ISTORIJSKO PRAVO NA SOPSTVENU DRŽAVU: "Načertanije" je u srpskoj politici počelo da se koristi tek od 1906. godine

Pre nego što pređemo na analizu sadržaja "Načertanija" moramo napomenuti da ne stoji ni hvala a ni optužba da je "Načertanije" bilo zvaničan putokaz kojim se u 19. veku rukovodila politika Srbije. Ono je bilo tajni spis, retko kome poznat. Bečki dvor ga se dočepao 1884. godine, a srpska javnost je za njega saznala tek 1888. godine iz Milićevićevog "Pomenika znamenitih ljudi i srpskog naroda novijeg doba". U srpskoj politici je počelo da se koristi tek 1906. godine kada je prvi put objavljeno u radikalskom časopisu "Delo". Radikali su iz "Načertanija" programatski preuzeli spoljnopolitički princip traženja podrške velikih sila za srpske ciljeve, a ne služenje velikim silama bez cilja, kao i spremnost na saradnju sa južnoslovenskim narodima ukoliko ona može da doprinese oslobođenju i ujedinjenju svih Srba u jednu državu.

Inače, treba reći i to da je teze o nesrpskom poreklu glavnih ideja "Načertanija" načeo kritički Vojislav Vučković, a definitivno ih razbio Milorad Ekmečić. Ekmečićevo istraživanje aktivnosti engleskog diplomate Dejvida Urkvarta je pokazalo da je Urkvart više puta zabeležio težnje kneza Miloša za približavanjem Srbije Francuskoj i Engleskoj, kao i za distanciranjem od Rusije, za stvaranjem nezavisne srpske države i oslobađanjem porobljene braće.

ČARTORISKI JE DOBAVIO sve Urkvartove izveštaje i brzo uočio podudarnost srpskih i francuskih, odnosno poljskih interesa. Na osnovu Urkvartovih izveštaja i dobrog poznavanja prilika u Srbiji, Čartoriski je sastavio svoje "Savete" sa željom da se stvori što moćnija država na Balkanu koja bi bila brana protiv ruskog i austrijskog ekspanzionizma. Dalje je sve poznato.

Tako je jedan dublji pogled u istoriju ne samo uspešno odbacio hipoteku o nesrpskom poreklu Garašaninovog "Načertanija", nego je ujedno otkrio i kneza Miloša kao duhovnog praoca ovog dokumenta. Milorad Ekmečić to formuliše na sledeći način: "knez Miloš je dao sadržaj, a Poljaci okvir "Načertaniju".

Garašanin je svoje "Načertanije", koje je koncepcijski toliko različito od Zahovog "Plana" da mu se originalnost i autorstvo ne može sporiti, shvatio kao elemenat modernizacije Srbije kojim se ona svrstava u evropske države koje takve planove odavno imaju.

U uvodnom delu "Načertanija" od naročitog značaja je Garašaninova misao da je "čerta i temelj srpske politike da se ono ne ograničava na sadašnje njene granice, no da teži priljubiti sve narode srpske koji je okružavaju". Brojne primedbe na termin priljubiti, koji se često tumačio kao dokaz srpskog hegemonizma, otpada već i zato što Garašanin mnogo češće pominje "sojuzivanje" to jest saveze ili povezivanje.

* * * * * * * *

U narodu je živelo sećanje na slavnu prošlost

U GLAVI "NAČERTANIJA" koja je naslovljena sa "Politika Srbije", nakon konstatacije o neminovnosti raspada turskog carstva, predlaže se, u skladu sa turkofilskom politikom ustavobranitelja, opstanak Srbije pod turskom vlašću, ali uz stalno otkidanje parčeta po parčeta srpske teritorije zarad stvaranja srpske države koja ima svoj "osnov tvrdi" u srpskom srednjovekovnom carstvu. Poziv na istorijsko pravo Srba na sopstvenu državu je u okolnostima predominantne svesti srpskog naroda o "pređašnjem državnom i narodnom životu Srba" i nužnosti kontinuiteta srpske državnosti u istorijskim okvirima, više nego logičan. Garašanin je siguran u podršku srpskog naroda idejama "Načertanija", "jer valjda ni u jednoj evropskoj zemlji ne živi tako spomen istoričeske prošlosti", pa "nisu potrebna desetoljetna dejstvovanja u narodu, da bi on samo korist i polzu od ovog samostalnog vladanja razumeti mogao" .

