SRBIJA STOŽER HRIŠĆANA NA BALKANU: Pripremanje tla za nastanak nacionalnog i državnog programa

Ilija Garašanin je zahvaljujući ne samo poreklu i ličnim vezama sa knezom, nego i svojim sposobnostima, iako skromnog obrazovanja, munjevito napredovao u karijeri. Već u 25. godini bio je potpukovnik, upravnik vojnog štaba i član Knjaževskog sovjeta, najviše (sedmočlane) ustanove u zemlji. I on i njegova porodica će i pored toga u burnim vremenima koja će ubrzo uslediti, biti protiv kneza Miloša i činiti temeljac ustavobraniteljstva, a otac Ilijin i brat Luka će za to platiti i glavom. Preživevši izgnanstvo u Carigradu, Garašanin se vraća 1841. godine u Srbiju, a nakon Vučićeve bune 1842. godine, knez Aleksandar Karađorđević ga postavlja za savetnika i pomoćnika ministra unutrašnjih poslova. Sledeće godine, u 33. godini, postao je ministar unutrašnjih poslova i ovu dužnost će vršiti narednih devet godina. Njegovo ministarstvo je bila ključna poluga države. Objedinjavalo je policiju, vojsku, privredu, saobraćaj i zdravstvo. Gušeći u krvi sve pobune zbačenih Obrenovića postao je državna ličnost broj jedan.

U to vreme Srbija počinje da privlači neobično veliku pažnju poljske političke emigracije, koju je nakon sloma ustanka iz 1831. godine, predvodio grof Adam Čartoriski.

Potpomognuta francuskom državom, poljska emigracija je razvila neuobičajeno intenzivna uspešnu diplomatsku i obaveštajnu aktivnost, usmerenu na slabljenje, pre svega Rusije, a zatim i Austrije. U tom smislu je i Srbija posmatrana i procenjena kao mogući ključni državotvorni centar južnoslovenskog otpora Rusiji i Austriji.

POSVEĆUJUĆI SE TOME, kao svom interesnom cilju, Čartoriski je 1843. godine poslao srpskim vlastima preko emisara svoje "Savete kojih treba da se drži Srbija", inicirajući nastajanje jednog pisanog srpskog nacionalnog programa ("Srbiji valja da sebi plan sočini za svoju budućnost"). U "Savetima" se Srbiji preporučuje čvršće vezivanje za Francusku i Englesku, započinjanje intenzivne kulturno-prosvetne propagandne akcije među Južnim Slovenima u Turskoj i Austriji radi učvršćenja svesti o zajedničkoj etičkoj i jezičkoj pripadnosti i pripremanja tla da Srbija postane stožer političkog okupljanja svih balkanskih hrišćana. Da bi postala centar moći na Balkanu, Srbiji se savetuje turkofilska politika koju su ustavobranitelji i inače sprovodili.

Vredni pažnje su oni predlozi Čartoriskog kojima se Srbija upućuje da od Porte traži prisajedinjenje severne Crne Gore Srbiji (preciznije - brdska "plemena Karadoga, Pipere, Vasojeviće, Bjelopavliće i Kuče" ), a da se u drugoj fazi, ubrzo nakon toga izbori za "čest zemlje ili najmanje jedan slobodan put za dokučiti se Adrijatičeskog mora" .

Cilj nije samo ekonomsko ojačanje Srbije putem pomorske trgovine, nego i privlačenje pažnje Engleske i Francuske i uspostavljanje odnosa sa njima i na ekonomskom i na političkom planu, usled blizine jonskih ostrva i Malte. Izlaskom na more, Srbija bi prestala biti totalno ekonomski zavisna od Austrougarske, a time i politički daleko samostalnija i slobodnija.

* * * * * * * * *

Savet da se stupi u dobre odnose sa Mađarima

ISKUSNI ČARTORISKI je u svojim "Savetima" dao ispravnu prognozu da će Srbija sa Austrijom "za neki dan boriti morati" , i da "Austrija ima odavno plan prisvojiti sebi u udobno vreme Srbiju" i okolne zemlje.

Srpske vlasti, a pre svih Ilija Garašanin, kome je ovaj poverljivi dokument i predat, morale su respektovati, što ne znači i usvojiti, savete Čartoriskog, već i s obzirom na činjenicu da je on do poljskog separatističkog ustanka bio briljantan ministar spoljnih poslova Rusije koji je raspolagao vrlo poverljivim informacijama o mnogo čemu, pa i o Srbiji, neretko i na osnovu nekadašnjih ličnih kontakata sa srpskim delegacijama.

Radi sticanja što većeg srpskog poverenja, Čartoriski u "Savetima" upozoravajućim tonom dao je srpskim vlastima do znanja da austrijska vlada ima u "sredini pravlenija srbskog" političku "partiju" koja deluje po austrijskim instrukcijama i u austrijskom interesu.

