KORAK PO KORAK, SRBIJA USRED TURSKE, POSTAJE DRŽAVA: Za Miloša Obrenovića postojala je samo apsolutna vlast

Pomen njegovog imena budi kontroverzna osećanja. S jedne strane, nije sporno da je specifičnim načinom vođenja Drugog srpskog ustanka, i nakon toga još specifičnijim metodama diplomatije, uspeo da povrati Srbiji relativnu samostalnost, a Srbima poljuljanu, tek rođenu političku slobodu, ali sa druge strane nije sporno ni to da je okrutnim vladanjem nad svojim narodom postao u očima Srba veći tiranin od ma kog Turčina o čemu je davno, na vrhuncu Miloševe moći, prvi šire i dokumentovano pisao u svom čuvenom pismu iz 1832. godine, kao  i u drugim svojim zapisima, ozlojeđeni Vuk Stefanović Karadžić.

O Miloševom tirjanstvu govorili su i mnogi drugi srpski uglednici tog vremena. No, iza njih nije ostao pisani trag o Milošu kao kod Vuka. Razlog tome nije bilo samo to što su pretežno bili nepismeni, već što ih je Miloš skoro sve pobio.

Miloš, rodonačelnik dinastije Obrenović, rođen je 1780. godine u selu Dobrinja u nahiji užičkoj. Siromaško i najamničko detinjstvo siročeta po ocu zamenio je od 1804. godine period, prvo njegovog ratničkog, a potom i državničkog uspona. Postavši najpre vojvoda kod svog polubrata  Milana, dočekaće kraj Prvog srpskog ustanka kao knez i od naroda uvažen ratnik koji je zbog svoje hrabrosti već  bio dospeo u junačke pesme.

Po propasti toga ustanka 1813. Miloš je bio jedini viđeniji vojskovođa koji nije izbegao sa porodicom iz Srbije, što mu je narod zapamtio. Mnogo urođene umešnosti u postupanju sa ljudima i nešto poratne sreće su mu obezbedili poziciju obor-kneza Rudničke nahije i po ponovnom  dolasku Turaka na vlast. Lukavi Sulejman-paša ga je čak prilikom postavljanja za kneza i „posinio“, znajući koliki je Milošev uticaj u narodu.

KADA SE TURSKI zulum pod Sulejman-pašom Skopljakom u potpunosti ubrzo obnovi,  srpska raja koja je osetila ukus slobode poče haotično  po Srbiji dizati bune, među njima i neke veoma masovne kao što je bila Hadži-Prodanova buna 1814. koja je zahvatila čačanski kraj i deo Kragujevačke i Jagodinske nahije. No, Miloš  se ustanicima ne priključi, štaviše u dogovoru sa Ćaja-pašom ih umiri, pa čak ih i osudi  “što ginu uludo”. Sva njegova pomoć ustanicima se u toj buni ogledala u pisanju dvosmislenih pisama paši i otkupu pedesetak zarobljenika po propasti bune, dok je njih oko 300 nabijeno na kolac ili pogubljeno na druge načine.Već tada je došla do izražaja Miloševa strpljivost  u vremenima velikih moralnih iskušenja  i umeće izbora pravog trenutka za akciju, kao odlike njegovog vrlo osobenog političkog stila.

Tek kad je vrenje u narodu počelo da probija po celoj Srbiji, Miloš je odlučio da sudeluje u podizanju ustanka, ali ovoga puta zamišljenog i pripremanog kao opšteg. Narod je tražio da on bude vođa ne samo zbog njegovog ugleda i prethodno iskazane hrabrosti u Prvom srpskom ustanku već i zato što uglednijih od njega u Srbiji u tom trenutku nije ni bilo. Vojvoda  Hadži-Prodan se nakon sloma  svoje bune sklonio prvo u Srem, pa iz njega u Rusiju, a Turci su nakon sloma Prvog srpskog ustanka posekli niz uglednika  poput đakona Avakuma koga su nabili na kolac 1814. ili pak Stanoja Glavaša koji je ubijen na jednoj svadbi iako je izrazio potpunu lojalnost obnovljenoj turskoj vlasti. Sluteći novi ustanak, Turci su planirali da pogube i Miloša pa su ga na prevaru doveli u Beograd gde je stavljen u pritvor.

