ILUZIJE O DEMOKRATIJI U EVROPSKOJ UNIJI: Simulirana sloboda štampe - mediji upravljaju čovekovim mislima

Žan-Klod Junker, dugogodišnji šef vlade Luksemburga - a potom šef komisije Evropske unije (1. novembar 2014 - 30. novembar 2019) - objasnio nam je kako to funkcioniše:

"Prvo donesemo zaključke. Onda naše odluke saopštimo javnosti i čekamo reagovanje javnosti EU. Ako posle nekog vremena nema značajnije, bučne polemike i pobune, nastavljamo, korak po korak, sve dok svi ne shvate da više nije moguć povratak na pređašnje stanje. Zašto imamo uspeha? Pa, zato što većina činovnika EU, zapravo uopšte ne razumije, šta smo mi zaključili i kakve smo odluke doneli."

Zbog čega vodeći mediji u Nemačkoj i EU oduševljeno aplaudiraju političarima kao što je Žan-Klod Junker, umesto da rade svoj posao, postavljaju ozbiljna i kritička pitanja? Ti novinari prosto ne žele da pokvare odnose sa birokratskom EU-elitom u Briselu. Kako je moguće da najuticajniji mediji neprestano pozivaju naše vojnike da učestvuju u vojnim intervencijama? Uprkos činjenici da velika većina građana Nemačke ne podržava takvu politiku? Odgovor glasi: naši "alfa novinari" nisu ništa drugo do produžena ruka NATO propagande. I ovu tvrdnju dokazaću na stranama koje slede.

KAKO JE MOGUĆE da najvažnija štampa oduševljeno pozdravlja nekontrolisani priliv stranaca iz Afrike i Azije, iako znaju da većina Nemaca ne podržava migrantsku politiku vlade? Odgovor: industrijska i finansijska elita podržava dolazak stranaca, jer su imigranti jeftina radna snaga i kapitalistima donose daleko veći profit. Nemačkog radnika moraju da plate znatno više nego strance.

Najvažnije pitanje, međutim, glasi: Ko vlada Evropom? Ko upravlja Evropskom unijom? To sigurno nisu građani EU. Ogroman birokratski aparat EU nema veze sa demokratijom. Pre bi mogli da kažemo da imamo posla sa iluzijom demokratije. Demokratija u EU ne postoji, simulira se. Ako građani Evrope nemaju uticaj na politiku EU, ko ima? Da li je to kartel industrije, finansijskog sveta i politike, koji iz pozadine rešava sve probleme? U svemu im pomažu elitni mediji. Oni upravljaju našim mislima?

Sve ovo nekome može da zvuči kao teorija zavere. Ali potvrdu moje tvrdnje možete da nađete u uglednim novinama. "Frankfurter rundšau", kad izveštava da je ideja za evro nastala u tajnoj elitnoj organizaciji Bilderberg. Ovu informaciju, piše "Rundšau", potvrdio je počasni predsednik Bilderberga. Ovo je jedan od primera, kako elitna udruženja, van očiju javnosti, diriguju našim životima. Celo poglavlje knjige "Kupljeni novinari" posvetio sam projektu evro, gde se jasno vidi kako na tajnim Bilderberg konferencijama ti ljudi iz sveta finansijske elite, svetskih korporacija, politike i banaka uspešno sprovode odluke, a koje su protiv volje većine. Ovakve konferencije ne bi mogle da uspeju, da nemaju štampu koja je pod njihovom kontrolom i podržava njihove odluke.

* * * * * * * * *

Tajne odluke zatvorenog društva moćnika

JEDNA MAGISTARSKA studija u Minhenu je pratila pisanje "Frankfurter algemajne cajtunga" (FAZ) od 2000. do 2012. Analizirano je 80 članaka, a koji se odnose na američkog predsednika Obamu i ruskog predsednika Putina. Kad "Frankfurter algemajne" piše o Putinu, to je sasvim negativno. Putina opisuju kao osobu koja je preteća, gruba, agresivna, antizapadna, zaljubljena u silu, nesklona istini, hladna, proračunata, cinična, tvrda, neubedljiva. Sasvim je druga slika, kada taj nemački list piše o Obami. Američki predsednik je angažovan, ushićen, pomirljiv, hvale vredan, odlučan, pun vere i nade.

I od nekad respektibilnog, objektivnog, neutralnog pisanje "Frankfurter algemajne cajtunga" u ovim novinama - nema ni traga. Kako je došlo do promene? Da li je uzrok što su te novine postale suviše bliske finansijskim elitama i uticajnim političarima? Na stranama koje slede pokušaću da odgovorim na ovo pitanje. Nije, razume se, reč samo o FAZ.

PRE NEKOLIKO godina reporter Tomas Lajf snimio je sa Prvim nemačkim televizijskim programom, dokumentarni film (Strippenzieher und Hinterzimmer). Pokazao je kako funkcioniše zavera: novinari, ministri i stranački funkcioneri sede u lađi, plove morima i uopšte ne poznaju stvarni život i probleme građana. Ova mala, izabrana grupa odlično se razume međusobno. Na filmu se lepo pokazuje, kako oni vode tajne razgovore i donose važne političke odluke. Javnost je mogla da vidi kako živi jedan zatvoreni, konspirativni svet.

