne može manipulisati. U takvoj državi bi specifikum bio srpska tradicija samouprave kao uporište svake vlasti i narodnog suvereniteta. No, čemu prosvećenost i obrazovanost ako se ne može slobodno zabeležiti svoja i pročitati tyđa misao, veli Grujić usred zemlje Srbije u kojoj nije još zadugo ustanovljena sloboda štampe niti ju je ko smeo pomenuti.

Tim člankom Jevrem Grujić je smelo iskoračio ispred svog vremena. Iako je u radu Družine bio jedan od najglasnijih u kritici režima, ovo je bilo nešto drugo, mnogo opasnije, već samim tim što je bilo odštampano i kružilo Srbijom ispod ruke.

PRVI ŠIRI politički ugled steći će upravo tim tekstom i svojim delovanjem koje je imponovalo ne samo njegovim vršnjacima. Neće uzalud Jovan Skerlić nazvati Jevrema Grujića "duhovnim vođom celog pokoljenja".

Ono što je smetalo vlastima kod Grujića imponovalo je opozicionim prvacima. Jedan slavni i veliki Garašanin ponudiće Grujiću svoje prijateljstvo i učiniti ga bliskim političkim saborcem.

Odlazak na studije prava, prvo u Hajdelberg, a potom u Pariz, oplemenio je političku misao Jevrema Grujića. No liberalna zapadnoevropska sredina potaći će njegovu borbenost u toj meri da zajedno sa svojim drugom Milovanom Jankovićem napiše i na francuskom jeziku 1853. godine objavi knjigu "Južni Slaveni, ili narod srpski sa Hrvatima i Bugarima. Pregled njihovog istoriskog, političkog i društvenog života".

Autori su umnogome odstupili od prvobitne namere koja se očitava u naslovu, jer se u njoj o Hrvatima i Bugarima piše tek nešto malo, a velika pažnja je posvećena analizi tadašnjih političkih prilika u Srbiji. U knjizi se zapravo veliča sve srpsko, sem tada aktuelnog srpskog političkog vrha.

Stari srpski parlamentarizam koji su autori prepoznavali u radu srednjovekovnih sabora mogao je po njima biti dobar osnov za uspostavu jednog novog građanskog parlamentarizma evropskog kova. Istaknuto je i to da je malo koji narod, u to srednjovekovno doba, imao pravo na godišnju skupštinu, ograničen porez i brzo suđenje kao Srbi, a da ništa od toga sada nema. Vlasti Srbije su odgovorile ukidanjem stipendije Grujiću i on se našao u Srbiji po prvi put u istinski teškom položaju. U tada zaostaloj Srbiji i za nezavršene studente je bilo posla, ali ne ako su oni bili politički nepodobni. Vlast je sve branila Grujiću, pa čak i da odštampa običnu vizit-kartu. Odluka profesora beogradskog Liceja da Grujića izaberu za profesora enciklopedije prava nije naišla na razumevanje vlasti, kao ni Grujićev pokušaj da se bavi advokaturom.

* * * * * * * * * * *

Istinski politički zaverenik protiv kneza

SPUŠTEN preko noći sa visina Sorbone u srpsko blato, Jevrem Grujić se nije predavao. Bez kompleksa, odan selu, vratio se u rodnu kuću rešen da se posveti trgovini svinjama. Očajni otac i brat koji su žarko želeli da ga iškoluju su ipak nekako skupili novac, a ostatak mu je na zajam dao Ilija Garašanin koji je inače poticao iz susednog sela. Tako se Jevrem Grujić ponovo obreo u Parizu gde je uspešno priveo kraju svoje studije 1854. godine.

