RADOVAN BIO KIČMA BORBE SRPSKOG NARODA: Na današnji dan 1992. godine poslanici na sednici parlamenta izabrali prvog predsednika republike

Sagovornici "Novosti" koji su bili svedoci i učesnici sednice Narodne skupštine održane na Palama, na kojoj je Karadžić postao predsednik, kažu da su dug aplauz, ponos u grudima i poneka suza radosnica pokazivali koliko su ti ljudi bezrezervno voleli, brinuli i slavili Republiku Srpsku, njene institucije koje su sami stvarali, a najviše njen narod.

- Nikoljdanska skupština, kako sam je još tada nazivao, po uzoru na neke skupove u Srbiji Karađorđa i Miloša (a Radovan se smeškao prepoznavši moje male istorijske paralele), bila je logičan sled događaja te godine - kaže Slobodan Đ. Bijelić, poslanik prvog saziva Narodne skupštine RS i jedan od prvih potpredsednika Srpske demokratske stranke.

On se priseća da su prvo 28. februara 1992. godine, u sarajevskom hotelu "Holidej In", tada još kao Skupština srpskog naroda, usvojili Ustav Srpske republike BiH, kao i Ustavni zakon Srpske republike Bosne i Hercegovine.

- Nedugo potom, otpočeo je tragični sukob i naša zasedanja su bila proređena. Ipak, na jednom od posebnih, istorijskih, kao što je ono održano na Dan Svetog Vasilija Ostroškog 12. maja u Banjaluci, u tadašnjem Domu vojske, a današnjem zdanju Narodne skupštine, ustanovili smo tročlano Predsedništvo Republike (Karadžić, Plavšić, Koljević). Mi, poslanici, glasačkim listićima, izabrali smo Radovana Karadžića za predsednika Predsedništva tada već "buduće" Republike Srpske jer smo na istom ovom zasedanju "preuredili" ime Srpskoj republici Bosni i Hercegovini u ovo današnje i, verujem, večno - kaže Bijelić.

Prema njegovim rečima usledilo je krvavo, ratno i po veličini bitaka, istinski istorijsko leto:

- Taj deo 1992. godine, od šestog aprila pa do samog kraja je srpskim očima otkrio stvarno ili pravo lice onih koji sebe vole da predstavljaju kao "međunarodnu zajednicu". Radovan je shvatio da tzv. međunarodna zajednica ne želi totalnog, apsolutnog pobednika u Bosni i vešto je izbegao klopku da pre prvog snega pobode srpski barjak u Sarajevu. Jednom prilikom, u drugoj polovini 1994. godine, kad smo svi već bili umorni i iscrpljeni prljavštinama tekućeg rata, u jednom prijateljskom, bratskom razgovoru mi je rekao:

"Slobo, u ovom ratu Zapad nam stalno veže jednu ruku na leđa pa nas, onda, takve, tera da se borimo sa muslimanima i Hrvatima. Oni ne žele da mi pobedimo, ali ni da izgubimo".

Ovim ilustrativnim detaljima želim da apostrofiram Radovanovu meteorsku evoluciju i pozitivnu metamorfozu kroz koju je prošao dočekavši tu Nikoljdansku skupštinu, u istom onom hotelu "Rajski do", na Jahorini, tom Olimpu srpske slobode u bivšoj BiH, gde ćemo, uoči Đurđevdana pa i na sam Đurđevdan, ugostiti Konstantina Micotakisa i delegaciju Savezne Republike Jugoslavije, sa Slobodanom Miloševićem na čelu, sa sve njihovim slatkorečivostima o korisnosti "Vens-Ovenovog plana".

On ističe da ako već dotad nije formalno nastala i u javnost lansirana čuvena sintagma "Radovanov gambit" onda je stopostotno uveren da je, ako ništa, "lebdela u vazduhu".