Ovo, razume se, nije zavera, već dokumentovan film. Učesnici tajnog kružoka smatraju da je ovakvo stanje u društvu i politici sasvim normalno. Jedino zbog čega se zatvoreno društvo uzbudilo je optužba da političke odluke donose tajno. Kada je magazin "Zap" (Zapp) o tome pitao člana tog kružoka, dobio je odgovor: "Da, mi raspravljamo o tajnim stvarima. Mi vodimo politiku, a o tome ne smeju da znaju građani ove zemlje. Običan čovek sme da razume samo ono što mi odlučimo i objavimo javnosti".

* * * * * * * * *

Zablude o objektivnim informacijama u novinama

GLEDAOCI I ČITAOCI moraju da razumeju šta im novinari objave? Običan građanin ne sme da sazna ko kreira informacije? Velika nemačka televizija NDR citirala je novinarku koja se izjasnila povodom ovih tajnih razgovora: "O čemu mu pričamo na tim sastancima, to je poslovna tajna. Ovo se odnosi i na lobi aktiviste. Lobista nikada ne govori otvoreno sa kim je razgovarao, kakve ugovore je primio i gde je uložio vrednosne hartije. Naše aktivnosti zaista možemo da uporedimo s tim". Vredi spomenuti i izjavu novinarke ZDF programa: "Važnost i vrednost našeg novinarskog posla - nas koji radimo u vodećim medijima - jeste u tome, da mi znamo istinu. A istovremeno, ma kako to za neke zvučalo gorko, ne smemo da o tome pišemo, ni da govorimo u televizijskim emisijama".

Da li je to moguće? Postoji istina i ona je dostupna samo novinarima? Ekskluzivna istina samo za novinare? A tim novinarima, kada saznaju istinu, zabranjeno je da je saopšte javnosti? U kakvom mi svetu živimo? Šta se događa? Najuticajniji mediji, u isti čas, neumorno pričaju kako su njihove informacije objektivne, pouzdane i istinite. Svako ko pročita ovo štivo, zauvek će se osloboditi tih zabluda.

Što se mene tiče, iluzije o objektivnom novinarstvu izgubio sam pre mnogo decenija. Da budem precizniji, to se dogodilo tačno 2. avgusta 1990. godine. Tog dana predsednik Iraka Sadam Husein naredio je da se okupira Kuvajt. Kratko pre ovog događaja, američka pi-ar agencija "Hil i Nolton" (Hill & Knowlton) proširla je lažnu vest kako su irački vojnici upali u kuvajtsku bolnicu a bebe koje su bile u inkubatorima, izvadili i nemilosrdno bacali kroz okno bolnice na asfalt. To su irački vojnici radili jer, navodno, u iračkim bolnicama nemaju dovoljno inkubatora.

OVA LAŽ direktno je vodila u rat. Sjednjene Države su vojno intervenisale protiv Iraka, a da "oslobode Kuvajt". Ono što javnost nije znala: humanitarna organizacija Amnesti internešenal (Amnesty International) od samog početka učestvovala je u stvarnju ove laži. Amnesti internešenal 19. decembra 1990. objavio je izveštaj na 82 strane, gde se nabrajaju iračke povrede ljudskih prava u Kuvajtu, a spominje se i lažna priča o inkubatorima za bebe. Tako smo dobili neobičan savez američke propagandne firme koja sarađuje sa organizacijom za "ljudska prava", a jedni i drugi su vezani za službenu politiku Vašingtona. Kratko posle opisanih događaja, 12. januara 1991. američki Kongres glasao je za rat protiv Iraka.[...] Kuvajtska vlada platila je američkoj firmi za ovu propagandnu akciju 12 miliona dolara.

Za vreme tih događaja, bio sam član redakcije nemačkih novina. Posmatrao sam iz neposredne blizine kako je izmišljena priča. Veliki deo nemačke štampe preneo je neistinitu priču. Tako je laž pretvorena u istinu. Do tog vremena Sadam Husein je u nemačkim medijima važio za "dobrog i mudrog državnika". Preko noći je pretvoren u dosadnu muvu, komarca, koga treba uništiti. I nemački mediji su krenuli u demonizaciju Sadama Huseina i njegove zemlje. Ljudi su poverovali u laži američke firme za propagandu tako da bi čovek pomislio da je većina podvrgnuta operaciji na mozgu, poznatoj kao lobotomija. Odjednom su svi u glas počeli da urlaju: Rat! Rat! Rat! Do rata ne bi došlo, da "alfa-novinari" nisu pripremili teren vodeći kampanju dezinformacija u ime NATO. Moram dam priznam da sam i ja bio deo NATO-dezinformacionog odeljenja.

ZAVERA ĆUTANjA O NEMAČKOM OTROVNOM GASU

AKO se malo vratimo u istoriju, u 1988. - u mnogim arhivama pronaći ćemo da su u martu 1988, u Iraku, Kurdi bili otrovani plinom i to je poznato u celom svetu. No, u julu 1988, mene su poslali u grad pod imenom Zubeida, koji se nalazi na iransko-iračkoj granici. To je bio rat između Iranaca i Iračana i ja sam bio poslat tamo da fotografišem kako su Iranci bili otrovani plinom - nemačkim otrovnim plinom, koji se zove lost i sarin, iperit (mustard gas), a proizveden u Nemačkoj. Bili su otrovani plinom i bio sam tamo da snimim fotografije kako su ti ljudi bili ubijeni otrovnim plinom iz Nemačke. Vratio sam se u Nemačku i suočio se sa zaverom ćutanja medija. U novinama je objavljena samo mala slika, u "Frankfurter algemajne" i samo jedan mali članak, bez opisa kako je neverovatno brutalno, kako nehumano, koliko strašno, bilo ubiti ljude nemačkim otrovnim plinom - samo nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata.