FELJTON - VREĐANJE I ISMEVANJE POREKLA VOĐA RADIKALA: Crkva je odgovarala republikancima: "Oprosti im, Bože, ne znaju šta rade"

U poslednjim dani­ma marta konačno je zasedao sud čije su članove, baš kao i funkcionere policije i uklju­čene političare ostrašćeni republikanci omalovažavali tako što su njihova imena i prezimena pisali malim po­četnim slovima.

Očekujući potvrdu ranije ili čak dono­šenje teže presude, urednici „Republike“ Vasikić i Krče­vinac, iskoristili su prili­ku da optuženičku klupu pre­tvore u govornicu.

Optuženi Vasikić izjasnio se kratko i odlučno, dok je Krčevinac održao govor o tekovinama „velike Francuske revoluci­je“, slobodi štampe i važećem srpskom ustavu.

Sud je konač­no osudio Vasikića na godinu dana zatvora. „Republika“ je samo mogla da prenese negodo­vanje publike i demonstracije koje su nastavljene u Knez Mi­hailovoj ulici.

Poništavanje policijske zabrane trinaestog broja „Republike“ od strane suda, koje se dogodilo istog da­na, uredništvo lista nije vi­delo kao nešto više od cinič­nog pritvorstva: „Policijsku zabranu Sud nije odobrio. Za­što, nije teško pogoditi. Is­tog dana kada su sudije imale da pročitaju presudu našem odgovornom uredniku, trebalo je da domeću i rešenje kojim se odobrava policijska zabrana, a oni kao dobri hrišćani i verna pastva Mitropolita Di­mitrija i vladike Melentija nisu smeli za jedan dan učini­ti dva greha.“

INDIKATIVNA je bila mera republikanskog ogor­čenja. One koje su u sudu i po­litici smatrali neposredno odgovornim za progon Repu­blike, vređali su i ismevaju­ći njihovo socijalno i etnič­ko poreklo. Prve ljude vlade, uglavnom funkcionere NRS-a na čelu sa Nikolom Pašićem, predstavljali su kao lažne veličine. Međutim, imenicu „sud“ su i dalje pisali velikim početnim slovom, kao i čino­ve i imena crkvenih veliko­dostojnika. Na drugoj strani, i crkvena jerarhija primetila je nastanak republikanskog pokreta i, posebno, njegov an­tiklerikalizam. Za razliku od vladajućih političara, nepo­sredno je na njega i odgovori­la. U Arhipastirskoj poslani­ci objavljenoj o Velikom postu episkop timočki g. Melentije, nekoliko puta ranije spomi­njan na stranicama „Republi­ke“, rekao je: “Drugi opet pro­povedaju da treba uništiti monarhijsku upravu, pa zasno­vati republiku. Ali im je na nišanu prvo vera i crkva, te u svojoj besomučnosti vređaju i napadaju i same velikane srp­skog naroda i plemena, kao, na pr. Sv. Savu! Ne zna čovek šta da kaže, za takve bolesne umo­ve i popale za Srpstvo Srbe?! Da li da slegne ramenima i re­če: ’Oprosti im, Bože, ne znaju šta rade’, ili da im na čelo stavi pečat naroda i neprija­telja crkve i Otadžbine naše, neprijatelja vaskolikog Srp­stva?!... S toga te, draga moja pastvo, upozo­ravam, da se ču­vaš te suviše slobodoumne i slaboumne bra­će i bolje reći nebraće naše, da ih se klo­niš, da s njima nemaš nikakve zajednice, da njihove knjige, spise i listove ne čitaš, jer to i sveta cr­kva zabranjuje: jeretičke – bez­božne – knjige čitati. Ko pak hoće, može ih – a trebalo bi po hrišćanski – odvraćati od toga pogibao­nog puta, kojim su pošli i idu. Nema im uspe­ha, onda ih se kloniti ka' žive vatre, mutne vode ili kužna vazduha. Kužna vazduha ili otrovna zadaha svak se boji i bega.

Bezbožni­ci su još gori nego li kužan vazduh. Oni truju duše ljudske, duhovno ih ubijaju, konačno upropašćuju. Stoga sv. apostol Pavle i veli: ’čoveka jeretika – otpadnika – po prvom i dru­gom savjetovanju kloni se, zna­jući da takav konačno i grije­ši i sam je sebe osudio. (Titu, III, 10, 11)’...“

