KRALJ NUDI STJEPANU RADIĆU MESTO PREDSEDNIKA VLADE: Političke posledice zločina Puniše Račića u Skupštini

Uznemiren razvojem događaja, vratio se u Beograd 9. juna. Uredniku francuskog "Matena", koji ga je u vozu pratio još iz Belja, u nameri da iznudi intervju, nije hteo ništa da kaže, osim da je rešen da se vrati u Beograd da "izbliza prati poslove". Od tada pa do tog tragičnog dana, 20. juna, kada je Puniša Račić pucao na poslanika Hrvatske seljačke stranke (HSS), ništa se neobično nije događalo u Dvoru: primao je predstavnike vlade i pojedine poslanike, kao i strane diplomate, odlazio je u Topolu i na svoje uobičajene šetnje u okolinu grada. Dvadesetog juna nalazio se u dvorskoj bašti, kada ga je posetio predsednik vlade Velimir Vukićević i obavestio o žalosnom događaju u Skupštini.

Odmah zatim odvezao se automobilom u Opštu državnu bolnicu i na Hirurškom odeljenju posetio je ranjenog Radića. U kraljevoj pratnji bili su maršal Dvora pukovnik Dimitrijević, šef Hiruškog odeljenja profesor dr Milan Kostić, lični kraljev lekar dr Koen i drugi lekari. Kraj Radićeve postelje ostao je skoro pola sata; izmenjao je s njim nekoliko rečenica i pokušavao je da ga uteši: "Ne bojte se, sve će biti u redu".

Vodeći beogradski listovi zabeležili su da je Radić poljubio Aleksandra u ruku, a ovaj njega u čelo. Izlazeći iz bolnice, naredio je da ga stalno obaveštavaju o stanju ranjenih poslanika: "Obaveštavajte me tri puta dnevno, ako treba i noću". Sutradan po podne kralj je ponovo obišao ranjene Radića i Pernara i raspitivao se o stanju njihovog zdravlja.

Posle obavljene hirurške intervencije, dr Kostić je rekao da je stanje Radićevog zdravlja relativno dobro, ali postoji opasnost od zapaljenja trbušne maramice.

KRALj je bio zabrinut kako će na zločin u Skupštini da reaguju političari u Hrvatskoj i strana javnost. Vlada je odmah izdala saopštenje da je s dubokim žaljenjem i osudom primila izveštaj "o strahovitom zločinu poslanika Račića"; istovremeno, donela je odluku da se sahrana poslanika Pavla Radića i Basaričeka obavi o državnom trošku; uputila je i apel štampi da se sam događaj "zlonamerno ne izvrće i ne eksploatiše na draženje javnog mišljenja".

Preko poslanika u inostranstvu, vlada je poslala šire obaveštenje o povodima, akterima i samoj atmosferi u kojoj se zbio krvavi zločin: "Za vreme opstrukcije jedne grupe poslanika, koja već više nedelja traje u Parlamentu, naročito poslednjih dana, došlo je bilo do međusobnih ogorčenih uvreda, koje više nisu imale ništa zajedničkog sa politikom. Skoro bez izuzetka, bili su to poslanici izvan predratne Srbije, većinom sa juga, i iz Hrvatske... Račić je bio dugi niz godina komita, a samo nekoliko meseci parlamentarac, nije umeo razlikovati parlamentarnu borbu od primitivne borbe čovek protiv čoveka i u svom rastrojstvu mislio je da opozicija ima glavni cilj da ga uništi; učinio je ZLOČIN protiv Otadžbine, verujući da brani čast patriote. Cela prestonica smatra današnji krvavi slučaj kao dublju nacionalnu žalost."

Zločin u Skupštini delovao je nepovoljno na posetu stranaca: mnogi su napustili zemlju, a ugovaranje poseta je naglo prestalo. Računa se da su time prouzrokovane štete od oko 50 miliona dinara.

DECA PAVLA RADIĆA BEOGRAĐANI

KADA se Aleksandar susreo sa ženom ubijenog Pavla Radića, kralj ju je zagrlio i izjavio joj je saučešće. Docnije, prilikom njene audijencije, zamolio je gospođu Radić da mu dozvoli da on izdržava dva njena deteta, rekavši joj da može da mu se uvek obrati slobodno, ne obazirući se na formalnost. Kralj je ispunio ovo svoje obećanje: deca Pavla Radića su se školovala u Beogradu gde su, inače, nastavila da žive i posle Drugog svetskog rata.

