INAT, MRŽNJA I RASPLAMSAVANJE STRANAČKIH STRASTI: Uspostavljanje predstavničkog sistema i načela podele vlasti

- Dokle god ni poslanici ne umeju svog imena napisati, dotle se, bogami, vi mladići uzalud žurite da proklamujete velike slobode!

Knjaz je bio pobornik "prosvećenog apsolutizma" i voleo je da govori kako on lično, u Srbiji poznaje sve obrazovane ljude - jer ih je bilo deset, najviše dvanaest!

- A ustanove jedne zemlje ne prave se za dvanaest ljudi, nego se moraju podešavati prema opštem nivou naroda - objašnjavao je mladim liberalima. - A dati parlamentarizam, samo da bi Milovan Janković mogao držati parlamentarne besede, bilo bi neozbiljno!

KNjAZA ubiše, u Košutnjaku, maja 1868. Privremeno namesništvo zakazalo je Narodnu skupštinu za izbor novog knjaza, pošto Mihailo nije imao naslednike. Ali kad su tako ozbiljne odluke u pitanju, Skupština obično bude samo dekor. Ministar vojni Milivoje Petrović, koji je samog sebe, po selu iz koga je poticao, nazvao Blaznavac, jednostavno je zakleo vojsku na vernost Milanu Obrenoviću, unuku gospodara Jevrema, rođenom bratu Miloša Velikog. Skupština, koja se sastala kraj Miloševog konaka, u Topčideru, mogla je samo da aminuje odluku donetu većom silom od sile glasa, silom oružja, i knez Milan, docnije nazvan kralj Milanče, stupi na presto u 14. godini. Do punoletstva kneževsku vlast obavljalo je Namesništvo (Milivoj Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović), sastavljeno od "mladića" s kojima se ubijeni Mihailo preganjao oko "zapadnjačkog parlamentarizma".

GODINU kasnije, u Kragujevcu, 19. juna 1869, proglašen je novi ustav, i to je bio prvi pravni dokument koji su usvojili srpski suvereni organi vlasti i kojem nije bilo potrebno da ga prizna Osmansko carstvo.

Ovim ustavom uspostavljen je predstavnički sistem, usvojeno je načelo podele vlasti, i priznata su osnovna lična i politička prava građana. Prvi put u srpskoj istoriji određeno je opšte pravo glasa za svakog Srbina "koji je punoletan i plaća danak".

Skupština se birala svake tri godine, a kasnije donet izborni zakon bio je više nego precizan: izbori počinju u osam ujutru; kad se prvih dvadeset birača iskupi, izabraće "između sebe" članove biračkog odbora; svaki birač će "javno kazati" koga hoće za poslanika; biranje će se vršiti "neprestano do zalaska sunca"; birački odbor će zatim "sašiti sve tabake redom", a "na jednom praznom listu zabeležiće se koliko je koji glasova dobio". Bilo je određeno da "za poslanike narodne ne mogu biti birani činovnici, kao ni penzioneri, ili oni koji primaju izdržavanje iz državne kase", a ni vojnici "bilo kog čina".

* * * * * * * *

SRESKI NAČELNICI ODREĐUJU ZA KOGA da SE GLASA

DOBAR ZAKON, "jedan od najnaprednijih izbornih sistema u svetu", ali... život je život. Glavni izborni faktor, u ta davna vremena, bila je - policija. Prvi izbori "po novom pravilu" organizovani su 6. avgusta 1871. godine.

Kako je to zaista izgledalo "na terenu", opisuje čuveni istoričar Slobodan Jovanović:

"Izbori u srezovima su zavisili od policije. Poverenici koji su u srezovima birali poslanike dolazili su sa svojim kmetovima u ono mesto koje bi sreski načelnik, tzv. kapetan, odredio. Kmetovi su se odmah javljali kapetanu i pitali za koga da glasaju. Narod je još poštovao vlast - i držao da treba birati onoga ko će biti po volji kapetanu; ko bude po volji kapetanu, taj će, mislili su seljaci, biti po volji i knezu."

U selima, gde je narod "još poštovao vlast", nije bilo problema, ali u varošima, "vlast se nije ustručavala od nasilja, pa ni od kaišarluka", piše Slobodan Jovanović. "U Smederevu, jedna polupijana rulja, naoružana batinama, krstarila je po varoši i nasrtala na one koji su glasali za kandidata opozicije".

