ŽIVIMO U GLOBALNOM GULAGU: Intervju - episkop bački Irinej

NjEGOVO preosveštenstvo episkop bački Irinej, duže od deceniju, u nedeljniku "Pečat", a u susret najradosnijem hrišćanskom prazniku, iznosi svoja zapažanja koja se mogu posmatrati kao "bilans stanja nacije" i globalnih gibanja. Prenosimo vam najzanimljivije delove iz božićnog intervjua, koji je po običaju vodio Milorad Vučelić.

Napadi na crkvu

ČESTO sam u prilici da posmatram sliku Uroša Predića, nazvanu "Uzburkano more".

Izložena je u Prestonoj dvorani Patrijaršijskog dvora u Beogradu. Veliki slikar je predstavio patrijarha Lukijana Bogdanovića (ubijenog u Bad-Gaštajnu u Austriji 1913. godine) kako na kolenima, gologlav, odloživši na zemlju žezal i mitru, znake patrijaraškog dostojanstva, moli Svetog Nikolu da sačuva Srpsku crkvu, predstavljenu kao brod koji talasi bacaju po burnome moru.

Protekla 2023. godina - kao i 1910. godina kada je slika nastala - bila je, poput mora na Predićevoj slici, teška i nemirna. Naš patrijarh, svetejši Porfirije, danas se - isto kao i mučenik za veru i otačastvo, blaženog spomena patrijarh srpski Lukijan tada - posvednevno moli Bogu, služi božanstvenu službu, neumorno putuje širom naše Crkve, propoveda i poučava verni narod rečima ljubavi i istine. I patrijarh Lukijan je bio izložen neopravdanim napadima, podmetanjima i klevetama, i sleva i zdesna. Naši tadašnji neprijatelji su sve to podsticali budući da su, kao i današnji, nepogrešivo znali kolika je realna duhovna snaga SPC i koliki je ugled srpskog patrijarha kao duhovnog predvodnika našega roda. Kao i u doba Lukijana Bogdanovića, patrijarh i Crkva su i danas, kako je pronicljivo zapazio profesor Slobodan Antonić, mnogima "džak za udaranje". Jasno je da se radi po istoj matrici i sa istim ciljem. Jasno je, isto tako, da će, kao i pred Prvi svetski rat, kao i uvek, Crkva i patrijarh ostati neokrnjenog ugleda u verujućem narodu. Srpska pravoslavna crkva je, hvala Bogu i Svetome Savi, nadživela razne neprijateljske i ideološko-političke tvorevine koje su se lažno predstavljale kao Crkva: endehazijsku "HPC", sada u pokušaju povampirenja; nekadašnju Brozovu "MPC", danas, na našu veliku radost, kanonsku sestrinsku Crkvu; zatim Milovu i Miraševu, sad već i Bojovićevu i Lajovićevu, "CPC"; zatim "istinsku SPC", "slobodnu SPC" i njima slične "udruge" na platformi pseudoverskog biznisa, bolesnih ambicija i duhovnih, pritom ne uvek samo duhovnih, poremećaja i izopačenosti. Ako se - što ne dao Bog - na istorijskoj pozornici pojavi i famozna fantomska "EPC", ili "EUPC", ili "NATO-PC", onda ćemo se, kao toliko puta u našoj krsno-vaskrsnoj istoriji, braniti i boriti duhom na braniku vere, ali bez ozlobljenosti i želje za odmazdom, budući da pripadamo svojoj Crkvi, a ona je Stub i Tvrđava Istine.

Sat sudnjeg dana

ČITAV svet danas gleda kazaljke "Sata sudnjeg dana" (Doomsday Clock), kako vodeći svetski naučnici već 78 godina, od bacanja atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, nazivaju stanje stvari u svetu i upozoravaju da se, tehnologijama koje su ljudi stvorili, primičemo uništenju sveta. Današnje pokoljenje u celini, razapeto između straha i nade, živi u globalnom Gulagu, sa mnoštvom virtuelnih, ali veoma efikasnih ograda.