* * * * * * * * *

Velika napetost u odnosima između Beograda i Zagreba

NAJTEŽE političke posledice zločin u Skupštini proizveo je u zemlji u produbljenju političke krize. Njime pokrenute emocije stvorile su veliku napetost u odnosima između Zagreba i Beograda. Iako je atentat u Skupštini bio lični čin jednog neuravnoteženog čoveka, od strane političara iz Hrvatske on je odmah okvalifikovan kao delo organizovane zavere, za šta je optuživana zvanična Srbija. Zbog "smišljenog i organizovanog zločina, kako je obrazloženo, Poslanički klub Seljačko-demokratske opozicije (SDK), koji su činili Hrvatska seljačka stranka Stjepana Radića i Samostalna demokratska stranka, u sporazumu njenih lidera, već 21. juna doneo je odluke: da više ne učestvuje u radu Skupštine; da odbije materijalnu pomoć kao naknadu za sahranu poginulih poslanika i da svoju buduću sednicu održi u Zagrebu. Istog dana u Zagrebu su održane snažne protivsrpske demonstracije, za vreme kojih su demonstranti napravili barikade; da bi sprečila nerede, koji su potrajali cele noći, zagrebačka policija je upotrebila oružje, pa je nekoliko lica poginulo, a više njih je ranjeno.

SVE ŠTO je činio kralj tih dana bilo je u pokušaju da utiče na umirenje duhova.

Pribojavao se još većih nereda prilikom sahrane ubijenih hrvatskih poslanika u Zagrebu. Dvadeset drugog juna primio je u audijenciju u dva maha Svetozar Pribićevića, vođu prečanskih Srba, kao i poslanike HSS Augusta Košutića i Karla Kovačevića. Zamolio ih je da deluju pomirljivo na narod prilikom sutrašnjeg pogreba ubijenih poslanika, a od Pribićevića je tražio da razgovara s Radićem u istom smislu. Pribićević je posle te audijencije izjavio svoje zadovoljstvo zbog "kraljeve brige", kao i da je od Radića dobio umirujuću poruku, koju će saopštiti okupljenom narodu prilikom pogreba u Zagrebu. Mnogo godina kasnije, on je u svojoj knjizi izneo neke detalje s te audijencije, koji zvuče nešto drukčije. Na njegovo, Pribićevićevo, pitanje zašto vlada već nije dala ostavku, kralj mu je odgovorio da on tu ostavku ne može da traži, jer bi se time priznalo da je vlada odgovorna za događaje od 20. juna. I njegovo insistiranje na raspuštanju Skupštine i raspisivanju izbora radi "zadovoljenja Hrvata" na kralja je napravilo neprijatan utisak:

"Kakvi izbori?" - rekao je - "Kako se sada mogu vršiti izbori? Neću da Hrvati iskorišćuju leševe u toku izborne borbe."!

KRALjU je ponudio usluge za jednu pomirljivu misiju Mita Dimitrijević, koji se već ranije oprobao u posredovanju između Beograda i Zagreba i stekao je naročito Radićevo poverenje. On je radi toga bio primljen u Dvoru u dva maha, 21. i 22 juna. Prema dogovoru s kraljem, krenuo je i on te večeri za Zagreb, zajedno s poslanicima SDK. Već u vozu razgovarao je sa Pribićevićem, koji je čitavu stvar posmatrao sa svog partijskog stanovišta i bio je pesimistički raspoložen; govorio je "da se nema čime ići u Zagreb, da su mase razdražene, da će posledice biti sve teže, da nema ventila za olakšanje teškog psihičkog stanja". Kraljev emisar Dimitrijević nastojao je da nagovori frustriranog Pribićevića da u svom sutrašnjem govoru na pogrebu deluje pomirljivo, da se njegovo izlaganje kreće u duhu Radićeve poruke. Tražio je od njega da iz već pripremljenog govora izostavi rečenicu u kojoj se naglašava kako su hici u Skupštini "pogodili i naše državno uređenje".