Na izborima u Beogradu 1871, kandidat opozicije Aćim Čumić - po kome se naziva nekad ćoravo sokače u centru Beograda, a danas tržni centar - umalo da dobije u prvom krugu, ali je policija bila efikasna: angažovali su "rezervne biračke trupe" i, kako je zabeležio Jovanović, "nadglasan je palilulcima i noćnim čuvarima koje je policija, kao svoje rezervne trupe, bacila u poslednjem času na biralište. Osim toga, glasovi koji su padali na Aćima Čumića beleženi su pogrešno, kao da su pali na Jovana Aćimovića, jednog beogradskog trgovca koji je bio vladin pristalica".

Da se današnji stanovnici Palilule ne bi po nečem osećali krivim, Jovanovićev izraz "palilulac" piše se malim slovima jer označava čoveka zaposlenog u tadašnjoj javnoj rasveti, koji je noću palio, a zorom gasio gradske fenjere.

BEOGRAD NIJE izdržao pritisak, ali je u Jagodini, ipak, prošao kandidat opozicije.

Naređeno je drugo glasanje. U drugom krugu, vladin kandidat pobedio je "zahvaljujući pandurskim, činovničkim i surgudžijskim glasovima".

"U srezovima, vlada je preko kapetana naređivala ko će biti izabran; u varošima, ona je silom vlasti sprečavala izbor opozicionara..." - zaključak je Slobodana Jovanovića o izborima iz 1871. godine.

Prema Trojičkom ustavu iz 1869, izbori su se imali održavati svake treće godine. Tri godine bile su dovoljne da Aćim Čumić, beogradski profesor prava i advokat, pređe politički put od najglasnijeg srpskog opozicionara do - ministra unutrašnjih dela.

Na izborima 1871. vlasti su, na jedvite jade, čistom "nameštaljkom", sprečile Čumića da postane poslanik. A već izbore 1874. "nameštaće" - Aćim Čumić.

Kandidat beogradske opozicije Aćim Čumić važio je za ljutog protivnika Namesništva. Bio je pravnik, školovan u Parizu, i profesor Velike škole, vrstan poznavalac krivičnog prava i darovit, temperamentan govornik - pravi narodni tribun i seljački demagog. Beograd ga je birao za kmeta, tj. gradonačelnika, što se smatralo otvorenim otporom prestonice prema vlasti, a kao kmet, bio je "policijski smenjen", pa se kandidovao za poslanika. Kao propali kmet i propali poslanik, Čumić je otvorio advokatsku kancelariju u Beogradu.

"U buntovnoj Šumadiji", po pisanju jednog njegovog savremenika, "njegova popularnost je tolika da seljak kad psuje vola, psuje ga Čumićem". Udarao je po vlasti, sve dok nije ušao u vlast! Čumić je bio ministar policije od 1873. do 1875, a predsednik vlade od 1874. do 1875. godine.

BEOGRADSKE NOVINE PREĆUTALE USTAV

USTAVOM koji je donet 1869. godine na skupštini u Kragujevcu, započeo je pravi parlamentarni život u Srbiji, jer su narodne skupštine sve do tog ustava imale saborni karakter. Međutim, o odlukama u Kragujevcu u beogradskoj štampi - nije bilo ni slovca.

Ali, u "Pančevacu", koji je izlazio s one strane tadašnje granice, piše: "Naše novine govore o Španiji, Braziliji, o Japanu i Hindostanu - izvješća od svuda, savetovanja na sve strane - samo ništa iz Kragujevca."

* * * * * * * *

KNEZ SMENjUJE NAMESNIKE KOJI SU GA DOVELI NA PRESTO

NAMESNIČKI ILI TROJIČKI ustav, donet u Kragujevcu 1869, u doba kada su namesnici Ristić, Blaznavac i Gavrilović vladali Srbijom u ime maloletnog Milana Obrenovića, uvođenjem opšteg biračkog prava za sve poreske obveznike, značio je ulazak Kneževine u kakvu-takvu parlamentarnu demokratiju. Kakvu-takvu zato što je ostavljeno pravo gospodaru da imenuje svoje poslanike, zatim što je predviđeno da se u gradovima glasa neposredno, a u selima preko poverenika, i najzad što je ograničio da za poslanika ne može biti izabrana "svaka fukara" nego samo onaj koji državi plaća porez veći od šest talira, a ni "deca" nisu mogla u Skupštinu, sve do navršene tridesete godine.