REPUBLIKANCIMA ovaj, „pozdrav sa zlatonosnog Ti­moka (upućen od) doktora bo­goslovije iz Osečnice“, nije bio drag. U sledećem broju lista ocenjeno je kako je po­slanica napisana u „kleri­kalskom histeričnom stilu“. Motive svojih kritičara iz crkve videli su kao posledi­cu finansijskih veza crkve sa monarhijskom državom. Tvrdnje da su protivni veri i srpskim tradicijama odba­civali su kao klevete. Pozi­vajući se na samog Hrista i njegovu tvrdnju o „carstvu koje nije od ovog sveta“ te obaveze da se "dâ caru carevo a Bogu Božije", te na versku i svaku drugu trpeljivost, kritikova­li su i odbacivali navode iz poslanice. Verovali su i da je za pobedu antiklerikalizma vezana budućnost demokratije i civilizacije. Mišleov ci­tat u rubrici „Republikanska filosofija“, zato su, iako se odnosio na Francusku i njenu sasvim drugačiju crkvu, našli za sasvim prikladan: „Reč sve­štenik znači monarhija, reč učitelj znači republika.“

Autori „Republike“ bili su kritični prema radu Bogo­slavije Sv. Save. Tvrdili su da ova ustanova progoni slobodno mišljenje, telesno kažnjava, fizički iscrpljuje (glađu i lošim životnim uslovima) i moralno upropašćava svoje učenike. Zato su i podržavali štrajk učenika šestog razre­da. Zanimljivo je da su uče­nike, koji su ipak slobodnom voljom izabrali da se školuju za sveštenički poziv, saveto­vali da se bore protiv dogme i pozivali se na Dositeja Obra­dovića, koji je kao mlad napu­stio manastir. [...]

Krajem 1907. „Vojni list“ je objavio da će biti promenjene vojničke zastave. Pored toga što će ubuduće svaka nositi i sliku Sv. Andrije Prvozvanog, odlučeno je da će raniju maksimu „Za kralja, veru i otadžbi­nu“ zameniti kraća „Za kralja i otadžbinu“. Protiv ovoga se javno oglasio i mitropolit Dimitrije. Na drugoj strani, u „Republici“ je javljeno da su „neki listovi“ protestova­li ne samo protiv verskog već i zbog dinastičkog karaktera odluke da svetitelj zaštitnik doma Karađorđevića bude na zastavama državne vojske. Za republikance okupljene oko lista „Republika“ jasno je bi­lo da deviza treba da bude ona sa kojom će svaki vojnik „zna­ti za šta se bori i radi čega se žrtvuje“, ona je glasila „Za otadžbinu“. [...]

REPUBLIKA je prestala da izlazi krajem maja 1909, posle godinu i po mukotrpnog opstanka.

Kao da je sa mirnim prihvatanjem aneksije Bosne i Hercegovine nekako odumrla i ona.

Svakako je njeno gašenje bilo u većoj meri gušenje, bu­dući da je i posle zaustavljanja prakse zabranjivanja, uredni­štvo ukazivalo na otežavanje poslovanja novina. „Republi­ka“ od svog početka nisu bile isplative novine. Obnovljena je zakratko tri godine kasni­je. U jedinom broju nije bio samo izmenjen grafički di­zajn, koji je postao svedeniji i konvencionalniji. Teme su postale uobičajene, stranač­ke. Na prvoj stranici, osim u naslovu, nigde više nisu spomenute ni republika ni republikanska demokratija. Teme su bile, pre svega, dnev­ne, političke, kritikovali su „fuzionašku“ vladu, zamerali joj manjak morala i demokrati­je. Izveštavali su o prilika­ma na Balkanu, kao i o statusu stranaca u Švajcarskoj. Malo su bili slobodniji kad je reč o pozivanju na književnost.

Ana­lizirali su Bibliju i preneli vesti o kongresu „slobodnih mislilaca u Rimu“, ali daleko manje nego u ranijim godinama.

Poslednji broj „Republike“, objavljen posle trogodišnje pauze, uredio je Milan Lazić. I adresa novina je promenje­na, pa je ona iz Baba Višnjine 33 premeštena u Ratarsku 37.

Poslednji, ali i pretposled­nji broj imali su i reklame, na poslednjoj strani: drugi samo jednu a prvi čak četrna­est.

"UZIMANjE SLOBODE

AKO u Kraljevini Srbiji 1908. i nije bilo mnogo slobode, re­publikanci su je uzimali više nego što bi se to ikada moglo očekivati. Vest o prekom sudu u Crnoj Gori "Republika" je ispratila kratkim člankom. Zaverenike protiv kneza Niko­le označili su kao "nekoliko nesmišljenih mladića", čija osuda neće osujetiti "revolu­cionarnu akciju u Crnoj Gori i Brdima. Ali... varaju se: misao da su kraljevi samo svojom smr­ću korisni sve više obuzimlje balkanske duhove".

SUTRA: SOCIJALDEMOKRATE TRAŽE USPOSTAVLjANjE REPUBLIKE