MINA PLAČE U ŠVEDSKOJ, HOĆE DA SE VRATI, ZORICI NE DAJU NI DA JE ČUJE: Od hraniteljke iz Niša štićenicu odveli u Laponiju bez kontakta

Otvaranje istraga u skandinavskim zemljama vezanih za sumnje na nelegalno usvajanje beba iz inostranstva, o čemu su "Novosti" pisale, podstaklo je nekoliko hraniteljki da nam se jave. Među njima je i Zorica.

- Pre Mine brinula sam o četiri bebe, ona je peta. Dovela sam je iz porodilišta. Jedva je preživela. Rođena je u kući, lekari su morali da je reanimiraju, zbog slabe cirkulacije, imala je još čitav niz zdravstevih tegoba kad sam je uzela. Sa dva i po meseca bila je teška samo tri kilograma - seća se Zorica.

Kaže da su joj dali dete sa brojnim dijagnozama bez zdravstvene knjižice i da je bukvalno koristila u početku lična poznanstva u zdravstvu da bi lekari pregledali devojčicu i pokazali joj vežbe za nogu, koja je bila iskrivljena. Suprug, inače potpukovnik u penziji, i ona vodili su je na preglede i analize, pa je dete odlično napredovalo. Raslo je u njihovoj porodici, i kad su hranitelji već mislili da će tu i ostati, jer su celu deceniju živeli kao porodica, javili su se iz niškog centra za socijalni rad.

- Rekli su mi da dete ide na usvajanje u Švedsku. Bio je to šok! Posle 10 godina! Mi, hranitelji, ne smemo mnogo da se raspitujemo. Službenica centra mi je samo rekla: "Kazala sam vam, Zorice, da se ne vezujete s toliko emocija, vidite kako je sada teško". Tražili su da odnesem detetove slike. Tri puta je radnica centra došla nasamo da priča sa Minom. Već posle prvog razgovora dete se promenilo. Ne znam šta joj je sve rekla, jer devojčica nije smela da mi ispriča. Tek kasnije, kad je već otišla, kazala mi je da su joj rekli kako su došli njeni pravi mama i tata, kao i da sam ja samo tamo neka žena koja ju je čuvala. Rekli su i da je Švedska super a, ako joj se ne sviđa, može i da se vrati - priča Zorica.

To je bilo presudno. I Zorica i njena štićenica verovale su da će devojčica, ako se ne uklopi, moći da se vrati. Mina je otputovala u malo mesto u Laponiji, gde je zimi temperatura četrdeset stepeni u minusu, okolo su šume, a njeni usvojitelji su pripadnici Sami naroda, kojih ima oko 70.000. Prema rečima naše sagovornice, kasnije je saznala da oni poslednjih godina, u strahu da ne izumru kao narod, masovno usvajaju decu, mahom iz Moldavije, ali i kod nas. Porodica u koju je devojčica otišla već ima usvojenog dečaka i mladu ženu, koju su usvojili kad je bila dete, a sada je udata i ima porodicu.

- Mina je otišla malo zbunjena, ali nije pravila probleme. Bila je radoznala. Nama su zabranili da plačemo dok je tu, rekli su da će je u suprotnom prebaciti u drugu hraniteljsku porodicu. Opet - šok! Kada je otišla, u početku smo imale kontakt. Bilo joj je zanimljivo jer su imali konje, učili su je da jaše. Posle je počela da plače i traži da se vrati kući. Uporno me je zvala "mama". Po nekoliko puta sam morala da pustim poruku usvojitelju, da bi je tek posle pete-šeste pozvao da mi se javi. Poslednji put smo se čule 7. maja 2023. Toliko se rasplakala i tražila da se vrati, da sam morala suprugu da dam slušalicu jer sam se potresla. Od tada, onemogućen nam je bilo kakav kontakt i ja ne znam šta je sa njom - priča Zorica.

Posle toga je nekoliko puta zvala, i ona i članovi njene porodice, ali je broj očigledno bio blokiran. Nije više imala nikakve informacije, iako su joj prethodno socijalni radnici govorili ne samo da će imati kontakt sa detetom, već i da će moći da je obilazi, da će dete dolaziti na raspuste. Čak i kada je otišla u posetu sinu, u Finsku, prošle godine, i kada je on poslao mejl da bi sa majkom rado došao u Laponiju da obiđu Minu, nije dobio nikakav odgovor.

- Socijalna radnica mi je samo jednom pokazala neki dopis, navodno od švedske socijalne službe, da je dete dobro i da se adaptiralo. Pitala sam zašto ne mogu da je čujem, odgovorili su da posle razgovora sa mnom bude jako uznemirena i agresivna prema usvojiteljima i da oni to ne mogu da podnesu. To dete je 10 godina odrastalo pored nas i doživljavalo nas kao porodicu. Ne može to preko noći da se zaboravi, nije ona beba pa da se ničeg ne seća. Ne mogu da se pomirim sa tim da ne znam šta je sa njom i da li tamo pati - kaže Zorica.

Dodaje još da se oseća izmanipulisano i da je tek od socijalne radnice iz Beograda naknadno saznala da je mala Mina imala brata i sestru, koji su zajedno smešteni u jednu hraniteljsku porodicu. Nije mogla da veruje kako se niko nije potrudio da se održe kontakti među bratom i sestrama.

- Tek dva meseca pošto je otišla, dostavili su nam rešenje da se prekida hraniteljstvo i konstatovali da je dete živelo u porodici punoj ljubavi i srećno. Nisu nam dali šansu čak ni da se žalimo - kaže Zorica.