PRVI SRPSKI NOVINAR I USTAVOTVORAC: Dimitrije Davidović je višestruko zadužio naš narod

Istina je da pripada i jednom i drugom soju, u Beču je 1. avgusta 1813. štampao prvi broj “Novina Serbskih”, koje se smatraju prvim dnevnim listom u Srba, ali je istina i to  da je bio i mnogo više od toga - vrstan diplomata, zakonodavac, državnik, pisac, pa čak i, ne baš uspeli, mada prilježni istoričar . Najznačajniji je po tome što je otvarao raznovrsne kapije slobode neslobodnim Srbima - i kao “otac srpske štampe” i kao čovek koji je 1830. godine izdejstvovao hatišerif o unutrašnjoj autonomiji Srbije i kao tvorac tzv. Sretenjskog, kao ne samo prvog srpskog, već i za ono vreme veoma modernog i slobodoumnog ustava .

Rođen 23. oktobra 1789. godine u Zemunu u trgovačkoj porodici. Posle nezavršene gimnazije u Sremskim Karlovcima, započeo je studij filozofije u Kežmarku, a nastavio ga u Pešti, gde je potom studirao i medicinu. U Beč  je prešao 1812. godine radi završetka studija medicine. No, sudbina je htela da po dolasku u Beču radi na angažovanju buđenja nacionalne svesti kod Srba i drugih Južnih Slovena. Kada je pokrenuo novine Dimitrije Davidović je imao svega 24 godine.

Međutim, Austrija nije dozvoljavala da se štampa bilo šta što bi moglo da komplikuje njene odnose sa Turskom.  Otuda se u “Novinama Serbskim” ništa nije pisalo o Srbiji... i Davidović je zapao zbog toga u velike finansijske nevolje...i  1822. godine je ugasio list i sa porodicom prešao u Srbiju sa željom da na tlu Srbije pokrene prve dnevne srpske novine što je i ostvario ali tek nakon dvanaeast godina.

DIMITRIJE DAVIDOVIĆ  je zadužio srpski narod  daleko značajnijim delima. Još u vreme svog boravka u Beču za vreme održavanja Bečkog kongresa (1814-1815), a i kasnije neprekidno je   činio  značajne političke usluge Srbiji i Srbima. Ostalo je  zabeleženo da je zajedno sa protom Matijom  Nenadovićem uspeo da bude primljen 20. maja 1814. godine u audijenciju kod austrijskog cara. Njihovoj molbi da pomogne carskim autoritetom povratak Srba u Srbiju koji su izbegli nakon Prvog srpskog ustanka, car Franc ipak nije izašao u susret otvoreno im rekavši da mu to ne dozvoljava njegov, trenutni odnos sa Turskom. Zato njegova odluka da iz Beča dođe u Srbiju niti je bila iznenadna niti je u Srbiji nekoga iznenadila.

Po dolasku u Srbiju 1821. postao je ubrzo sekretar kneza Miloša, a potom ministar spoljnih i unutrašnjih poslova. Uživao je knjaževo poverenje i znao sve njegove privatne i državne tajne. Ogroman je doprinos Dimitrija Davidovića u izradi po Srbe veoma povoljnih hatišerifa iz 1830. i 1833. godine. Njima je Srbija prestala biti turski pašaluk i priznata je od Turske kao autonomna kneževina... Sultanovim beratom je priznato nasledno pravo kneževskog dostojanstva.

Dimitrije Davidović je bio što pisac, što inicijator veoma velikog broja važnih zakona i propisa. Pomenimo samo propis o reorganizaciji Velike škole, o osnivanju Vojne akademije, Bogoslovije, muzeja, “Učenog društva”...

Ipak, kruna njegovog političkog pregnuća je stvaranje prvog srpskog ustava 1835. godine.

Tada, kada je više od pola Evropljana još uvek živelo u državama bez ustava, mala i još ne sasvim slobodna Srbija je zahvaljujući Dimitriju Davidoviću usvojila i kneževom zakletvom potvrdila jedan odista napredan i demokratski Ustav.

SUKOB SA KNEZOM ZBOG NOVINA

U KRAGUJEVCU su 5. januara 1834. godine štampane “Novine srbske”, koje su 1843. preimenovane u “Srbske novine”, da bi 1870. dobile naziv “Srpske novine” koje će zadržati do kraja svog postojanja 1919. godine. No, Dimitrije Davidović je veoma kratko uživao u svojoj radosti . Nakon samo 15 meseci urednikovanja došao je u sukob sa knjazom Milošem i morao da napusti i posao urednika i Srbiju.