Prvi izbori "po novom pravilu" organizovani su 6. avgusta 1871. godine, a već na sledećim izborima birališta su se pretvorila u prva "stranačka" bojna polja, koja će se završiti čak i - ubistvom jednog poslanika, samo tri sata pošto je njegov izbor "oglašen".

Novim ustavom započeo je u Srbiji parlamentarni život, jer su sve narodne skupštine pre njega - počev od one koja se smatra prvom, od Sabora u Orašcu - imale saborski karakter. Evo kako Aćim Čumić opisuje Skupštinu koja je proglasila Milana Obrenovića za kneza:

- Nije, verujte, bilo tu ni pomena o Skupštini, nego poterala policija ove naše bedne seljake u Beograd, kao što ih je, nekad, Sulejman-paša na kuluk terao. Odavde ih onaj čas sprovedoše u Topčider, sabiše tu u gomilu, opasaše odsvud žandarima, i onda Blaznavac izvede jedno derište, i reče: "Eto, braćo, to nam je knez!" Ovi grešni ljudi i rekli bi nešto, ali kud smeju od pustih žandara koji im duvaju u vrat - nego se samo pogledaše, onako ispod oka, pa udariše svi uglas: "Živeo knez! Živeo!" I derali su se toliko da je već i samome Blaznavcu dosadilo, pa je mahnuo rukom da prestanu.

KNEZ Milan Obrenović, čim je postao punoletan, okrenuo je leđa Milivoju Petroviću Blaznavcu i ostalim namesnicima koji su ga doveli na presto, i prvu vladu poverio liberalu Jovanu Ristiću. Ristićev kabinet zameniće vlada premijera Jovana Marinovića, Srbina iz Bosne, koji je čak imao i nadimak - Bošnjo. Bošnjo je bio oženjen ćerkom poznatog bogataša i dobrotvora Miše Anastasijevića, koji će pokolenjima, između ostalih, kao svoju zadužbinu ostaviti Kapetan-Mišino zdanje. Kapetan-Mišin zet živeo je na visokoj nozi, u jednoj od najlepših kuća u Beogradu, govorio je srpski kroz nos, sa akcentom kao da je stranac, i - kako ga opisuje istoričar Slobodan Jovanović - "bio je najsličniji onim ruskim zapadnjacima koji su opisani u Turgenjevljevim knjigama. Robovao je jednoj strasti - uživao je da se kocka u velikim evropskim kockarnicama, a kockarski je ulagao velike kapitale na svetskim berzama. Fizionomija mu je bila fizionomija mekušnog Sarajlije".

Kada je Marinović, koji je važio za konzervativca, privrženog dinastiji i vlasti, objavio sastav vlade, za sve je bilo veliko iznenađenje kada je za ministra unutrašnjih dela postavio Aćima Čumića. Gospodin Marinović je izgleda shvatio kako je "levičarstvo" Aćima Čumića obična demagogija, i postavljanje ovog najgrlatijeg srpskog opozicionara za ministra policije jednostavno je objasnio: "Za ministra unutrašnjih dela potreban je čovek koji ima poznanstva i koji ima veštine da se s narodom i načelnicima razgovara. Čumić je sa sela, nije salonski čovek, ima veliku rodbinu, ogromna poznanstva. Bio je profesor Velike škole, dakle čovek je od nauke. Bio je kmet beogradski, zna, dakle, nešto i administracije. Ima dara govora, a ima sve za srazlične boje ljudima, od svake klase!"

ARTILjERIJOM PROTIV KANDIDATA OPOZICIJE IZ JAGODINE

OKTOBRA 1874. RASPISANI su novi izbori za Skupštinu. Izborima je rukovodio Aćim Čumić. Uoči izbora uveo je novu praksu koja će postati redovna u Srbiji: promenio je gotovo kompletno policijsko osoblje. Od 18 okružnih načelnika, 16 ih je premešteno ili penzionisano. Slično je uradio i sa sreskim načelnicima i pisarima. Pred izbore je hteo potpuno da se osigura, da na svim ključnim mestima budu - njegovi ljudi. Ali nije se uzdao samo u policijski teror, uveo je i druge načine pridobijanja birača.