Kada govorimo o obrisima nove epohe i novog poretka, imamo u vidu, pored ostalog, kovid-pasoše, ukidanje novca, čipovanje ljudi nalik nekadašnjem žigosanju stoke, manipulacije ljudskom svešću i savešću, ograničenje ili čak ukidanje slobode izbora kompjuterskim algoritmima. Sve je to tako, ali, kako je svojevremeno govorio Nikola Pašić, "može da bude, ali ne mora da znači". Lično, verujem i znam da je Hristos svojim dobrovoljnim stradanjem na krstu i Vaskrsenjem iz mrtvih preobrazio ljudski rod, tako da se na globalnom planu neće ponoviti ono što se u starozavetnim vremenima dogodilo Sodomu i Gomoru. Uprkos veštački izazivanim pandemijama, uprkos klimatskim promenama (bilo da su one prirodne i spontane bilo da je za njih, potpuno ili delimično, kriv čovek), uprkos, najzad, opasnosti od Armagedona u slučaju sveopšteg nuklearnog rata, svet neće nestati, i to zbog toga što u svetu ima ne deset ili stotinu nego na milione i milione pravednih, običnih ljudi, "nesvetih, a svetih", ljudi koji žive poštujući u osnovi dve osnovne zapovesti Gospodnje, zapovest o ljubavi prema Bogu i zapovest o ljubavi prema bližnjima.

Tragedija u Ukrajini

CRKVENO zakonita Ukrajinska crkva zaslužuje poštovanje i divljenje svih nas: ostala je, i pored pritisaka, nasilnog otimanja hramova i sve otvorenijeg gonjenja, nepokolebivo verna kanonskom poretku i jedinstvu Pravoslavlja, premda je unapred znala šta joj se sve još sprema. I zaista, gonjenje od strane kijevskih vlasti vremenom je postajalo sve nemilosrdnije i brutalnije: oteta je Kijevo-pečerska lavra, izgnani iz nje monasi i studenti teologije, pohapšeni ugledni i časni arhijereji, i dalje, i dalje, i dalje.

Vrhunac gonjenja i stradanja Crkve, sličnog onom iz najcrnjih sovjetskih vremena, dostignut je pokušajem zabrane i ukidanja same Ukrajinske pravoslavne crkve. Istini za volju, do toga stepena bezumlja i mržnje Sovjeti ipak nikad nisu dospeli. Strašno je preovlađujuće ćutanje posthrišćanskog Zapada i izostanak njegove osude antihrišćanskih - bolje reći antihristovskih - poduhvata savremene Antirusije, mada se njegovi ideolozi ubiše za tobož ugrožena prava "LGBT-populacije" i drugih kategorija ljudi i životinja, sve do pasa lutalica, ali "ne primećuju" stradanja u Ukrajini (ma šta ta reč značila!) i jedva primećuju stradanja na Bliskom istoku, a o nedavnim i današnjim stradanjima oklevetanih i u "međunarodnoj zajednici" kolektivnog Zapada ozloglašenih Srba da i ne govorim. Najgore je, međutim, ćutanje ili, u najboljem slučaju, nemušto mucanje hrišćanskoga sveta, uključno sa dobrim delom pravoslavnoga sveta.