Po bekstvu iz beogradske tvrđave Miloš se odazvao volji naroda,  razvivši “na Cveti” barjak u Crnuću pred okupljenim narodom kome je tada uputio znamenite reči: “Evo mene, a eto vama rata sa Turcima !” Ustanak je počeo par dana pre zakazanog roka ubijanjem haračlija u Jasenici i Gruži i napadom na utvrđeni grad Rudnik. Narod je bio nestrpljiv da prekine obnovljen turski zulum, a Miloš je i tada i posle uvek mnogo više cenio bilo naroda nego odluke svojih suglavara.

* * * * * * * * * *

Urođen osećaj za političku simboliku

SVE VREME ustanka Miloševa lična politička moć je jačala i pretakala se u apsolutnu vlast. Srećna okolnost po Miloša je bila i u tome što su sve viđenije vojskovođe na čelu sa Karađorđem bile izbegle, tako da zapravo niko nije ni mogao da mu ospori vlast, a nije ni pokušavao sem nekih vlastoljubaca kao što su bile vojvode Moler i Cukić, koji će zbog toga loše završiti. Ipak, učvršćenju njegove vladajuće pozicije nisu najviše  doprineli  obračuni sa oponentima već njegovi veliki vojni uspesi i veoma pribrano vojničko držanje u krvavim bojevima na Ljubiću, Paležu, Dublju, Požarevcu...[...]

Umevši kao niko pre njega da stekne poverenje turskih vlasti, počeo je da vlada zajedno sa njima, da bi ih stalno uvećavajući svoju vlast, na kraju sasvim potisnuo iz većine polja političkog odlučivanja u Srbiji. Potvrđen od Turaka fermanima i Hatišerifom iz 1830, a potom i odlukom srpske Skupštine  kao nasledni i apsolutni vladar, Miloš se  tako, uostalom, kao i pre toga, ponašao.

Stil njegove vladavine karakterisali su velika diplomatska veština i nesumnjivi patriotizam, ali i samovolja, brutalnost i dvoličnost. Mnogi su mu sa pravom na tome zamerili. Ali, Miloš nije ni mogao, a ni umeo mnogo drugačije da vlada do onako kako je vladao. Turski način vladavine koji je preuzeo Miloš Obrenović podrazumevao je neprekidno iskazivanje dominacije nad okolinom  u koje spada i ruganje... Ruganje je bilo deo Miloševog stila vladanja...

KNEZ MILOŠ Obrenović je, pored toga imao i istančan osećaj za političku simboliku.

Znao je da je vlast u gradovima, a da je glavna vlast u glavnom gradu. Ako je hteo da bude uvažen kao “glavni”, morao je da stoluje u njemu. Zato je od samog završetka ustanka činio sve da, i pored velikog otpora beogradskog vezira Marašli - Ali-paše, mladu srpsku vlast preseli iz Kragujevca, koji je bio njegova prestonica od 1818. do 1839,  u Beograd kao grad koji je već vekovima imao najveći političko-simbolički značaj. Hroničari beleže njegove reči: “Beograd je za nas središnja tačka, to je jedan od najkrasnijih položaja u pogledu vojničkom, a i u trgovačkom.... kad  ne mogu da prisvojim sadašnju varoš, onda hoću da je privučem sebi. Oko moga dvora stvoriće se nova varoš.” 

