GINULI ZA SRBIJU A NA BELEZIMA IM JUGOSLAVIJA: Srpska vojnička groblja, svedoci slave, žrtve i herojstva (3)

Ove reči ministra Ni­kole Selakovića, koji je sa predstavnicima Zajednice Srba u Severnoj Makedoni­ji posetio srpsko vojničko groblje u Bitolju, primamo kao putokaz do ovog sveti­lišta. Na ovim prostori­ma, prostorima nekadašnje Stare Srbije, gotovo da nema mesta gde, pod zemljom, nema kostiju stradalih srpskih vojnika izginulih u oslobodilačkim ratovi­ma za otadžbinu.

Posle proboja Solunskog fronta i konačne pobede, usledili su potresni da­ni: prikupljanje posmrt­nih ostataka izginulih u bitkama na Kajmakčala­nu, Veterniku, Kozjaku, za oslobađanje Bitolja. Kralj Aleksandar Karađorđević odlučio je da se, gde god ima i jedna kost srpskog vojnika prikupi i prenese u groblja i kosturnice. I skupljali su ih sa svih strana. Sa usa­mljenih kota, iz kamenjara. Iz plitkih grobova. Sta­vljali su ih u bele platnene vreće. Nekoliko godina su dovoženi ovi tužni tovari nadomak Bitolja i na uzvišici sahranjeni bez ime­na, ispod drvenih krstova. Redni broj ovih belega zau­stavljen je na 1.321, mada se smatra da je ukopanih mno­go više. Istovremeno kada je nastalo ovo groblje, na samom vrhu, podignuta je i spomen-kosturnica u kojoj počiva 4.400 junaka, među njima i jedan deo stradalih u balkanskim ratovima. Svi su se borili za slobodu otadžbine, pa im je mesto u zajedničkoj grobnici. Nak­nadno je nad kosturnicom podignut veliki betonski krst i postavljena ploča sa natpisom: "Slava hrabro palim junacima za kralja i otadžbinu u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje."

- U svaki grumen zemlje ovde su u večnost upisani njihovi podvizi - kaže za "Novosti" Zoran Žugić, predsednik Zajednice Sr­ba.

- I, mi možda nikada nećemo saznati koliko se još njih žrtvovalo za slo­bodu i otadžbinu. Za buduć­nos predaka.

Na prvi pogled vidi se da je groblje brižlji­vo održavano. Na drugi, nameću se mnoga pitanja, ponajviše ona koja se tiču upravo nadgrobnih bele­ga. Njihova sudbina, kroz vreme, pratila je sudbinu stradanja vojnika. Drve­ni krstovi zamenjeni su metalnim, a na sredini krsta pločice sa rednim brojevima su u trobojci - u bojama zastave prve drža­ve Jugoslovena koju je ute­meljio Aleksandar Kara­đorđević, još kao regent. Drugih obeležja nema. Na ulazu u groblje, noseći stu­bovi kapije spojeni su be­tonskim lukom, a na njemu ispisano samo - Vojničko groblje. Da u jednom delu, levo na padini, nema ne­koliko starih spomenika sa srpskim imenima koje su potomci podigli pre­cima, putnik namernik bi se zaista upitao čije je ovo groblje. A imena i epita­fi još se jasno razaznaju i godina ukopa - 1922. Tada su ovde sahranjeni Stanoje Nikolić, sanitetski po­ručnik Prvog pešadijskog puka srpske vojske i Aćim Aćimović, načelnik sani­teta...

- Naša je ovo nesreća. Kako je ovo groblje obele­žio kralj Aleksandar da bi se dodvorio Slovencima i Hrvatima u zajedničkoj državi koju je stvorio ta­ko su belege i obnovitelji ostavili 1998. - kazivao nam je Žugićev prethod­nik Dragiša Strahinjić kada smo, idući tragovima srpskih ratničkih belega, razgovarali sa ovim veli­kim entuzijastom. On je, uz Žugića, brinuo o groblju dok ga je zdravlje služilo.

Kazao nam je:

- Stari ratnici su ginu­li za otadžbinu Srbiju, pa mislim da barem zaslužu­ju boje i grb zastave njihove Srbije. To nam često pri­govaraju ne samo potomci sahranjenih na ovom svetom mestu, već i Srbi koji dolaze iz dijaspore.

To ne spori ni Zoran Žugić, dostojni Strahi­njićev naslednik, odani čuvar tradicije srpskih ratnika i uspomena na vreme njihovog uzvišenog herojstva. On se nada da će misija koju je započeo ministar Selaković bi­ti oživotvorena i ovde u Bitolju, ali razume da "ne može sve odmah, iako u ti­mu ima sjajne saradnike". A, ja bih voleo da obnovi­mo i crkvicu na Kajmakča­lanu i uredimo ovo groblje i ne bih žalio da umrem.

- Neophodno je da se urede staze između belega i da se meštanima koji imaju domaćinstva uz sa­mi kompleks uradi novi put koji bi zaobilazio groblje - nada se Žugić.

- Plan je već dogovoren sa Zavodom za zaštitu spo­menika kulture.

Srpsko vojničko groblje u Bitolju nije jedini nemi svedok stradanja naše voj­ske u ratovima od 1912. do 1918. godine. Procenjuje se da od ovog mesta do Kajmak­čalana ima barem još osam do deset hiljada grobova srpskih ratnika, koji su decenijama, zapušteni i zanemareni, tonuli u zako­rovnjenim utrinama. Sve­dočanstvo o izgledu jednog od takvih grobalja, na putu od Skočivira prema Kaj­makčalanu, ostavio je i Ar­čibald Rajs, 1921. godine.

- Prođosmo pored jed­nog malog groblja što ga za vreme rata vojnici po­digoše svojim drugovima koji ostadoše da spavaju mrtvim snom - zapisao je Rajs.

- Oko drvenih krsto­va i belih ploča sa crnim natpisima obrasla gusta trava. Nema nigde nikog da njihovim grobovima upali sveću. Samo gore, u vazduhu, orlovi bdiju nad ovim kutkom večnog odmo­rišta.

Brojne bezimene humke

U PODNOŽJU Nidže, na obodu sela Skočivir, na tridesetak kilometara od Bitolja, nalazi se srpsko vojničko groblje gde počiva nepoznat broj vojnika poginulih tokom proboja Solunskog fronta. Drugo je u samom selu kod Crkve Svete Petke. U veoma lošem je stanju. U ovom selu tokom 1917. godine bila je vojna bolnica ruske princeze Aleksandre Nariškine. A u Baču, takođe nedaleko od Bitolja, o večnoj straži junaka svedoče brojni bezimeni belezi. U ovom selu izvesno vreme bila je i Vrhovna komanda srpske vojske.

Kosti, ogledni eksponati

KOSTURNICA na srpskom vojničkom groblju u Bitolju nije pokrivena do kraja
osamdesetih.

- Ovde su do tada dolazili studenti i profesori medicine i uzimali "eksponate" za oglede - priča Zoran Žugić.

- Jedan profesor, ne tako davno, ve- rovatno zbog griže savesti, došao i vratio ceo skelet. Kako je kosturnica već bila zapečaćena, skelet počiva na jednom postamentu na ulazu u kriptu.