Svestan različitih pogleda na budućnost Srbije, Garašanin podvlači i veliku pozornost Evrope i njene, ne uvek dobre, namere. Evropi se poručuje u "Načertaniju" da ako se napravi "nova srbska država na Jugu", ona bi "podavala Evropi sve garancije da će biti vrsna i krepka država koja će se moći među Austrijom i Rusijom održati".

Razlozi Garašaninove vere u takvu stabilnu, a uvećanu srpsku državu su "geografičeskoje položenije zemlje, površina zemaljska, bogatstvo na prirodne proizvode i vojeni duh žitelja, dalje uzvišeno i vatreno čuvstvo narodnosti, jednako poreklo, jedan jezik - što sve pokazuje na njenu stalnost i veliku budućnost".

CILj SRBIJE JE NEZAVISNOST a put ka nezavisnoj državi mora biti izrazito procesualan:

"Ako Srbija želi iz sadašnjeg podčinjenog stanja izvući se i cela prava država postati, to ona, na ovome svome putu k nezavisimosti moraće se truditi da malo po malo političesku moć Turske uničtožavajući sebi je prisvoji", ukratko: "Srbija mora nastojati da od zdanija turske države samo kamen po kamen ocepljuje i prima kako bi od ovog dobrog materijala na starom i dobrom temelju starog carstva srbskog opet veliku novu srbsku državu sagraditi i podignuti mogla".

Svoje vreme Garašanin vidi kao vreme priprema za veliku budućnost: "sad dok je Srbija pod turskom vladom, daje se ovo sazidanje priugotoviti i prepraviti, jer se ovakvi poslovi ne mogu u poslednjem magnoveniju preduzimati i svršiti".

Da ni Zah ni Čartoriski nisu uspeli da manipulišu Garašaninom vidi se već iz njegovog zacrtavanja odnosa prema Rusiji.

I pored sveg podozrenja koje gaji prema ruskoj spoljnoj politici Garašanin u "Načertaniju" kaže: "Srbija ni sa kim lakše ne bi mogla svoju cjel postići no u soglasiju s Rusijom, ali to samo onda kad bi Rusija savršeno i potpuno primila i uslovija Srbije, koja bi pred navedenu nameru t.j. budućnost njenu u prostranom smislu osiguravala. Jedan sojuz između Srbije i Rusije bio bi zaista najprirodniji, no da se taj učini od same Rusije zavisi, i Srbija treba da ga primi s raširenim rukama, ali svagdar pošto se uvjeri da Rusija svesrdno i iskreno predlaže, koje će samo onda moći biti, ako ona od dosadanje svoje sisteme odstupi t.j. ako uzdrži da je za prirodniji sojuz sa Srbijom, makar malom, nego sa Austrijom, za koju ona Zapadne Slavene i čuva".

Što se Bugarske tiče, Srbija ne može očekivati njenu naklonost ako u tu naklonost mnogo štošta ne investira, što do tada nije činjeno. "Srbija mora za Bugarsku nešto učiniti, pošto ljubav i pomoć mora biti uzajamna", kaže Garašanin.