Da bi uspeo u svojoj nameri i zavarao beogradskog vezira Miloš je najavio jačanje više paralelnih centara ustaničke moći, npr. u Čačku, Šapcu i Požarevcu, a među njima i u Beogradu, tako da se mogao pravdati pred vezirom da je Beograd samo jedan od gradova u kojima će biti srpska vlast i jedan od njegovih dvorova. U te svrhe je u Beogradu, prvo na osnovu usmenog vezirovog obećanja (tačnije rečeno novčane pogodbe), koje je kasnije i pismeno potvrđeno, zaposeo “sebi na poslugu” neugledan i relativno pust prostor van gradskih zidina od Varoš kapije do Topčiderskog druma , uz to još u dometu turske artiljerije. Drugačije nije moglo... Stoga, koliko god da je Miloš bio uporan da od Beograda napravi svoju prestonicu i vezir je bio uporan da mu ne dozvoli ulazak u gradski prostor... odlučio je da započne izgradnju novog, srpskog Beograda van njenih zidina i da taj novi Beograd postepeno pretvori u istinski centar srpske političke i vojne uprave, a da prostor unutar zidina postane vremenom politički i vojno beznačajan, što se i desilo.  [...]

PODIZANjE SRPSKOG BEOGRADA

FORMALNO tretirajući dobijeni prostor u Beogradu  kao svoj spahiluk, Miloš je na njemu sem državotvornih institucija planski podsticao i gradnju zanatskih radionica, kafana i kuća za stanovanje obezbeđujući na taj način nagli priliv hrišćanskog življa u Beograd. Već 1826. Savamala je, iako kneževo imanje, brojala preko stotinu kuća, radionica i kafana  što je zapravo označilo povratak Srba u Beograd.  Davanje novog pečata Beogradu je izraženo i u modernom evropskom stilu kojim su odisale sve novosagrađene srpske institucije, pa i njegov dvor ...  Milošev savremenik i francuski grof Boa le Kont  u tome prepoznaje civilizacijsku i političku kneževu “želju da se stavi u dodir sa Evropom”.

* * * * * * * * * *

Umeće izbora pravog trenutka za akciju

OBDAREN RAZNOVRSNIM veštinama i visokom inteligencijom, vladajući nasiljem i porugom, bivajući strog i nepredvidiv u odlukama, obezbeđivao je na sve moguće načine svoj autoritet i poništavao svačiji tuđi. Srbija tog vremena je trebala snažnog, nespornog vođu i on je to i bio. [...] Sa takvim nezapamćeno pragmatičnim vladarom Srbije Turska je zapravo bila u većim problemima sa njom u miru, nego pre toga u ratu. Korak po korak, vođena pronicljivim Milošem, Srbija je u sred Turske postajala država. [...]

U svakom slučaju, njemu se nisu mogli ponoviti situacije iz Prvog srpskog ustanka kada je ogromna nacionalna i politička energija odlazila na jalove raspre o prestižu među vođama.  Ako je sila tada bila jedino efikasno sredstvo vladavine u Srbiji, a po mnogo čemu sudeći  je bila , knjaz  Miloš Obrenović je bio  čovek koji je njome itekako umeo baratati. Pritom je bio potpuno uveren u pravednost svoga postupanja. U pismu Germanu, koji u Bukureštu govori o Milošu kao o tiraninu zbog ogromnog broja ubistava političkih protivnika, Miloš kaže: “A što velite da se ubistva i tirjanstva prođem, ne znam po kome obrazu mene nazivati tirjaninom, jer je tirjanin onaj koji prave ljude za pravdu božiju i čelovečesku ubija i sotim stara se  slavu božiju i narodnu umaliti, a ja to priznati ne mogu, da sam takove ljude ubivao...”.

Po njemu vlast nije bila vlast, ako nije bila apsolutna. I njegovom osionom, po mnogo čemu nečovečnom, iako u krajnjem  po državu neretko korisnom načinu vladanja golom silom i prevarom došao je kraj 1839. godine. Naime, Miloševa politička opozicija, poznatija kao Ustavobranitelji, uspela je nakon silnih napora da  uz pomoć Rusije ograniči njegovu vlast tako što je na inicijativu Rusije turski sultan izdao 1838. novi hatišerif po kome je Miloš morao deliti vlast sa svojim Sovjetom. Međutim, Miloš je bio političar koji nije znao za kompromise kada je njegova vlast bila u pitanju. Pokušao je i milom i silom da spreči umanjenje svoje moći, pa kad u tome nije uspeo, abdicirao je 1839. i napustio Srbiju.