U Srbiji tada još nisu bile jasno iznijansirane razlike između konzervativaca i liberala. Do 1881. političkih stranaka nije bilo, ali se jasno znalo ko je za vladu a ko protiv vlade. Čumićeva policija dobila je jasno uputstvo kako ne smeju biti izabrani ljudi koji najviše smetaju. Na primer, požarevački poslanik Aleksandar Nikolajević, Jovan Bošković iz Loznice i dva bivša oficira, Sava Grujić iz Valjeva i Jevrem Marković (brat Svetozara Markovića) iz Jagodine.

Grujuć i Marković, kao pitomci, "dezertirali" su sa Berlinske akademije i učestvovali u poljskim ratovima, a po završetku školovanja spadali su u najbolje srpske oficire toga doba. Obojica su bila sumnjiva vlastima zbog veze sa socijalistima. Grujić je, zbog svog pisanja u "Javnosti", bio izbačen iz službe, zatim će 1876. biti ponovo udaljen s mesta direktora kragujevačke Topolivnice zbog podržavanja radničke bune nazvane "Crveno barjače", a kad "prigusti", u srpsko-turskim ratovima biće postavljen za ministra vojnog...

Aleksandar Nikolajević bio je jedan od najuglednijih i najumešnijih trgovaca u Požarevcu. Uoči izbora, Čumić ga je jednostavno uhapsio. Namešteno mu je da neki državni činovnik koji je proneverio državnu kasu "prizna" kako je novac podelio s Nikolajevićem, i ovaj opozicionar stražarno je, iz Beograda, sproveden u požarevačku samicu. Posle mesec dana, ustanovilo se da su optužbe bile lažne, pa je Nikolajević pušten. Ipak, to ga je dovoljno kompromitovalo i nije bio izabran.

IZBORI IZ 1874. BILI su prvi na kojima su se rasplamsale partijske strasti. "Čumić nije mogao da pravi izbore mirno i iz potaje", piše Slobodan Jovanović.

"Žustar i jedak, on ih je pravio na kavgadžijski način, koji je izazvao otpor i galamu. U borbu s političkim protivnicima unosio je mnogo lične mržnje i inata. Imao je ljutinu hrta, i na koga je kidisao, toga bi hteo da rastrgne."

No, i pored svih Čumićevih pritisaka i smicalica, u Jagodini je Jevrem Marković (brat socijaliste Svetozara Markovića) izabran za narodnog poslanika. Bila je to prava mala, izborna bitka koju je Čumić uzgubio, mada je bio - i bukvalno - upotrebio i artiljeriju. Da bi sprečio Jevremovu kandidaturu, Čumić je demonstrativno izveo topove na Crveni breg.

"Ljut kao hrt", ministar nije odustajao; na prvom zasedanju Skupštine Čumić postaje predsednik vlade i poništava glasanje u Jadru i glasanje u Jagodni.

Pohapsio je dvadesetoro Markovićevih pristalica, i u naknadnim izborima, Jevrem Marković nije dobio potrebnu većinu. I u Jadru, bio je poništen izbor izvesnog Vićentija Starčevića, pa se "u drugom krugu" ponovo kandidovao "čovek koji ne sme proći", Jovan Bošković iz Loznice. Procenivši da Bošković dobija, Aćim ga, na sam dan glasanja, hapsi, pod optužbom "da je grdio kneza i pretio republikom". Ali Bošković je i iz zatvora - pobedio.

SABORNA CRKVA UMALO MEHANA PRVE KLASE

AĆIM ČUMIĆ je osnovao tajni, dispozicioni fond, i za izbore potrošio preko 3.000 dukata, što je za ono vreme bila velika suma. Pored toga, primenio je i novu vrstu korupcije: nemilice je davao dozvole za otvaranje novih mehana, što bi se reklo - umeo je s poslovnim prostorima. Svaki novi mehandžija postajao je njegov izborni korteš. Otvorio je toliko novih kafana da se po Beogradu pričalo kako se pobožni ljudi plaše da će jednog jutra i Saborna crkva osvanuti kao mehana prve klase!