Vlast između Scile i Haribde

ODLUKE Sabora, Sinoda, patrijarha, ne zavise ni od srpskih vlasti, a pogotovu ne zavise od vlasti ili organa bilo koje druge države ili međunarodne organizacije. Kada ne bi sledila jedinu Glavu Crkve, Hrista Gospoda, kada ne bi služila spasenju čoveka, sveta i svega stvorenog, nego se bavila tehnologijom vladanja nad čovekom, društvom i državom, tada bi, poput ovozemaljskih organizacija, SPC morala da uzima u obzir stavove političkih organizacija i, naravno, da u tom smislu trpi pritiske ili, u najmanju ruku, uticaje. Pritom bi, što je najgore, izneverila svoje biće i svoju misiju. Ali preobražavajući čoveka, čineći da on slobodno prihvati prave duhovne vrednosti, da živi prema Jevanđelju poštujući zapovesti Gospodnje, Crkva preobražava čitavo društvo i tako, samo tako, ostvaruje sasvim realan uticaj na gotovo sve oblike društvenog života, uključujući, naravno, i politiku. I, kao u sistemu spojenih sudova, što je misija Crkve uspešnija, to je na nju usmerena veća pažnja, a napadi političkih činilaca sa različitih strana postaju brojniji. Crkva se, po pravilu, ne osvrće previše na takve napade. U neposrednim razgovorima sa predstavnicima stranih država, lično nisam poslednjih godina uočio ambiciju da uređuju i život naše Crkve. Svestan sam, međutim, da nemamo pravo ni na "svetu prostotu", a kamoli na naivnost. Ne bavimo se ni unutrašnjom, a kamoli spoljnom politikom zemlje. Ruku na srce, moj lični utisak je da naše državne vlasti, provlačeći se između Scile i Haribde, na međunarodnom polju vode real-politiku, nimalo laku.

I još samo jedna mala konstatacija: u srpskom društvu se povampirio lik iz Nušićevog "Sumnjivog lica", sreski špijun Aleksa Žunjić. Ovde i sada, u Srbiji, to više nije jedan "sreski špijun": radi se o mnoštvu javnih špijuna koji se, kao i Nušićev junak, ponose time što žive od klevetanja i potkazivanja vlastitog naroda, matične srpske države i - na kraju ili na početku - SPC.

Srpska Sparta i "Vojvođaneri"

ZA razliku od prostodušnog i simpatičnog Nušićevog junaka Alekse Žunjića, danas su na delu zaista opskurne ličnosti, koje moramo žaliti, mada ni to nije lako. Tužno je na takvim primerima videti koliku degradaciju, kakvu kvarež i trulež, kakav ljudski moralni i identitetski strmoglav je doživela "Srpska Sparta", nekad ponosna Crna Gora, u kojoj se danas, za skupštinskom govornicom i u medijima, koristi izraz "Crkva Srbije", sve uz pozivanje na navodnu ideju i praksu Carigradske patrijaršije i nekih drugih pomesnih pravoslavnih crkava, o čemu ću dodati još poneku reč pre nego što zaključim odgovor na ovo pitanje.

Sve ovo više govori o rasrbljenicima i srbomrscima montenegrinskog - ali i "vojvođanerskog" - kova, o njihovoj pohlepi, o spremnosti na izdaju sopstvene istorije, sopstvenih otaca i dedova. Oni za Crkvu nisu problem. Problem, u prvom redu za određene episkopije SPC, ali i za Srpsku patrijaršiju u celini, nastaje kada na takav ili sličan način u javnosti govore pojedini nesavesni sveštenici, čega, nažalost, ima.

Kolonijalna svest

NA javnoj sceni, ne samo u okolnim državama i državicama nego i u našoj matičnoj zemlji, ima ljudi kojima smeta, čak ih i onespokojava, i sam pridev srpski, -a, -o. Njima smeta i pridev ruski, pogotovu ako se radi o ruskom svetu. Mogli bismo se ovim povodom igrati značenjem reči jer se "ruski svet" na ruskom jeziku kaže "ruski mir". U isto vreme ti isti padaju u ekstatični zanos kada se kaže pax Americana, "američki mir", za koji nije nepoznato šta znači i kako u praksi izgleda. Radi se o kolonijalnoj svesti ljudi koji prihvataju svaku hegemoniju SAD - ekonomsku, vojnu, kulturnu. Tom sindromu je podlegao znatan deo evropskog kontinenta. I mi, živeći na razmeđu Zapada i Istoka, sa žaljenjem uviđamo da predivne kulture koje je Evropa stolećima rađala i negovala pod svojim skutima bukvalno nestaju u američkom melting pot-u (loncu za pretapanje). Otpor takvim procesima izaziva i fenomen - da čak i pojedine reči izazivaju otpor i neprijateljstva.

