VAJNI SAVEZNICI I SRPSKA GOLGOTA: Veliki rat, vreme apokaliptičnog stradanja srpskog naroda (2)

SRPSKA Vrhovna komanda je 25. novembra 1915. naredila povlačenje vojske iz Srbije ka Jadranu, preko zasneženih visokih planina Crne Gore i Albanije, a Nikola Pašić je telegrafisao srpskim diplomatama u inostranstvu: "Nakon povlačenja mi ćemo za mesec dana imati vojsku od 250.000, dobro opremljenu, obučenu i naoružanu, i koja će moći, u društvu sa Saveznicima, ne samo isterati neprijatelja sa Balkana, već ga i uništiti."

Intendanturu Vrhovne komande je izvestio da je sa crnogorskom vladom dogovorio da vojska "može kupovati ljudsku i stočnu hranu u okolini Đakovice i Peći" i da su "naši saveznici Francuzi i Englezi doturili velike količine hrane, odeće, obuće i drugih potreba oko 115 miliona tona, s tim da nam Italijani te potrebe otud prenose i sprovode u Drač i Skadar". Pašićeva obećanja slušao je i beležio pukovnik Đorđe Bogdanović, glavni intedant Vrhovne komande, a na terenu je posvedočio da su ona bila neistinita. U memoarima objavljenim tek 1927. on je dokumentima dokazivao da su ta obećanja izazvala lanac pogrešnih odluka, jer je pravac povlačenja projektovan na osnovu njih. Pukovnik Pešić, srpski delegat sa Cetinja, 29. novembra je demantovao informacije da je Crnogorska Vrhovna komanda u Andrijevicu 29. i 30. novembra poslala 20.000 hlebova. Upozorio je komandante srpskih armija da "hranu za marš do Primorja ponesu u svojim komorama, inače na putu kroz Crnu Goru neće naći gotovo ništa..." Obavestio ih je i da su nemačke trupe odustale od gonjenja srpske vojske, a da su ostali Austrougari i Bugari. U svetlu svih ovih podataka komandanti Prve i Druge armije, vojvode Mišić i Stepanović smatrali su riskantnom odluku o povlačenju stotina hiljada premorenih, loše obučenih i obuvenih ljudi po decembarskoj zimi preko visokih planina. Nisu mogli to da rasprave sa Vrhovnom komandom, Vladom, regentom i kraljem koji su otišli ka Skadru i prekinuli kontakt sa najboljim komandantima armija koji su smatrali da treba krenuti u odlučnu bitku.

- Major Dušan Simović, komandant Šumadijske divizije drugog poziva, primio je naređenje vojvode Stepe Stepanovića 27. novembra 1915. da se pređe u napad. Zamisao o nastavku borbe imao je i vojvoda Mišić, posebno nakon vesti da se nemačke trupe povlače iz borbe. On je na četiri sednice u Peći ubeđivao ostatak vojno rukovodećeg kadra da se krene u protivnapad - navodi dr Marijana Mraović iz Vojnog arhiva.

Heroj balkanskih ratova i Velikog rata, oficir i pisac Stanislav Krakov ostavio je svedočanstvo o spremnosti srpske vojske za novi Kosovski boj: "Daćemo odsudnu bitku, pa ako izgubimo, mi ćemo bar, kao knez Lazar, u carstvo nebesko - govorili su vojnici kao probuđeni. Sve je odjednom oživelo i ljudi su se osećali kao da se izdižu iz blata i poraza: 'Tući ćemo se kao ljudi, a ne da nas gone kao zverad'. Daleki epski mit Kosova bio je blizak svakoj toj seoskoj duši."

Oficiri iz dvorske kamarile su prevagnuli i na poslednjoj sednici u Peći 2. decembra je odlučeno da se odstupa preko snegom i ledom okovanih planina. Stazu povlačenja su do proleća kao kipovi obeležavala zaleđena tela vojnika i civila svih godišta. Krakov je opisivao tu golgotu: "Spustila se zimska noć sa hladnoćom koja prodire u kosti, kada smo najzad prevalili planinski greben i ušli u divlji kanjon koji se odjednom otvorio pred nama. Sasvim uska staza, urezana u kamenu padinu i pokrivena snegom, jedini je prolaz u strašnoj pustoši u koju upadamo, u noći, kao u zamku. Dole u dubini od više stotina metara huči u mraku reka ... Pipajući, koračamo lagano, jedan za drugim, zaleđenom stazom nad ambisom... Pod nogama, sleđeni kamen čini hod sasvim nesigurnim i svaki pogrešni pokret je pad u provaliju... Svakih pet minuta nov urlik u potpunoj tami. Potom lupa, jauk, rušenje u ambis... Koliko sam do sada izbrojao krika i poziva u pomoć, već se dvanaest konja i tri vojnika strmoglavilo u nedogledne dubine."

Bedna hrana se kupovala isključivo za suvo zlato. Vojvoda Stepa Stepanović 6. decembra izveštava regenta Aleksandra iz Andrijevice: "Ovde nema ni hleba ni hrane za stoku. Od 40.000 hlebova za koje je javljeno da će biti u Andrijevici, ovde nijedan nije stigao." Hrane nije bilo nigde na pravcima nastupanja prema Puki, Orošiu i Elbasanu, Podgorici, Skadru i Tirani. O patnjama srpske vojske i izbeglica neposredno je svedočio francuski diplomata Ogist Bop, koji se sa njima povlačio.

- On je doživeo i shvatao koliko je tragična "strašna seoba" na koju je krenuo "narod što putuje"... Izbeglice su se pretvarale u preplašenu "zver koju gone". Kada su Arnauti shvatili da je srpska vojska poražena i da se više nje ne moraju plašiti, na izbeglice se, pored umora, gladi i zime, sručio i strah od arnautskih zaseda. Vojnici u kolonama koje su se slivale u Skadar "kao pravi živi leševi koračali su s mukom, mršavi, ispijeni, sumorni, crna lica, ugašena pogleda" - navodi istoričar dr Ljubodrag P. Ristić.

Na liniju okupljanja Skadar-Lješ-Tirana-Elbasan trupe novih oblasti stigle su za 13 dana, Druga armija za 19 dana, Timočka vojska za 20 dana, a Odbrana Beograda za 22 dana. Prva armija, herojska zaštitnica srpske vojske u odstupanju, stigla je pod borbom za 70 dana uz nadčovečanske napore i ogromne žrtve.

Prema materijalima za Mirovnu konferenciju gubici srpske vojske u borbama 1915. i tokom Albanske golgote iznosili su ukupno 150.000 mrtvih i 77.278 nestalih koji su pribrojani mrtvima. Na marš duži od 150 kilometara preko crnogorskih i albanskih planina 3. decembra krenulo je oko 220.000 vojnika i oko 200.000 civila, od kojih je 140.000 izgubilo život. Od 27.000 regruta preživelo je 7.192. Od 6.000 mladića rođenih 1897. i 1898. preživelo je pet stotina!

MUČENICI

FRANCUSKI diplomata Ogist Bop je opisao dolazak srpskih mučenika u Skadar:

- Nikakva žalba nije se čula sa usana ovih ljudi koji su toliko pretrpeli; kao da ih je neka zla kob gonila, išli su ćuteći; samo bi po kadšto izgovorili "hleba"; to je bila jedina reč koju su imali snage izgovoriti. Ima nekoliko dana kako većina ne beše ništa okusila.