Odmah po povratku u Srbiju posredstvom jednog od svojih profesora omogućeno mu je da drži privatne časove francuskog jezika kneginjici Jeleni i kneževiću Petru. Jevrem Grujić to prvo odbi, a onda na molbu obolelog oca prihvati. Time je prećutno njegov spor sa dvorom bio izglađen, te je uskoro započeo sa radom u Knjaževskoj kancelariji što je otprilike odgovaralo radu u današnjem Ministarstvu spoljnih poslova. Od 1854. do 1858. njegovo znanje i obrazovanje je obilato iskorišćeno. Bio je član brojnih komisija za izradu raznovrsnih zakona kojima se Srbija sporo, ali ipak modernizovala, posebno Kaznenog zakonika i Kaznenog postupka, zatim komisija za reformu pravosuđa i Ministarstva pravde i na kraju sekretar u Savetskoj komisiji koja je sačinila Zakon o Narodnoj skupštini na osnovu koga se sastala Svetoandrejska skupština 1858. godine.

Za sve to vreme, tačnije od 1854. do 1858. godine, Jevrem Grujić je bio istinski politički zaverenik u dosluhu sa Ilijom Garašaninom koji mu je dao u zadatak da napiše akt optužbe protiv kneza Aleksandra, što je Jevrem Grujić i učinio, a taj akt, napisan i na francuskom, Garašanin je potom predao francuskom konzulu.

Taj akt nije bio samo vrhunac pravničkog umeća u Srbiji toga doba. U njemu su došle do izražaja i brojne Grujićeve liberalne ideje. Ne, nije on žudeo poput Garašanina i drugih političara starog kova da knez Aleksandar bude svrgnut radi toga da bi lično on imao od toga više koristi. On je želeo da se ostvare ideje njegovog pokolenja, ono političko "vjeruju" organizovane i neorganizovane liberalne omladine kojoj je prećutno stajao na čelu.

KAO SEKRETAR Skupštine ispoljio je onu ogromnu energiju koju imaju pojedinci samo u izuzetnim istorijskim trenucima, mirio zavađene frakcije, stišavao intrige i ujedinio svojom rečju uzavrelu i nesigurnu Skupštinu. Dugo i strpljivo je objašnjavao svaki član nacrta Zakona o Narodnoj skupštini kojim je ona postajala institucija narodnog suvereniteta: "Razumite braćo, projekt glasi ne da predlažete, no da postavite zakon. A kad narod može postaviti knjaza, valjda može postaviti i zakon. Uostalom, to je starinsko pravo našeg naroda da na Skupštini postavi zakon, kako će se upravljati i suditi". Ipak, srpskom seljaku nije bilo lako da javno zbaci monarha. Tek kada je Barlovac pročitao deo Grujićeve optužbe, burni aplauz svih prisutnih je označio postignutu saglasnost Skupštine i kraj vladavine kneza Aleksandra.

Sloga naroda o kojoj je Jevrem Grujić sanjao kao dečak događala se pred njegovim očima, i još više, uveliko njegovom voljom. U tih sedam dana u kojima je smenjen knez Aleksandar Karađorđević, a postavljen ponovo na presto ostareli knjaz Miloš, Jevrem Grujić je dostigao zvezdane trenutke svoje karijere. Bivaće on kasnije i ministrom mnogo puta i diplomatom od karijere i dospevati u zatvor i ponovo se iz nemilosti vladajućih uzdizati do političkih vrhunaca, ali nikada više neće ga nositi onaj zanos kojim je podigao celu Svetoandrejsku skupštinu. Sav njegov politički život je tom nedeljom podeljen na dva jedva spojiva dela.

* * * * * * * * * * *

Prvi srpski državnik koji je umeo sa narodom

ODRASTAVŠI u zadružnom duhu ustaničke porodice gde su se odluke donosile dogovorno sve do nivoa sabora, Jevrem Grujić je bio svikao na patrijarhalnu demokratiju odmalena.

Kako je docnije zapisao " na parlamentarni život je navikao od rođenja".

Tu, među seljacima poslanicima, okružen prostim a najboljim sinovima sela, Jevrem Grujić je pokazao svoje političke sposobnosti jednog istinskog narodnog tribuna visoke klase. Posle knjaza Miloša koji je umeo sa narodom, doduše na jedan sebi svojstven način, ali je svakako umeo, Jevrem Grujić je bio prvi srpski državnik koji je ne samo umeo sa narodom, već je i stekao njegovo trajno poverenje. Bez obzira na to ko je potom pravio vlade i da li je voleo Jevrema Grujića, gledao je da ga uzme u vladu da bi osigurao poverenje naroda u istu.