Različite okolnosti o kojima danas, pored ostalog, razgovaramo, opisao je, kratko i jasno, najveći srpski pesnik Njegoš rečima: "Ne bojim se vražijega kota, neka ga je ka` na gori lista, no se bojim od zla domaćega!" Ako znamo da i u Beogradu, pa, nažalost, i u Novom Sadu, ima političkih stranaka i "socijalnih grupa", kako bi ih imenovao veliki ruski mislilac Aleksandar Zinovjev, kojima smeta postojanje Republike Srpske, kao što ima i "Srba" koji se ponose time što preziru srpski narod, posebno onaj zapadno od Drine, čemu smo prethodnih dana bili svedoci, ne možemo se čuditi ni onom hodži iz tradicionalno ustaškog Kozarca.

Starac Milija i Kosovo

ŠTO se tiče položaja naše Crkve i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, posebno dok zapadne sile drže na vlasti Kurtija, mogu samo da se poslužim stihovima starca Milije:
"Kud gođ Marko zemlju pohodio, ničemu se nije začudio."

Upućujem dva pitanja onima koji tvrde da naša Crkva nije "u dovoljnoj meri angažovana" i nije "dovoljno prisutna u stradanjima svog vernog naroda". Prvo pitanje: ko danas najviše strada na Kosovu i Metohiji boreći se za vekovne svetinje i za opstanak srpskog naroda? Srpska crkva ili neko drugi? Drugo pitanje: kada je i koji beogradski nosilac "kritičkog mišljenja" o SPC poslednji put bio - ako je ikad i bio - na Kosovu ili u Metohiji? Da li zna u kakvom okruženju i getu žive sveštenici u tamošnjim gradovima i selima, "očišćenim" od Srba, ili monahinje u Deviču, u Drenici? Zašto su za Kurtija, ma šta da im je motiv, a protiv Crkve svojih predaka i potomaka, pa i svoje sopstvene? Kritička mišljenja potiču mahom od neformalnih grupa koje se, s mene pa na uštap, sastaju u beogradskim "salonima", a krštavaju se imenima kao što su "Odbor za zaštitu" ovoga ili onoga i njemu slična. Ni najmanje ne želim da osporim njihovo rodoljublje, kao ni njihova zavidna akademska, naučna, intelektualna i stručna zvanja i znanja. Kao pojedinci, oni ostavljaju utisak pristojnih ljudi, ali kao grupa, zbog svog vođstva ili zbog nečeg drugog, oni imaju problem koji se pokazao i pred protekle parlamentarne izbore i posle njih, kada je pokret "Srbija protiv nasilja" (?) postao protagonista vandalskog nasilja u Beogradu. Čeznu, vidi se, za političkim uticajem, za vlašću pošto-poto, pozivajući se, naravno, isključivo na patriotske razloge, ali nikako da se snađu na političkoj areni.

Ili prezaju da ih narod neće prepoznati kao zaista verodostojne ili im neka nevidljiva ruka, mesec dana pred izbore, uskrati željeni uspeh. Stoga oni, koliko uporno toliko i bezuspešno, nastoje da za svoje političke ideje i projekte bukvalno upregnu SPC, patrijarha, vladike, sveštenike. Oni bi da daju program, strategiju i taktiku, a Crkva poslušno da izvršava. Kada shvate da su njihove želje neostvarive, dure se, a nedavno, u besu, skoro da su prešli svaku meru. Njegovu svetost patrijarha - koji se u ime Crkve bukvalno prvi, dok oni nisu ni shvatili šta se dešava, odlučno oglasio protiv francusko-nemačkog koncepta za rešavanje kosovsko-metohijskog problema - prozivali su neprestano da on i Crkva ćute o tom predlogu, opasnom i rizičnom, čak katastrofalnom sa srpskog stanovišta.

Naravno, i druge političke grupacije - lažni Evropejci, lažne demokrate, lažni ekolozi, lažni zaštitnici ljudskih prava, posebno lažni zaštitnici ženskih prava - svi imaju "kritičko mišljenje" o SPC. Njihov ljudski moral i intelektualni nivo "sublimirao" je psovač na jednom od CNN medija. Svi oni uporno pokušavaju da Crkvu upregnu u svoja kola, a kada bi im se pružila prilika, verovatno ne bi bili nimalo drugačiji od svojih ideoloških prethodnika. Ne zaboravimo: srpski komunisti su pobili 213 pravoslavnih sveštenika, a hrvatske ustaše 48 manje. Treba dodati i posleratne žrtve "diktature proletarijata".