* * * * * * * * *

Neumesne i štetne izjave Aleksandrovog emisara

POGREB hrvatskih poslanika 23. juna protekao je mirno. Ton sahrani davao je Pribićevićev govor, u kojem je on pročitao i Radićevu pažljivo sročenu i odmerenu poruku ove sadržine: "Zločin počinjen u Narodnoj skupštini veliko je zlo narodno i državno. Mi svi to vidimo i osećamo. U ovom osećanju misao nam je da zastupnici Hrvata i ostalih prečanskih krajeva, nikad više ne dođu u Skupštinu u Beograd. Ali, u državnom, narodnom i međunarodnom životu ne sme biti reči:

Nikad. Čak ne smemo u ovom času to pitanje ni postavljati... Verujemo u svoj narod, kao što on veruje u nas. Verujemo u Kralja, kome u ovom času, iako je neodgovorni ustavni faktor, pripada vrlo teška zadaća.

Uvereni smo da će svoju istorijsku zadaću izvršiti i narod slovenski, hrvatski i srpski i naš Kralj. Radimo na tome da svoju zadaću izvršimo, kad nas narodno vođstvo pozove, ili na izbore, ili u drugu borbu." Pribićević se nije u svemu držao obećanja data u Dvoru i kraljevom emisaru da će u svome govoru delovati pomirljivo. Izgovorio je već pripremljene rečenice o krajnjim posledicama Račićevog zločina: "Ti hici su pogodili Narodnu skupštinu u koju se više nećemo vratiti. Ovi hici su pogodili i uređenje države na kome smo radili..."

Kraljev emisar Dimitrijević ništa nije postigao, a mogao je i da pokvari, dajući zagrebačkim listovima izjave kako bi rešenje iz ove krize trebalo očekivati od kralja, jednog Karađorđevića, koji je u prošlosti uvek znao i umeo da izvuče narod iz najvećih teškoća. Kako se znalo da on dolazi od kralja, moglo se pomisliti da sve što kaže govori po sugestijama iz Dvora. To je razljutilo kralja. Po povratku Dimitrijevića iz Zagreba kralj nije hteo da ga primi, a po maršalu Dvora saopštio mu je "poruku i opomenu" da su njegove izjave bile "neumesne". Dimitrijević se skrušeno pravdao da je do takvih njegovih izjava došlo iz "neizmerne revnosti da se kod Hrvata što više uzdigne autoritet Kraljev do najviše moralne visine".

NA OPTUŽBE koje su dolazile iz Zagreba, u Beogradu se nije htelo reagovati u očekivanju da će se političke strasti nekako smiriti. Kad do toga nije došlo, kralj je učinio jedan ustupak, prinudivši vladu da 4. jula podnese ostavku. U njenoj pismenoj motivaciji, Vukićević je naveo da je vlada imala sve uslove za "redovan parlamentaran i zakonodavni rad, ali da, ipak, svojim povlačenjem, želi da omogući sporazum za stvaranje šire koncentracije svih parlamentarnih stranaka. Već sutradan mandat za sastav koncentracione vlade ponuđen je upravo Radiću, čime se želelo pokazati da se time ispunjavaju zahtevi vođstva SDK. Kako su dalje tekle stvari, kralj je toga dana, 5. jula, zapisao sledeće: "Na poziv Nj. V. Kralja, umesto Stjepana Radića, danas u 5 časova po podne bio je primljen u audijenciju g. Svetozar Pribićević. Tom prilikom ponudio je Nj. V. Kralj g. Radiću mandat za sastav koncentracione vlade. G. Pribićević otišao je kod g. Radića i pošto se sa njim sporazumeo, primljen je u 21 sati uveče ponovo u audijenciju i podneo Nj. V. Kralju ovaj iz veštaj:

" G- Stjepan Radić izjavio je da ne može primiti mandat za sastav koncentracione vlade.

Njegovo je gledište da se sa današnjom Skupštinom ne može raditi i da bi opoziciji trebalo poveriti mandat za raspuštanje Skupštine i za sprovođenje slobodnih izbora. U toj Skupštini, posle rešavanja aktuelnih i neodgodivih poslova, uzelo bi se u razmatranje i pitanje ustavne promene, prema stečenom iskustvu i narodnim i državnim potrebama. Gledište je g. St. Radića da se može primiti i to rešenje da se obrazuje partijski neutralna vlada, koja bi raspustila Narodnu skupštinu i provela slobodne izbore."

