IZ ŠVEDSKE STIGLE SAMO ZATAMNJENE FOTOGRAFIJE: Slučaj usvajanja dečaka iz Titela, razdvojenog od sestara i brata, pred Sudom u Strazburu
DEČAK koji se, dok je bio u Srbiji, zvao Ž. P., a zatim je, pre nešto više od pet godina, usvojen u Švedskoj, nema kontakt sa sestrom sa kojom je živeo, kao ni sa bratom i sestrom od kojih je prethodno razdvojen. Njegova nekadašnja starateljka Miroslava Lazić, po profesiji knjigovođa, pokušavajući da ponovo uspostavi pokidane veze između srodnika, stigla je do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
Foto: Privatna arhiva
Miroslava je zvanično starateljka starijoj sestri J. P.
- Tvrdim da je ovo usvajanje bilo nezakonito jer biološki brat i sestra mogu da se razdvoje samo u posebnim okolnostima, kojih ovde nije bilo. Sada mi je cilj da stupe u kontakt i da usvojeni dečak dođe u posetu sestrama i bratu za zimski i letnji raspust - kaže Miroslava.
Ona se javila redakciji "Novosti" posle intervjua koji smo objavili sa švedskim piscem i novinarem Patrikom Lundbergom, koji je u svojoj zemlji dobio najvišu novinarsku nagradu upravo jer je razotkrio šemu nelegalnih međunarodnih usvajanja.
Miroslavina priča počinje u momentu kada je gledala TV emisiju o tome kako Srbiji nedostaju hranitelji. Pošto nema svoje potomstvo, odlučila je da se javi. Prošla je potrebne obuke i dobila licencu, pa su u njen dom stigli J. i Ž. Devojčica je imala sedam godina, a dečak devet meseci. Bili su iz obližnjeg Đurđeva. Biološkim roditeljima je oduzeto starateljsko pravo zbog narkomanije. Osim dečaka i devojčice, iz biološke porodice izmešteni su i njihovi srednji brat i sestra i dati drugoj porodici, takođe u Titelu. Kada se taj bračni par razveo, deca su preseljena u Žabalj, kod treće porodice. FOTO: Privatna arhiva
- Dok su svi bili u Titelu, braća i sestre su intenzivno održavali kontakt. Viđali su se u školi, međusobno posećivali, spavali jedni kod drugih, igrali se zajedno. Kad su srednjeg brata i sestru preselili u Žabalj, kontakti su se proredili. Prema mom uverenju, to nije bilo u najboljem interesu dece - kaže Miroslava.
Dečak Ž. danas ima 10, a J. 16 godina i ide u Medicinsku školu u Zrenjaninu. Odličan je đak.
- U septembru 2017. došli su iz Centra za socijalni rad Žabalj i želeli da razgovaraju sa J. o tome želi li da bude usvojena. Pošto je imala više od 10 godina, morali su da traže njeno mišljenje. J. je u razgovoru rekla da mene smatra majkom i da ne želi da ide nigde, niti da ostavlja braću i sestru. Onda su mene, kao staratelja, pitali da li dajem saglasnost da samo dečak bude usvojen. Odbila sam, jer je u najboljem interesu dece da ostanu zajedno - priča Miroslava.
ODUGOVLAČENjE POSTUPKA
CENTAR za socijalni rad je tražio da potpišem da se neću obraćati medijima, institucijama i da neću pisati ni žalbe, ni tužbe. Nisam potpisala jer imam nameru da se obraćam svima koji hoće da objave moju priču, zato što govorim istinu. Ko god se žali, oni mu oduzmu starateljstvo, iako Srbiji nedostaje 500 hranitelja. CZSR i institucije su svesno odugovlačile moje predmete, iako se deci nanosi nenadoknadiva šteta razdvajanjem. Postupci u vezi sa decom se smatraju hitnim i sud je tužbu dužan da razmatra u roku od 30 dana. Kod nas su odugovlačili pet godina i sedam meseci.
Tako je lišena starateljstva i imenovan je nov staratelj za Ž., i to promptno dok Miroslava još nije razrešena (čime su prekršeni propisi). Dečak je do usvajanja ostao kod nje u hraniteljskoj porodici, a novi staratelj je odmah potpisao saglasnost za usvajanje.
- Uporno sam tražila rešenje o razrešenju od starateljstva, ali nisu hteli da mi daju. Tek u kontaktu sa jednim profesorom Pravnog fakulteta, shvatila sam šta se desilo i ponovo zatražila mejlom i dobila ga. Naime, da su mi rešenje dali blagovremeno, žalila bih se i proces usvojenja bi se usporio - objašnjava Miroslava.
U međuvremenu, centar je pokušao da joj oduzme starateljstvo i nad devojčicom, ali je Miroslava dobila spor pred Ustavnim sudom, u oktobru ove godine. Trenutno se pred Sudom u Strazburu nalazi njena predstavka u vezi sa usvojenjem dečaka. Foto: Privatna arhiva
- J. prve godine uopšte nije pitala za brata, pa sam se već zabrinula da li je to normalno. Pričala sam sa rođakom, dečjim psihologom u penziji. Otkrila mi je da devojčica tako potiskuje traumu i negira ono što se dogodilo. A onda je, posle godinu dana, došla sa jednog rođendana i rekla: "Ja hoću da se moj brat vrati!" Tad sam krenula u sve pravne procedure. Kada putujemo na odmor, uvek se zbliži sa dečacima njegovog uzrasta - primećuje Miroslava.
Ona se obraćala i švedskim institucijama i agencijama za usvajanje. Tamošnja vladina agencija MFoF, koja kontroliše Adoptionscentrum (agenciju za međunarodno usvojenje), na zahtev za uspostavljanjem kontakta između braće i sestara odgovorila je da su kontaktirali s usvojiteljima, da dečak zna za svoje poreklo iz Srbije, da mu usvojitelji redovno pokazuju fotografije sa bratom i sestrama, "ali da on nije spreman da ih upozna". Tada su joj poslali zatamnjene slike dečaka, uz poruku: "Poštovana hraniteljice, šaljem vam slike da pokažete sestrama i bratu."