* * * * * * * * * *

Velike sile ukidaju Srbiji najviši pravni akt

USTAV JE BIO sastavljen od 14 glava koje su ukupno imale 142 članova.Niz odredbi toga ustava su u ravni najdemokratskijih i najprogresivnijih evropskih antifeudalnih rešenja onoga vremena. Rešenja nisu išla ni u korist osiljenog kneza niti njegovih suparnika.  Davidović je mudro skrojio, po meri Srbije, jedan ustavni kreščendo njene seljačke revolucije.

Već naslovi, a još više i sadržaji prve tri glave Sretenjskog ustava : “Dostoinstvo i prostor Serbije”, “Boja i grb Serbije” i “Vlasti serbske” jasno upućuju na njenu praktičnu suverenost. U ustavu se Srbija precizno naziva “nezavisimo knjaževstvo”, određuju se zastava ( “otvoreno crvena, bjela i čelikastougasita”) i grb kao državni simboli, a Sovjet se po prvi put naziva “državnim”, što do tad ni jedan hatišerif nije sadržao. Da je Srbija slobodna zemlja najjasnije je pokazivao član Sretenjskog ustava u kome piše da “rob kako stupi na srpsku zemlju onoga časa postaje slobodnim”.

Da je Srbija demokratska država ukazivao je ustavni položaj Skupštine bez čijeg odobrenja se “nikakav danak ne može naložiti niti udariti”. Uveden je i princip podele vlasti ustavnom odredbom “da su tri vlasti serbske - zakonodatelna, zakonoizvršitelna i sudejska”. Zakonodavnu i upravnu trebalo je da vrše knjaz i Sovjet. Zakonodavna procedura je bila tako osmišljena da ministri (popečitelji) predlažu zakon Sovjetu, ukoliko ga Sovjet usvoji podnosi ga knjazu na odobrenje. Knjaz je imao pravo da dva puta stavi veto na predlog zakona, međutim, ukoliko i treći put Sovjet da pozitivno obrazloženje predloga zakona, knjaz ga je morao automatski odobriti.

Pozicija knjaza je zaštićena nizom odredbi, počev od toga da “ne odgovara ni za kakvo djelo vladjenija ni pravljenija”, pa sve do toga da njega kao “glavu države” ne može “niko ni tužiti ni suditi” čime se odricalo takvo pravo ne samo njegovim rivalima, već i Turskoj kao državi...Knjaževa vlast je u velikoj meri preneta na Državni sovjet koji predstavlja izvršnu vlast u liku šest popečitelja (pravde, unutrašnjih dela, finansija, spoljnih poslova, vojske i prosvete), predsednika i sekretara.

SAZIV SKUPŠTINE  je bio predviđen najmanje jedanput godišnje (na Đurđevdan) a svi krajevi Srbije su bili zastupljeni sa odgovarajućim brojem deputata. Skupština je određivala visinu poreza i knjaževe plate, i zajedno sa Sovjetom imala da bira novog kneza ukoliko bi izumrla dinastija Obrenovića. Ustanovljena je vojna obaveza. Vojska je u jednom delu trebalo da bude stajaća, a delom da bude upisna (po pozivu iz potrebe).

Ustav garantuje svima pravo na zaštitu privatne kao neprikosnovene svojine, zatim  pravo na privatnost budući da “Svaki Srbin ima pravo birati način življenja svog po svojoj volji, samo koji nije na obščenarodnu štetu”, jednakost pred zakonom i sadrži još mnogo za ono vreme veoma modernih ideja.

Nažalost, ovaj ustav kojim se Srbija i danas može ponositi, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog njegove liberalno demokratske orijentacije, bio je vrlo kratkog veka. Zla volja velikih, pre svega Rusije, Turske i Austrije  učinila je da posle šest nedelja bude opozvan, a da Dimitrije Davidović kao njegov tvorac, bude  na intervenciju Rusije proteran  sa Miloševog dvora.

Optužba je glasila da se ovim ustavom unosi revolucionarni “francuski rasad u srpsku šumu”. Konzervativne snage u tri velike carevine bile su više nego uznemirene “ustavnim čudom” Srbije. Kao retko kada složile su se u svom stavu. Ustav je morao biti ukinut. Srbija je morala  biti kažnjena za iskorak u budućnost koja joj još nije bila ni od koga odobrena. Problem je bio u tome što je još uvek u mnogim evropskim državama, a o Turskoj i Rusiji da i ne govorimo, reč ustavnost bila sinonim za reč revolucija.

Što se njegovog tvorca, Dimitrija Davidovića tiče, kada bude tri godine nakon gubitka kneževe milosti, teško bolestan i zaboravljen od svih umro 6. aprila 1838. u krajnjem siromaštvu svog smederevskog egzila, vest o njegovoj smrti, smrti čoveka koga su do pre par godina u Beču zvali srpskim Meternihom,  neće biti zabeležena čak ni u novinama koje je on osnovao, a koje su poživele nakon njega skoro sto godina.