* * * * * * * * *

Pribićević stvara "prečanski" front protiv Srbijanaca

POSLE Radićevog odbijanja, kralj je ponudio mandat Aci Stanojeviću, misleći da je on prihvatljiv i za Hrvate. Ovaj radikalski prvak bio je u stalnom sukobu sa zvaničnim vođom radikala Velimirom Vukićevićem, a uz to, bio je jedan od retkih srpskih političara za koga se moglo pretpostaviti da mu Stjepan Radić može verovati, jer nije učestvovao u "zaveri" protiv Hrvata. Stanojević je preko lekara zamolio Radića da ga primi. Ovaj je istim putem, preko lekara, odgovorio da s njim, budući da je prvi potpredsednik Radikalne stranke, ni sad, ni ubuduće ne samo da neće o politici govoriti nego neće uopšte stupiti ni u kakav društveni dodir. Radić je još dodao da to vredi za sve članove skupštinske većine, za sve srbijanske političare. [...]

U srpsko-hrvatskom sporu Srbi nisu predstavljali jaču stranu, iako su imali brojnu većinu. Razlozi su u njihovom političkom delovanju. Dok su se Hrvati homogenizovali kao nacionalni pokret i istupali uvek jedinstveno, Srbi su se delili u više stranaka, koje su se neretko jedna drugoj suprotstavljale. U višepartijskom parlamentarnom sistemu jedne države to je nešto normalno i Srbi, koji su stvarali Kraljevinu SHS na tim principima, nisu želeli da vide da je u njoj već poodavno tekao proces nacionalnog okupljanja. Dok je za Hrvate bilo najvažnije nacionalno jedinstvo, za Srbe je najveća briga bila državno jedinstvo. Zbog toga su srpski političari, bez obzira na to što su se najčešće nalazili na vlasti. bili u stalnoj defanzivi. S te jugoslovenske, u stvari, nadnacionalne pozicije, ljudi se u teškim trenucima koje preživljava nacija opredeljuju obično za narod kojem pripadaju. Kod Srba to nije bio slučaj.

Srbi u Hrvatskoj našli su se u vihoru jedne strahovite kampanje, putem štampe, na zborovima širom Hrvatske, u kojoj su optuživani njihovi sunarodnici u Srbiji kao hegemonisti, nasilnici koji ne prezaju ni od zločina. Ton toj kampanji davao je upravo njihov vođ Svetozar Pribićević, koji je uspostavljao takav odnos da je Srbijance stavljao na jednu stranu, a Hrvate i Srbe "prečane" na drugu.

Znajući koliko Pribićević predstavlja snažno oružje u rukama Hrvata u njihovoj težnji ka secesiji, iz Beograda su činjeni napori da se on pridobije i odvrati od saradnje s HSS u frontu protiv Srbije. Tu svrhu je imala i njegova audijencija u Dvoru 23. jula. Kralj je tom prilikom izrazio svoje čuđenje što se on, Pribićević, "izjednačava" s radićevcima i umesto da mu pomogne u ovom teškom položaju, on stvara "prečanski front", koji će dovesti u opasnost jedinstvo države. Pribićević je, navodno, odgovorio da se kralj vara ako misli da su svi Srbi na njegovoj strani. Ne postoji samo hrvatsko pitanje, već i Srba prečana. Čitav tok razgovora protekao je u bezuspešnom kraljevom upinjanju da ga nagovori da napusti savez s HSS, što je on kategorički odbijao, izjavljujući "da će do poslednjeg daha ostati veran Hrvatima". Pribićević je još zapisao u svojoj kontroverznoj knjizi, verovatno da bi se što više dopao Hrvatima, da je sam razgovor na njega ostavio "mučan utisak", jer je, navodno, kralj govorio da ne može da zaboravi "svoju (srpsku) krv", a za Hrvate upotrebio je izraz koji on ne može da navede, a preneo ga je samo jednom prijatelju u Zagrebu.

                                                         (Iz knjige " 1914-1945")

NIKO U SRBIJI NIJE VREĐAO HRVATSKU

U VREME najžešćih napada protiv Srbije, koji su dolazili iz Hrvatske, Ljubomir Davidović, predsednik Demokratske stranke, u Zagrebu je pozivao "Jugoslovene na okup":

"Mi nismo branili Srbiju od uvreda i kleveta da ne bismo produbljivali ovaj veliki ponor, koji je bezumno iskopan između Srba i Hrvata. Mi nismo branili Srbiju da ne bismo vređali Hrvatsku. Mi nismo stali na stranu ni jedne ni druge, jer su nam obe drage."