* * * * * * * *

Srbija otvara granice za brže zbližavanje

IDEJA "OPŠTEG SOJEDINjENjA SRBA" koja potpuno prožima Garašaninovo "Načertanije", nije ni u jednom trenutku oblikovana kao ideja dominacije Srbije nad bilo kime. U odeljku "O politiki Srbije u smotreniju Bosne, Ercegovine, Crne Gore i Sjeverne Albanije", Garašanin ne samo da podvlači otvorenost srpskih granica kao uslov bržeg zbližavanja i većeg uticanja na navedene krajeve zarad bržeg sjedinjenja sa njima, nego i kao uslov zbližavanja i sa drugim zemljama, pre svega sa Bugarskom, jer "kad dva susedna naroda među sobom uži i tešnji sojuz zaključiti žele to se pre svega granica koliko je bolje moguće otvoriti mora" . Na ovom mestu Garašanin pojačava misao iz "Plana" da se Srbija od Srba u još neoslobođenim krajevima, a ponajviše od Srba u Bosni, odelila "kineskim zidom", što, bez sumnje, ne doprinosi zbliženju, a olakšava uticaj drugih na srpski živalj u tim krajevima.

U ovom delu "Načertanija" se vidi da Garašanin misli kao i Zah (ukoliko to i kod Zaha nije u osnovi Garašaninova ideja) da je nasledna dinastija bolje rešenje od izborne, kada se bude ostvarilo ujedinjenje svih Srba. Međutim, za razliku od Zaha, on ne samo da ne spominje tada aktuelnu dinastiju Karađorđevića koju preferira Zah u svom "Planu", nego čak nigde i ne insistira da to bude dinastija iz Srbije. Ovaj momenat, koji je retko upadao u oči domaćim istraživačima, nije promakao stranim, naročito onim zlonamernim, koji su činili ničim argumentovane pretpostavke, počev od toga da je moćni Garašanin potajno sanjao o uspostavi dinastije Garašanina, do špekulacija o nekakvim tajnim vezama Garašanina sa crnogorskim dvorom (što je apsurdno iz niza razloga u koje ovde nećemo ulaziti), pa sve do tvrdnji da je to izraz Garašaninovog nesolidnog karaktera, budući da nije hteo sebi, čak ni ovakvim tajnim planovima, zatvoriti vrata ni kod dinastije Obrenovića.

OČIGLEDNO JE DA su sve ove interpretacije uperene protiv Garašanina lično, a ispoljavane su u tekstovima i vremenima kampanja protiv "velike Srbije". Previđala se izrazita suptilnost Garašaninova. Kada govori o mogućnosti zbližavanja i ujedinjenja svih Srba predviđa "da, ako bi pre opšteg sojedinjenja Srbstva što osobito u Bosni preobražavati se počelo, da se to preobraženje tako čini kako bi ono samo služilo kao priugotovlenije za ono opšte sojedinjenje sviju Srbalja i provincija ujedno, kojim jednim načinom može se računati na postiženje one velike cijeli i onog interesa koji je svima ovim Srbima jednak".

Nakon toga sledi jedna od brojnih misli koje negiraju teze o Garašaninovoj ideji dominacije Srbije i Srba iz Srbije nad ostalima: "Ja ovde Srbiju samo zato napred stavljam što ona jedina može tu stvar priugotovljavati i dužna je neprestano negovati do vremena koje će doneti izvršenije ovog plana i koje vreme da bi sazrelo Srbija će na tome raditi". U nastavku teksta Garašanin diplomatski kaže ono što nestrpljivi čitači nisu između redova našli, ne samo u prethodnim rečenicama, već nigde u celom "Načertaniju". "Ko god dakle ovom narodu dobra želi on ne sme Bošnjacima nasledstveno knjaževsko dostoinstvo preporučivati", naglašava Garašanin. To jedino može da znači da Garašanin težeći ujedinjenju Srbije sa Bosnom kao prvom koraku sveukupnog srpskog ujedinjenja, traži da u budućoj monarhističkoj državi monarhija ne bude iz Bosne, a to u tom trenutku znači da to jedino može biti dinastija iz Srbije, najverovatnije aktuelna, s obzirom na to da je "Načertanije" pravljeno za kneza Aleksandra Karađorđevića, pa se izbor monarhije podrazumevao sam po sebi.