Dru­gi ustanak do­neo je slo­bo­du prak­tič­no sa­mo Be­o­grad­skom pa­ša­lu­ku, pa je sve do 1833. go­di­ne knez Mi­loš ma­lo po-ma­lo po­me­rao gra­ni­ce da bi Kne­že­vi­na Sr­bi­ja tek ta­da do­se­gla ve­li­či­nu oslo­bo­đe­ne Sr­bi­je Pr­vog ustan­ka. Svo­ju vi­zi­ju oslo­bo­đe­nja i uje­di­nje­nja svih Sr­ba u jedin­stve­nu, ma­kar va­zal­nu dr­ža­vu, knez Mi­loš je ve­zi­vao za pri­bli­ža­va­nje evropskim si­la­ma, a ot­klo­nom od Ru­si­je, o če­mu su be­le­ške osta­vi­li fran­cu­ski diplomati, grofo­vi Adolf Ka­ra­man i Boa Le-Kont, i en­gle­ski di­plo­mat­ski agent i publici­sta Dej­vid Urkvart. Fran­cu­ski di­plo­ma­ti su sva­ki za se­be za­be­le­ži­li že­lju Kne­za Mi­lo­ša da osnuje srp­sko car­stvo ko­je bi sa­či­nja­va­la Sr­bi­ja, Bo­sna i deo Al­ba­ni­je. ...

Na presto će se Miloš  ponovo vratiti 1858. i vladati Srbijom sve do svoje smrti 1860. godine.  Sa njegovim povratkom u Srbiju se vratio i despotski način upravljanja. Miloš je ostao veran svome stilu i nasilju kao vodećem principu vladavine koga je lapidarno oslikao u prvoj rečenici koju je izgovorio kada je nakon izgnanstva ponovo stupio na srpsko tlo – "Onoga ko sluša biću, a ko ne sluša ubiću". Odista, oni koji su ga bili smakli sa prestola, platili su to glavom, novcem  ili mirenjem sa sopstvenom beznačajnošću i naturenim zaboravom.

Iako je Miloš Obrenović bio  zbog takvog svog načina vladanja i za života i posle smrti veoma kritikovan,  njegov glavni strateški politički cilj je upravo zahvaljujući ponajviše njemu  bio makar i takvom vladavinom potpuno ostvaren – oslobođena Srbija se održala, pa i proširila, a zacelo je bila i više slobodna nego kad je on njome počeo vladati.

ŠIRENjE NACIONALNE SLOBODE

NjEGOVO odupiranje liberalnim idejama i reformama koje su postupno prodirale u Srbiju, nije bilo samo izraz volje za moć, već i izraz nerazumevanja novih, međunarodnim interesom prožetih procesa. Krčeći prostore nacionalne slobode, on je potpuno zanemarivao svaku i svačiju ličnu slobodu. U tome je na oba plana bio konsekventan, bilo kao kad je naredio da se  uprkos turskoj zlovolji ponovo postave i oglase crkvena zvona širom Srbije, pa i u Beogradu, što je predstavljalo jasno širenje nacionalne slobode,  bilo kao kad je ponižavao i tukao  sveštenike svih činova svojom rukom, što je razume se bio težak atak ne samo na njihovu ličnu slobodu, već i na srpsku pravoslavnu crkvu.

TROSTRUKA IGRA NEUHVATLjIVOG KNEZA

SVAKU neiskrenost prema stranim silama pravdao je kratko i jasno time da su i one neiskrene prema Srbima i Srbiji, pa “što bi on činio drukčije”. Na primer, kada su zaratili Turci i Rusi, Turci su od Srba očekivali pasivnost, a Rusi angažovanje na ruskoj strani u tom ratu. Miloš je odlučio da pomaže rusku vojsku pirinčom i zejtinom, a tursku pšenicom. Uz to, pored Rusa i Turaka, i Austrija je bila zadovoljna  jer je sve to kupovao u njoj...