- Pomenuta sintagma je prefinjeni, pomalo šahovsko-žargonski metaforički izraz za njegovu nesavladivost i briljantnost u pregovorima. O ovome govorim da bih apostrofirao da je Radovan tokom tih meseci 1992. potvrdio, ilustrovao, "dokazao" pripadajuće mu liderstvo za koje se on, uzgred, niti malo nije otimao nego je sam tok istorijsko-političkih događaja do toga doveo. Vreme i proteklo iskustvo su ukazali potrebu za ljudima koji hoće i smeju a kadri su preuzeti odgovornost. Da me je neko pitao još tada, te decembarske večeri 1992. godine, kakva bi mogla biti reakcija dotadašnja dva člana Predsedništva Republike, Biljane Plavšić i Nikole Koljevića, na pojavu ustavnog amandmana kojim se ukida Predsedništvo, a ustanovljava predsednik Republike, mislim da bih mu odmah odgovorio sa: "Odahnuli su. Olakšano im je" - kaže Bijelić.

Ističe da je ta decembarska skupština formalno-pravnim prelaskom na instituciju predsednika Republike umesto dotadašnjeg tročlanog Predsedništva pretočila političku stvarnost u ustavno-pravnu materiju.

- Samo zasedanje je bilo pretežno radnog karaktera, a samo je bleštava osvetljenost sale u "Rajskom dolu" pravila neku aluziju na mogući svečarski karakter. Većina mojih kolega poslanika je poneta dotadašnjim trijumfom srpskog oružja, bila dobrog raspoloženja, ne sluteći kakve nas sve scile i haribde iščekuju do odlaska u bazu Rajt Paterson, Ohajo, Dejton... A Radovan? Skroman, miran kao i uvek, shvatao je i te večeri da je ta velika počast, to neminovno i zasluženo priznanje koje mu je ukazano, samo ozbiljan i odgovoran deo posla na koji nas je bezbroj puta podsećao i koji je on zvao "mi smo sluge naroda". I bejaše on to od Petrovdana 1990. pa do onog iznuđenog, prevarnog demisioniranja jula 1996. godine: sluga svog naroda. Iskreno verujem da je i danas, u već poodmaklim godinama, zatamničen u nehumanim uslovima, jedinka protiv globalnog i globalističkog sistema, jednom rečju, kako Lovćenski Tajnovidac napisa "jedna slamka među vihorove", isti onaj kojeg smo znali i kojeg volimo: neustrašivi i nepokolebljivi sluga svog naroda.

Poželimo mu, osim dobrog zdravlja i dugog života, srećne predstojeće praznike. Na mnogaja ljeta - poručio je Slobodan Bijelić.

Milovan Cicko Bjelica, visoki funkcioner SDS i jedan od ljudi od najvećeg poverenja Radovana Karadžića za vreme ratnih dešavanja u BiH, kaže da nakon što je 15. septembra 1992. Skupština Srpske Republike na sednici u Bijeljini donela odluku o promeni imena Srpska Republika u ime Republika Srpska, operativno, formalno i politički, posebno u međunarodnim odnosima, bilo potpuno logično da novoformirana Republika mora umesto kolektivnog organa (predsedništva) imati predsednika i potpredsednike. Time su se vodili poslanici Skupštine kada su na sednici 17. decembra amandmanom na Ustav ukinuli Predsedništvo i doneli odluku da izaberu predsednika i dva potpredsednika. Tako je za prvog predsednika RS izabran dr Radovan Karadžić, a Nikola Koljević i Biljana Plavšić za potpredsednike.

- Poslanici tog prvog saziva izabrani su na prvim višestranačkim parlamentarnim izborima 1990. i svoj mandat, političko delovanje i sudbinu svoju i svojih porodica stavili su i službu srpskog parlamenta - kaže Bjelica. - Većina su bili poslanici SDS kojima se pridružilo nekoliko Srba, poslanika drugih partija. Sve sednice su bile istorijske, jer je takvo bilo i vreme. Sve su obilovale dostojanstvenim i argumentovanim diskusijama, brigom za narod, sudbinu i budućnost. Sve odluke su se dugo vagale i pažljivo definisale. Ti hrabri ljudi nisu imali nikakve lične interese, nisu kalkulisali, nisu se ponašali populistički. Zadivljujuće odgovorno i mudro su ojačavali temelje državnosti.