Vredan pažnje je savet Srbima da uspostave dobre odnose sa Mađarima, a ako ne uspeju u tome neka se pripreme da im "u Mađarima najopasniji neprijatelj stoji koji se pre ili posle pobiti mora" .

U tekstu Čartoriskog se insistira na uspostavljanju nasledne, a ne izborne monarhije, budući da je poslednja uvek izvor unutrašnjih trvenja i velikih sukoba, i kao takva izvor slabljenja nacionalnih snaga, za šta je, uostalom, najbolji "žalosni primer Poljske".

ZA EKONOMSKI RAZVOJ Srbije Čartoriski predlaže povezivanje sa Francuskom i Engleskom, koje bi stvorile i Narodnu banku Srbije, a da se naročito "uklanjati treba od kapitalista i trgovaca austrijskih podanika".

Nakon svojih "Saveta", koje je Ilija Garašanin dostavio knezu Aleksandru, Čartoriski je 1844. godine u Srbiju poslao i svog emisara Čeha Františeka Zaha.

Pre nego što je napravio svoj čuveni "Sastav" ("Plan"), Zah je više puta imao prilike da čuje Garašaninovo mišljenje o nacionalnim i državnim planovima Srbije. Sledeći upute pretpostavljenih, pre svega Čartoriskog i francuskih vlasti, Zah je nastavio sa ubeđivanjem Garašanina i obrazlaganjem potrebe da Srbija dobije pisani nacionalni i državni program.

Garašanin, kako je to uobičajeno za političare sa velikim obavezama, prepustio pisanje inicijalnog teksta plana Zahu, ali i nekim drugim saradnicima, na osnovu razgovora sa njima, u kojima im je, bez sumnje, zacrtavao bitne smernice. Na osnovu tih razgovora i "Saveta" Čartoriskog, Zah je i napravio "Plan" u čemu su mu pomagali Toma Kovačević, Stevan Hrkalović i Atanasije Nikolić. Zah je takođe bio u toku izrade teksta u intenzivnim kontaktima sa "Ilircima" Ljudevita Gaja (Stjepan Car i Pavao Čavlović), što se veoma odrazilo na njegov tekst, naročito na poglavlje o Hrvatskoj.

JUGOSLOVENSTVO SE SPOMINjE USPUT

GROF Adam Čartoriski, bivši briljantan ministar spoljnih poslova Rusije, u svojim "Savetima" vlastima u Beogradu, što se tiče jugoslovenske državne zajednice, ograničavao se samo na to da bi Srbima bilo korisno "da u prijateljsko snošenije stupe sa Slavenima Ilirije, Dalmacije, Horvatske i Graničarima" i ništa više.

* * * * * * * * *

Uticaj masona na srpske državnike i mislioce

FRANTIŠEK ZAH je još više, nego u "Savetima" Čartoriskog naglasio nužnost antiruske orijentacije srpske spoljne politike i podcrtao jugoslovenske ciljeve srpske državne politike, jer "ona samo u sojuzu sa ostalim južnim Slavenima u svetu ovom budućnost i zadatak za ispunjenje imati može i ima" .

Zah prilično imperativno predlaže Garašaninu da je "osnovna čerta i temelj srbske politike da ona mora biti južno slavenska (podvukao F. Z.)".

Ukoliko Srbija ne bude sledila južnoslovensku politiku, i ako ne sačini detaljan plan svoga spoljnopolitičkog delovanja, "ona će od inostran" bura, kao mala lađa ovamo i onamo bacana biti, dok najposle o kakav golem kamen ne nameri, na kom će se razbiti i razdrobiti". (Bilo bi od naučnog interesa da se istraži da li je i koliko je spremnost ustavobranitelja da prihvate visok savetodavni status baš poljske emigracije iz Francuske, kojoj je na čelu stajao "vrhovni mason" Adam Čartoriski, i uopšte tako intenzivnu saradnju njom, u vezi sa činjenicom da je prvak ustavobranitelja Toma Vučić Perišić takođe bio mason. Možda bi taj, dosad nerazmatran, aspekt bacio novo svetlo na projugoslovenske ideje Čartoriskog i njegovih slavenskih pomoćnika, pre svega Zaha, koje su nesporno uplivisale onovremene i kasnije državotvorne koncepte srpskih državnika i mislilaca.)

U "Planu" se produbljuje argumentacija iz "Saveta" zbog čega sve Srbija ne sme imati poverenje u Austrougarsku i Rusiju.

U POGLEDU POLITIKE Srbije prema Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Albaniji, Zah podvlači da su to ona područja Turskog carstva na koja Srbija može imati najveći upliv i da to treba da bude njen glavni zadatak. Problem je u tome što se Srbija od ovih teritorija "kao nekim kineskim zidom odelila, a saobraćanje je na toliko samo malo mesta dozvolila, da ima kuća u Beču il' Parizu koje više vrata imaju za ulazak i izlazak nego li knjaževstvo srbsko" (podvukao D. S.), pa zato Zah predlaže "da se mesta za ulazak i izlazak na granici srbskoj prema Bosni umnože".