U tih sedam politički revolucionarnih dana koji su 1858. godine potresli Srbiju kao i svaka dinastička smena, Jevrem Grujić je uzdigao demokratiju i parlamentarizam na pijedestal na kome ne samo što Srbija nikada pre nije bila, već zadugo neće ni biti.

Njegovo razočaranje politikom je bilo uzrokovano i time što su oni koji su izglasali Skupštini status vrhovnog zakonodavnog tela i nosioca narodnog suvereniteta odmah po dolasku knjaza Miloša pognuli glave i dozvolili da se smanje ingerencije Skupštine, a demokratija svede na minimalnu. Ništa nije bilo ni od slobode štampe koja je izglasana, niti od kredita za seljake sa minimalnom kamatom. Iako mu je Miloš ponudio najviše mesto po dolasku u Beograd, Jevrem Grujić je to odbio. I za mesta koja je kasnije prihvatao trebalo ga je uvek moliti. Učestvovao je u vlasti uvek nevoljno, pritisnut molbama drugova da "se primi položaja" da ne bude gore.

ODAN NARODU nije trpeo da mu vladari donose odluke iza leđa, pa je takve odluke kao ministar pravde poništavao. Recimo, iako protivnik Tome Vučića-Perišića, bio je ogorčen kada je ovaj nezakonito uhapšen i najverovatnije otrovan u zatvoru. Grujićevo liberalno-demokratsko shvatanje funkcionisanja države i pravde je bilo u potpunoj koliziji sa praksom apsolutističkog vladanja u Srbiji. Zato je i sam po specijalnom zakonu kao ministar osuđen pred specijalnim sudom i sa grupom istomišljenika osuđen na tri godine robije i gubitak građanskih prava u trajanju od deset godina. Ipak se vratio ubrzo na političku scenu, ali se nije svetio već je stalno težio unapređenju države u malim i velikim stvarima.

Njegove zasluge sa Svetoandrejske skupštine prigrabili su drugi. Pisao je: "ne želim da budem prvi već koristan narodu". Tako je i njegov ljuti rival iz đačkih klupa Jovan Ristić lakše bio prvi, i ma koliko da nije voleo Jevrema Grujića uzimao ga je u svoje vlade.

Jevrem Grujić nije ništa zamerao ni Ristiću ni drugima. Čovek iz naroda kakav je bio i ostao, oslovljavao je moćnog, po izgledu i ponašanju sasvim prozapadnjačenog i vrlo otmenog Ristića uvek prostosrdačno sa "komšija", u spomen na hajdelberške studentske dane kada su stanovali jedan blizu drugog.

Po penzionisanju zaboravljen čak i od sopstvenih političkih krugova, umro je 1895. u svojoj kući u Brankovoj 34 (tada Gospodarskoj) u Beogradu i ispunjen mu je amanet da bude sahranjen bez venaca jer, kako je zapisao "oni nisu deo srpskih običaja". Narod koji još nosi lance ne treba da nosi vence. Vence zaslužuju tek potpuni pobednici. Za njega nezavisna Srbija još nije bila slobodna sve dok ne bude slobodan i sav njen narod.

BRANIO SRBE OD ARBANASA

KADA je Jevrem Grujić na kraju karijere upućen u diplomatiju, prvo u Carigrad, potom u London i Pariz, učinio je za Srbe koji su ječali pod podivljalim Arbansima, kao i za Srbe u Makedoniji, svojom predanošću cilju i propagandom više nego svi prethodni diplomatski predstavnici Srbije zajedno. Sam Ristić mu je u svojim memoarima odao priznanje. Pripala mu je čast da primerak Ustava izglasanog 1869. godine, bez odobrenja Porte i Rusije, preda turskom ministru Ali-paši.