NELEGITIMNO I NELEGALNO OTCEPLJENJE NATO DRŽAVE: Priznavanjem Kosova stvaraju se uslovi za ostvarenje arbanaškog sna o velikoj albaniji

Učinjeno je to, da bi apsurd bio potpun, posle martovskog pogroma Srba 2.004. godine. Od ispunjavanja "demokratskih standarda" na Kosmetu "pre statusa" , "standardi" su odbačeni, a kao primaran nametnut je "status", odnosno put ka "nezavisnosti Kosova". Time su zapadne sile, i pored tobožnje garancije o poboljšanju standarda života na " demokratskom, multinacionalnom, multikulturnom i multikonfesionom Kosovu", na kome će svi građani biti zaštićeni od svih vrsta nasilja - pružile snažnu podršku upravo organizatorima nasilja i etničkog čišćenja.

Proganjani srpski narod uspeo je da samo u četiri opštine na severu - Kosovskoj Mitrovici, Leposaviću, Zvečanu i Zubinom Potoku, koliko-toliko organizuje privredni i ostale oblike života, dok u krajevima južno od Ibra koji nisu još sasvim etnički očišćeni, Srbi (prema izveštaju Svetske banke) jedva preživljavaju sa prihodima od jedan evro dnevno. Najteže je u onim enklavama u kojima su okruženi neprijateljstvom i mogu da napuste svoja naselja samo u pratnji stranih vojnika.

Sjedinjene Američke Države i Evropska unija, na osnovama od UN neprihvaćenog plana Marti Ahtisarija, nastavljaju da vode kampanju da se Kosovo otcepi od Srbije i proglasi nezavisnom državom. Višemesečni pregovori srpske i albanske strane o statusu južne srpske pokrajine, koje su međunarodni posrednici organizovali u Beču, okončani su neuspešno 28. novembra 2007. Srpska delegacija predlagala je da Kosmet dobije najširu autonomiju, a Albanci, sigurni u podršku moćnih zapadnih zaštitnika, odbacila je svaki predlog.

KOSOVSKI ALBANCI su ubrzo, 17. februara 2008. godine, proglasili pseudodržavu Kosovo na onom delu teritorije Srbije koji se nalazi pod kontrolom NATO. Učinjeno je to najgrubljim kršenjem Povelje OUN, Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti i Završnog helsinškog akta, čak suprotno i "arbitražnoj" Badinterovoj komisiji koja je zauzela stav da se SFR Jugoslavija može raspadati na nove države po aministrativnim linijama republika, (ali ne i pokrajina). Time su jasno određene granice novih država i stavljena tačka na dalje promene. Albansko obrazloženje da imaju pravo na samoopredeljenje u suprotnosti je sa stavom broj dva Badinterove komisije, po kome, po svim "evropskim dokumentima i konvencijama", pravo na samoopredeljenje imaju narodi, ali ne i nacionalne manjine u okviru republika - novostvorenih država.

O nelegegitimnom i nelegalnom proglašenju tzv. Republike Kosovo, kao navodno "nezavisne i suverene države", svedoči u knjizi "Kriza - korisni idioti i kolaps Srbije" publicista Ljubomir Kljakić, svojevremeno pomoćnik ministra za KiM u Vladi Srbije:"

Tog 17. februara 2008. godine" - piše Kljakić - u Prištini je "monoetnička, albanska privremena Skupština usvojila secesionističku 'Deklaraciju o nezavisnosti', u čijem se 8. paragrafu preambule izražava zahvalnost što je 1999. 'svet' (čitaj SAD i NATO) intervenisao i 'uklonio beogradsku upravu nad Kosovom', a Kosovo stavio pod privremenu administraciju UN ". U 12. paragrafu "Deklaracije" potvrđeno je da plan Martija Ahtisarija obezbeđuje "okvir" za budući razvoj Kosova na liniji "najviših evropskih standarda ljudskih prava i dobrog upravljanja". Zahvalnost onima koji su pomogli da se nezakonito proglasi otcepljenje dela suverene države Srbije, uputili su Hašim Tači, u ulozi "prvog ministra privremene vlade Kosova" i Fatmir Sejdiju, "privremeni predsednik Kosova".

