HRABRIO NAROD SVOJIM JUNAČKIM DELIMA: Oslobođenje i obnova države okosnica političke misli Crnog Đorđa

Ceo jedan vek su Miloš Obrenović, naručilac ubistva legendarnog vođe Prvog srpskog ustanka, Đorđija Petrovića Crnog, ili jednostavno Karađorđa, a potom i Miloševi potomci i njihovo dinastičko okruženje, vođeni svojim političkim interesom nastojali da se o Karađorđu ćuti, ili da se on pominje tek kao vojni vođa. O njemu kao o državotvorcu i uopšte kao o čoveku čije je veliko istorijsko pregnuće pored vojne imalo i nespornu političku dimenziju, nije se smelo govoriti.

Sveukupna Karađorđeva politička misao odiše dvema dominantnim idejema. Prvo, idejom slobode, ali ne samo nacionalne slobode, već i one, naoko manje važne, lične slobode, zbog koje je zapravo ustanak i započet, kao i idejom o obliku i međunarodnom položaju države koja se rađala u krvi.

Te dve ideje, ideja potpunog oslobođenja i ideja o obnovi srpske države se mogu smatrati osom Karađorđeve političke misli i dela.

Sloboda je Karađorđu bila celog života velika ideja vodilja, smisao svake njegove borbe, srž njegovog života.

Oni koji su ga na Sretenje 1804. godine na skupštini narodnih starešina u Orašcu jednoglasno izabrali za vožda nisu pogrešili ako su tražili najslobodoljubivijeg i najenergičnijeg među njima.

Pravedan i prek do surovosti, a opijen slobodom, Karađorđe je bio pravi, možda i jedini čovek u Srbiji toga vremena koji je mogao da podstakne na masovan viteški podvig vekovno ustrašene srpske seljake u čijim grudima je bila "zamrla sloboda". Pod njegovim vođstvom su Srbi, koji su do tada mislili da nikad ne mogu pobediti i proterati Turke postajali junaci...Leopold Ranke o je pisao Karađorđu - "pobeda je išla sa njim". Karađorđeva ideja bila je jednostavna - samo stalne pobede donose stalnu slobodu za kojom je toliko žudeo njegov narod...

UVEREN DA JE ne samo nacionalna, nego i lična sloboda iznad svega, Karađorđe je svačiji, pa i svoj život i svako drugo dobro, ponekad i surovo, kako su i tražila ta vremena i ti uslovi, bespoštedno stavljao u zalog slobode. Svedoci su zabeležili kako je taj gorostasni junak, pošto je izveden pomoću diplomatske prevare iz Srbije, plakao kao dete zbog privremeno prekinute slobode svoga naroda. Ni u Rusiji gde mu je ponuđeno sve najbolje nije hteo da ostane, gušio se bez "svoje slobode" u ruskim prostranstvima. Hoteći da doprinese novom ustaničkom impulsu borbe za slobodu došao je u Srbiju da izgubi glavu od onih kojima je vazalska vlast bila preča nego slobodarska čast.

Veliki polet borbi za slobodu sve vreme Prvog srpskog ustanka je nesumnjivo davala i čudesna Karađorđeva energija. Ne samo da je bio prvi u borbenim redovima, bivajući pri tom mnogo puta i ranjavan, već je rukovodio ustankom na jedan poseban način svojstven samo najvećim ustaničkim vođama - stalnim kretanjem od ratišta do ratišta, ohrabrujući svojom pojavom i svojim ličnim junačkim delima pokolebane duše. Od Srba je tražio nešto što i danas mnogi smatraju nemogućim - stalni trijumf. Njegov uzvik "Ne bojte se, oni se bore za gospodstvo, a mi za slobodu", grejao je duše slabo naoružanih srpskih boraca izazivanjem osećanja da rade nešto zaista uzvišeno... Od drugih je tražio žrtve, ali i sam je za pravdu i slobodu žrtvovao sebe i svoje najbliže poput oca i brata, i na kraju postao najveća i najsramotnija žrtva ne samo u Srpskoj revoluciji već u celokupnoj novijoj istoriji kod Srba.