Odnos prema veronauci

S OBZIROM na sve otvorenije i sve brutalnije pritiske ideologije homoseksualizma i transrodnosti, kojima su izloženi gotovo svi obrazovni sistemi u takozvanom zapadnom svetu, a koji se nameću iz globalističkih centara moći, uvereni smo da će u budućnosti status konfesionalne verske nastave u prosvetnom sistemu biti direktan pokazatelj spremnosti naše države da vodi samostalnu obrazovno-vaspitnu politiku umesto da bude poslušni "izvođač radova" za račun dekadentne, perverzne i antihrišćanske globalističke "elite".

Podsećam: Srbiju od nestanka neće spasti desetak ili dvadesetak novih tenkova i helikoptera, inače sa državnog razloga i te kako potrebnih, ali će je spasti vera, kultura i tradicija, taj nezaobilazni sveti identitetski triptih.

Amnestija dželata iz NDH

UZALUDAN bi bio revizionizam sa Kaptola i sa nekih drugih adresa u Hrvatskoj da mu nije stigla podrška od ljudi kojima platu i sve životne troškove pokrivaju građani Srbije. Ukoliko ova apologija za Maksa Luburića i ostale ustaške zločince ne bude hitno zaustavljena, to će biti ogroman udarac srpskom narodu u celini, a Srbija kao država biće označena kao nesumnjivi sponzor i pokrovitelj revizionizma na štetu istorijske istine i sopstvenog naroda. U tom slučaju dobili bismo paklenu inverziju - revizionisti "svih zemalja" bili bi proglašeni za svesne i savesne borce protiv navodnog srpskog revizionizma, propagande i "mitomanije". Jasenovački i drugi NDH-dželati bili bi delimično amnestirani, ako ne i rehabilitovani, a njihove žrtve ponovo mučene i posmrtno po drugi put ubijene. Kakva orvelovska zamena teza - istina je laž, a laž je istina! Pojedinci među poricateljima istorijske istine da je nad srpskim pravoslavnim narodom u NDH, kao i nad našom braćom Jevrejima i Ciganima, počinjen genocid, mada nemaju nikakve kvalifikacije za bavljenje ovom temom, otvoreno i besramno vređaju i omalovažavaju mnoge današnje istoričare, kao i njihove preteče i učitelje, sada pokojne istraživače i naučnike koji su utvrđivali i, koliko je to uopšte moguće, utvrdili istinu o ustaškom arhizločinu, o dželatima kod kojih nije bilo milosti ni za nepoćudne Hrvate i Slovence. Pomenimo samo neka od svedočenja koja govore o čudovišnim zločinima u Jasenovcu, ali i na celom području takozvane NDH.

U Zapisnik Anketne komisije Zemaljske komisije Hrvatske, Hrvat Milan Duzemlić iz Drenovog Boka, nekadašnji opštinski beležnik u Jasenovcu, dao je, 18. maja 1945. godine, sledeću izjavu: "Do dana mog hapšenja i sprovođenja u logor, do 21. decembara 1943, prijavljeno nam je 900.000 ubijenih u logoru". SS-general Ernst Fik izveštava, 15. marta 1944. godine, svog pretpostavljenog, Hajnriha Himlera, da je u logorima u NDH poklano do 700.000 ljudi. Krajem 1944. nemački opunomoćeni general u Hrvatskoj Edmund Glajze (Glez) fon Horstenau piše o 750.000 pobijenih Srba. Herman Nojbaher, specijalni nemački izaslanik za Balkan u Drugom svetskom ratu, zapisao je: "Kad ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba - uključujući bebe, decu, žene i starce, - to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000". Ko može tvrditi da su ove nacističke glavešine skupljale podatke od Srba, bilo četnik bilo partizan, i tako postale žrtve "srbočetničke" i "srbokomunističke" promidžbe iliti propagande?