* * * * * * * *

Strategija za realizaciju državnički mudre ideje

DA ILIJA GARAŠANIN razmišlja o ujedinjenju ne samo kao o "priljubljenju", i ne kao o aktu dominantnosti Srbije, vidi se iz terminologije koju koristi Garašanin u obrazlaganju svojih ideja. Na primer, u vezi ujedinjenja sa Bosnom on kaže da bi bilo najbolje ako bi se "Srbija u svoje vreme sa Bosnom tješnje sojuziti i skopčati mogla, jer onda ostaće ovaj sojuz mogućan i vjerovatan" (podvukao D.S.).

Što se tiče zbliženja sa Bosancima katolicima ono, po Garašaninu, zahteva velik i pažljiv rad sa franjevačkim fratrima da bi se oni približili Srbiji i prihvatili njene ciljeve kao svoje, odnosno zajedničke. Mnogim savremenicima ova Garašaninova ideja izgleda nerealna, ali oni zaboravljaju da u to vreme nije bilo hrvatske države, i da je dobar deo katolika iz Bosne naginjao Srbiji kao centru južnoslovenske podržavljene slobode. Dakle, za Garašanina nije nijednog trenutka sporna saradnja sa katolicima iz Bosne niti katoličkom crkvom. Ono što on vidi kao najteže i najdelikatnije u svemu tome jeste kako pronaći prave ljude za taj nadasve suptilan diplomatski posao, pa Garašanin insistira da se "ovo delo" može postići samo "črez čoveka vrlo sposobnog i duboko pronicavajućeg", i to ne samo zato što taj zadatak podrazumeva teškoću pridobijanja, nego i mogućnost srpske samoobmane da su Bosanci katolici dragovoljno pristali na pripajanje Bosne Srbiji...

BOSANSKIM KATOLICIMA treba omogućiti sve, od štampanja knjiga do podizanja kapele u Beogradu "s čime bi se izbeglo podizanje jedne kapele pod uplivom austriskim koje će ranije ili docnije sledovati morati".

Poglavlje o Hrvatima koje egzistira u Zahovom "Planu" ne postoji kod Garašanina, što nije znak neprijateljstva, nego indikacija državničke racionalnosti. Iz istog razloga je poglavlje "O sojuzu sa českim Slavjanima" svedeno na jednu jedinu rečenicu u kojoj se preporučuje upoznavanje "Srbije sa Slavenima Češke, Moravije i Slovačke i to na jedan vrlo predostrožan i odveć mudar način kako to ne bi moglo Austriji u oči pasti". Svako šire raspravljanje o Slavenima ("ovom prilikom") Garašanin smatra za "jednu nepraktičnost".

U odeljku "Srem, Bačka i Banat" nema ni traga Zahovih sugestija o Hrvatima kao boljim prijateljima Srbije od Srba u Austrougarskoj. Garašaninova ideja je državnički mudra i svedena na nivo strategije da se "pokraj sveg neprijateljskog upliva Austrije" Srbija potrudi da "prijateljstvo ovih Srba zadobije" . Međutim, Garašanin se, za razliku od Čartoriskog i Zaha, ne uzda isključivo u instrumente političke propagande o "jednom poreklu i jednom jeziku". Njegova, mnogo složenija, ideja je da će Srbija u onoj meri uticati na Srbe u Austrougarskoj da požele živeti u njoj, u kojoj "meri knjaževstvo Srbije se više i više dobro uređena, pravedna, krijepka i izobražena država pokaže se".

VISOK STEPEN TOLERANCIJE

KAO ŠTO se da primetiti iz mnogih Garašaninovih pogleda, on nije mnogo mario za insistiranje nekih visokih krugova Srpske pravoslavne crkve da samo ko je pravoslavan može biti Srbin i da se samo takvi trebaju "sojuziti". Isto tako, on nigde ni katolike, ni muslimane iz neoslobođenih srpskih krajeva, ne označava decidno kao Srbe, što sveukupno upućuje na ocenu o visokom stepenu tolerancije koja je uzidana u njegove tadašnje državotvorne ideje.