* * * * * * * * *

ZAPAD SPROVODI NOVU FAZU "DISCIPLINOVANjA" SRBIJE

POSLE PROGLAŠENjA "nezavisnosti Kosova", usledio je pritisak zapadnih sila na zemlje Unije, na susede Srbije i na članice OUN širom sveta. Započeo je, suprotno međunarodnom pravu, proces priznavanja druge albanske države na Balkanu, čime su stvoreni uslovi ostvarivanja sna iz dokumenata Prizrenske lige o "velikoj Albaniji". Ima neke simbolike u tome što je prva zemlja koja je priznala "nezavisno Kosovo" bio Avganistan - u tom trenutku zemlja, američki protektorat u Aziji; i što su potom "nezavisnost" priznavali Sjedinjene Države, Albanija i NATO-saveznici, učesnici u oružanoj agresiji na SR Jugoslaviju. Srpski narod nije začudilo to što su među prvima pohitali da priznaju Kosovo rasturači Jugoslavije - političari iz Slovenije- niti ga je iznenadilo to što su se, istog dana, 19. marta 2008, zajedničkom izjavom odlučili na priznanje susedi Srbije, saveznici Nemačke u oba svetska rata - Hrvatska, Mađarska i Bugarska (koji su u oba rata učestvovali u komadanju srpskih zemalja). Srbe je teško pogodilo saznanje da su "nezavisnost" južne pokrajine priznali Makedonija, a naročito Crna Gora - koje su takođe na udaru velikoalbanskog nacionalizma. Suočena sa činjenicom da su vodeće sile Zapada - SAD, Velika Britanija, Nemačka i Francuska, vršile snažan pritisak na zemlje u svetu da priznaju albansku secesiju Kosova i Metohije, Srbija se obratila Generalnoj skupštini OUN sa zahtevom da se od Međunarodnog suda pravde u Hagu zatraži savetodavno mišljenje: da li se jednostranim albanskim proglašenjem "nezavisnosti Kosova" krše međunarodne pravne norme? (Vreme je pokazalo da li je ovo bilo pravo pitanje, upućeno u pravo vreme, na pravu adresu...)

GENERALNA SKUPŠTINA UN je, 8. oktobra 2008, izrazitom većinom glasova, uputila ovaj zahtev Međunarodnom sudu pravde. Godinu dana docnije, u oktobru 2009. godine, utvrđeno je da 1. decembra iste godine pred Međunarodnim sudom pravde započne rasprava o "nezavisnosti Kosova". U spor se umešalo 36 država, a njih 29 je najavilo da će u haškoj Palati mira i usmeno obrazložiti svoje stavove. Najzad, 22. jula 2010. godine, Međunarodni sud u Hagu doneo je odluku da jednostrano doneta albanska "deklaracija o nezavisnosti Kosova", od 17. februara 2008. godine, "ne krši međunarodne pravne norme".

Odluku suda pročitao je predsednik suda Hisaši Ovada iz Japana. Što se tiče Rezolucije 1244, koja je nesumnjivo zasnovana na međunarodnim normama, Međunarodni sud pravde je (ironično) "konstatovao" da se to "mora imati u vidu", ali i da se sud "ne bavi tim pitanjima". Donoseći ovakvu odluku, Međunarodni sud pravde u Hagu oglušio se i o zakonodavstvo evropske zemlje Srbije, čiji je Ustav iz 2006. godine, uvodnom preambulom, precizno definisao da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije sa statusom suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije. U preambuli, koja je - vreme je to pokazalo - postala trn u oku svih neprijatelja Srbije i srpskog naroda, doslovce se ističe:

"Polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, polazeći od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima, građani Srbije donose Ustav Republike Srbije."

Dok su, verovatno ne slučajno, duže od dve godine trajala "natezanja" oko donošenja odluke pred Međunarodnim sudom pravde, države-agresori na srpske zemlje i njihovi balkanski saradnici nisu gubili vreme - "nezavisno Kosovo" je priznalo 69 država. Time je, u prividno mirnodopskim uslovima, okončana jedna faza okupacije i rasparčavanja Srbije i srpskog naroda, i započela je nova faza "disciplinovanja" Srbije i "privikavanja" srpskog naroda na "nezavisno Kosovo", koju Aljbin Kurti "vrlo savesno" sprovodi okupcijom njegovih bezbednosnih snaga; brutalnim terorom i ogoljenim nasiljem, svakodnevnim haššenjima nevinih ljudi, eksproptijacijom imovine... I eto, po ko zna koji put u istoriji ponavlja se da su Albanci kad god su bili pod zaštitom moćnih saveznika ili okupatora, organizovali pogrome svojih suseda, Srba i pripadnika drugih naroda... Ne kaže naš narod uludo: Svako delo jednom izađe na videlo ...