Po Zahu, uspeh srpske politike u Bosni zavisiće veoma od sloge rimokatoličkih i pravoslavnih "Bošnjaka". Zah smatra da "Bošnjaci" ne bi smeli imati naslednu monarhiju već da bi trebalo da se zadovolje sopstvenom vladom kao vrhovnim političkim telom, a da zajednička nasledna monarhija bude dinastija Karađorđevića. U protivnom, dve porodice bi se brzo zavadile.

Posebno ističe potrebu suptilnog propagandnog rada radi pridobijanja bosanskih muslimana, pa čak i njihovog verskog preobraćanja u hrišćanstvo.
U njegovom radu ima i određenih netačnosti, poput one da Severni Albanci i Crna Gora imaju ključeve od Bosne i Hercegovine.

Sve u svemu, Zahov predlog je da Srbija prvo stvori višereligijsku srpsku državu, a onda i multietničku južnoslovensku. Bitan preduslov toga je uvođenje visokog stepena verske tolerancije čime treba pridobiti za celu stvar vrlo važne, smatra Zah, franjevačke fratre u Bosni i Hercegovini.

* * * * * * * * *

Negovanje oslobodilačkog i vojnog duha

CELU GLAVU SVOGA "Plana" Zah je posvetio "Otnošeniju Serbije prema Horvatskoj". Tu iz njega probija katoličanstvo kada katolike u Bosni vidi kao "horvatski živalj". Osim toga, Zah u ovoj glavi iz petnih žila nastoji ubediti vrh srpske države da su Hrvati veći prijatelji Srbije od Srba koji žive u Austrougarskoj. Čak ide toliko daleko da tvrdi da bi Hrvati pre branili Srbiju od napada Austrougarske, nego Srbi koji u Austrougarskoj žive. To određuje kao "preimućstvo Horvata za koje bi trebalo da se austrijski Srblji preko svega stide".

U pristupu istoričara ovom problemu nismo našli objašnjenje korena ove Zahove zablude sem vrlo osnovanog negiranja ove teze u radu Vasilija Krestića "Garašanin i Hrvati".

Zatim sledi i Zahovo ubeđivanje da Ljudevit Gaj samo prividno teži "Ilirskom kraljevstvu", dok stvarno stremi srpskom carstvu pod krunom Karađorđevića, što, sigurno, uopšte nije izgledalo ubedljivo ni tolerantnom Iliji Garašaninu koji je inače uvek bio otvoren za komunikaciju sa Hrvatima.

Doduše, u ovom poglavlju ima i nekih tačnih zapažanja, kao na primer o opredeljenju Hrvata da pišu latinicom, "no jezik književni od dana na dan im sve više biva srbski". U poglavlju posvećenom odnosima Srbije sa Sremom, Bačkom i Banatom, Zah nalazi krivicu Srbije što se nije više potrudila "da prijateljstvo ovi' Srba zadobije", no ubeđen je u sigurni popravak tih odnosa.

ZA RAZLIKU OD TOG poglavlja koje je neobično kratko, Zah veoma opširno poglavlje posvećuje "Savezu sa češkim Slovenima". Sem zalaganja da se srpska mladež školuje u Pragu, a ne u Nemačkoj i Beču, budući da je Srbija počesto znala iskusiti da su Srbi - "nemački đaci", pre svega oni školovani u Beču, "najviše opako obrazovani natrag došli", te Zahovog tačnog razmišljanja da bi u eventualnom ratnom sudaru Srbije i Austrougarske neki slovenski narodi profitirali ("ako bi jedanput do toga došlo, da bi Serbija protiv Austrije front učiniti morala, to bi Česi, Moravci, Slovaci i Poljaci ovom prilikom mogli i sami pokuz učiniti, osloboditi sebe od natiska tuđinstva"), ne pitajući se za cenu koju bi tom prilikom platili Srbi, ovo poglavlje se svodi na nerealna maštanja "kako bi se i na koi način bliži savez među Srbima i čehoslovenima početi i osnovati mogao". Pri tom, i sam Zah na kraju uviđa da je realnije da "govorenje o tom otložemo za docnije vreme" .

Poslednju, sedmu glavu svog "Plana", Zah je posvetio "Unutrašnjoj politici Serbije, koja bi naznačenoj spoljnoj odgovarala". U njoj se daje niz korisnih praktičnih saveta poput predloga za uvođenjem profesorskih katedri za "obšte-slavensku istoriju i literaturu", izrade "špecialni mapa od južni' Slovena", za čuvanjem i pothranjivanjem vojničkog duha, koji će celoj srpskoj državi dati vojnički karakter, jer, Zah dobro predviđa, "najposle će se južno-slovensko pitanje, samo črez oružije i rat rešiti i okončati moći, i s ovom mišlju treba da se Serbija za rana upozna, premda ovaj rat nipošto ne treba pre vremena i bez krajnje potrebe prizivati". (podvukao F. Z.).