* * * * * * * *

Prvi srpski ustanak kulturno-prosvetni čin

OSEĆAJ STALNE njegove prisutnosti po celoj pobunjenoj Srbiji predstavlja prve, oku nevidljive niti nove srpske državnosti. Neumoran "kao razboj", Karađorđe je kao vožd u Srbima tkao osećaj ne samo borbenog, već i političkog zajedništva. Svaka država pretpostavlja tri elementa - vlast, teritoriju i narod. Teritorijom oslobođene Srbije smatralo se sa pravom tlo po kojom se Karađorđe slobodno kretao kao njegov gospodar... Uz to, spremao je ustanak i dolazak slobode i u drugim srpskim krajevima: u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Boki, Slavoniji, Sremu, Banatu i Baranji, ne obazirući se na interese onih koji su njima vladali. Taj "hajdučki kralj", kako ga je s pravom nazvao Siprijen Rober, bio je bez sumnje najodvažniji slobodar u Evropi toga vremena. Odbio je sve tuđe i domaće planove koji su sputavali stečenu slobodu i onemogućavali da se iz pepela stvori zgažena srpska država. Onima koji misle da je vožd zbog toga bio loš političar, davno je poručio Karađorđev ministar, Dositej Obradović: "Leži i ležaće u ropstvu onaj narod koji ne zna šta je nacionalni ponos".

I pre Karađorđa je bilo Srba koji su maštali o obnovi srpske države i nacionalnom ujedinjenju. Ali, svi su oni, počev od Arsenija Jovanovića Šakabente do Save Tekelije i mitropolita Stefana Stratimirovića videli ujedinjene Srbe samo kao vazale u okviru Austrije ili Turske. Tek je Karađorđe, sa svojim saborcima smelo i "muški" zaiskao punu slobodu i pravu državu - i to ništa manje nego obnovu Dušanovog carstva. Razumljivo je da je takva ideja razgnevila Turke, zabrinula Austrijance i oneraspoložila Ruse. Niko nije želeo novu, jaku i potpuno nezavisnu srpsku državu, pogotovu ne novo carstvo.

To će i biti jedan od razloga što Karađorđe zapravo neće imati istinskih prijatelja van svoga naroda. I kad su ga tuđini pomagali, nisu se libili da mu stave do znanja da smatraju da potpunu slobodu i nezavisnu državu Srbi ne treba nikad da dobiju.

I danas, više od dva veka kasnije, fascinantno je to da je jedan nedovoljno obrazovani narodni tribun poput Karađorđa usred uzavrele bune duboko pojmio svu važnost obrazovanja svoga naroda. Ne samo da je od učenog Dositeja stvorio ministra prosvete već je sve učitelje i uopšte obrazovane ljude visoko cenio što nije baš karakteristika srpskih političara. Od naroda je zahtevao: "Slušajte vaše učitelje i poštujte ih...učitelj i vojvoda preda mnom su ravni". Za vreme devetogodišnjeg trajanja Prvog srpskog ustanka na slobodnom tlu Srbije otvoreno je preko 30 osnovnih škola i jedna srednja, otprilike onoliko koliko ih je otvorila jedna napredna Mađarska za dva veka.

Tako se Karađorđe potvrdio kao prosvećeniji vladar od mnogih koji će iza njega doći.

Prvi srpski ustanak je pretvorio i u kulturno-prosvetni čin. Kao državotvorac imao je pred sobom i interes sveukupne srpske politike: "Vidite, mi imamo dovoljno mišica za odbranu Srbije, ali nemamo dovoljno veštih ljudi za upravljanje. Da mi znamo državu voditi onako kako znamo voditi vojsku, drugačije bi sada stajali!".

Težeći da još tada stvori obrazovane političke upravljače, Karađorđe je to ostavio kao trajni zadatak svim budućim generacijama upravljača Srbije: "Nastavite naše srećno započeto delo. U vama je sva nadežda naša sa te strane".

IGRA RUSKE DIPLOMATIJE

KONCEPT slobode koji je reprezentovao Karađorđe ne samo svojim političkim zahtevima, već i svim svojim bićem i držanjem bio je suprotan interesima svih velikih i malih sila u srpskom okruženju. Narod Srbije nije ustao voljom velikih sila da se bori za slobodu, a voljom velikih sila je nije ni dobio. Napoleon, pa i austrijski car to nisu ni krili, a ruska diplomatija je, kao i mnogo puta pre i posle toga igrala svoju igru sa Srbijom, "predelom sa one strane Dunava", reke koju je odredila kao krajnju granicu svog interesnog prostora, a da to ponadanim Srbima nije rekla.