LOBIRANJE UZ POMOĆ ZLATNIH DUKATA: Srbija dobila medijski rat protiv britanske vlade usred Londona

To su mu javno priznali njegovi suparnici iz britanske vlade kad je u Londonu 1863. vodio i dobio medijski rat za Srbiju.

Tad su Filip Hristić i kneginja Julija Obrenović, iz slavne ugarske loze Hunjadi, došli u srce imperije s misijom da utiču na vrlo neprijateljski raspoloženu britansku vladu koja je tražila ukidanje Kneževine Srbije. Povod je bio tursko topovsko bombardovanje beogradske srpske civilne varoši 1862. i bezuspešan pokušaj Turaka da zauzmu grad. Srbi su saterali turske vojnike u tvrđavu, a zatim zatražili podršku velikih sila u zahtevu da turske trupe napuste tvrđave i Srbiju.

ENGLEZI koji su bili najveći pokrovitelj "bolesnika na Bosforu", u strahu od ruske ekspanzije na Balkan krivicu za tursko bombardovanje Beograda svalili su na žrtvu - Srbe. Britanska vlada tražila je da se točak istorije okrene unazad i da se Srbija ukine čak i kao vazalna država. Nasuprot zvaničnoj politici Londona, oglasio se uticajni britanski ambasador u Carigradu Bulver, koji je dugo sarađivao s Hristićem i imao realniji uvid u srpsko pitanje. On je za bombardovanje Beograda okrivio Tursku koja je živela u prošlosti i nije ništa činila da razreši tenzije koje su postojale između srpskog i muslimanskog stanovništva. Isti stav je zastupala delegacija u Londonu, koju su činili Filip Hristić, kneginja Julija i Vladimir Jovanović.

Hristić je uspehe u diplomatiji postizao tiho, delajući s puno takta i promišljenosti, vođen ljubavlju prema svojoj zemlji, ali i svestan njenih ograničenja. Beogradska politička čaršija zato ga nije volela, ali je volela eksplozivne parole i incidente, makar i bez ikavih rezultata.

JEDAN takav događaj iz 1851. koji je doveo do privremenog prekida srpsko-britanskih odnosa je Filipa Hristića prvi put suočio s britanskom diplomatijom i usmerio njegovu karijeru. Povod je bio incident u Beogradu koji je izbio zbog obeležavanja rođendana kneza Aleksandra Karađorđevića. Srpski podanici imali su obavezu da osvetle kuće povodom ovog dvorskog praznika, ali iako ta obaveza generalno nije važila za strane diplomate, britanskom konzulu Fonblanku javnost je zamerila tvrdoglavo odbijanje da svečano osvetli kuću kad su to to uradile druge diplomate. Englez je tad inadžijski sa zgrade skinuo zastavu svoje imperije i zatvorio konzulat, čime su prekinuti i odnosi Srbije s Ujednjenim Kraljevstvom.

Mladi pravni stručnjak Filip Hristić u tom trenutku je upravo preuzimao srpsko poslanstvo u Carigradu, najvrelijoj diplomatskoj prestonici Evrope. Skandal u Beogradu je odmah izazvao tumačenja na štetu Srbije, ali zahvaljujući Hristićevoj veštini i taktu, britanski konzul u Carigradu ipak je poslao službenika da proveri o čemu je reč.

Diplomata je pošteno procenio da Fonblank nije postupio ispravno i konzulat je ponovo otvoren.

Iako je istorijski ovaj slučaj beznačajan, Hristić je tad stvorio pozitivan utisak kod britanskih diplomata s kojima je ostao u dobrim odnosima. On je rusofobnim Britancima ponavljao da Srbija želi da bude samostalna država, a ne predstavništvo Rusije, koja je protiv njene volje neprestano gura u ratove zbog svojih interesa. Ruskom konzulu je istovremenu pričao drugu priču, a Turcima treću, vodeći se principom da Srbija treba da gleda, pre svega, svoj posao i interese.

* * * * * * * *

HLADNI ENGLEZI NISU ODOLELI ŠARMU SRPSKE KNEGINjE

ZNAJUĆI za Hristićeve dobre veze s Britancima, knez Mihailo ga 1863. šalje u London s kneginjom Julijom, u tešku misiju da promeni stav Britanije o Srbiji. Iskusni diplomata u sećanjima pominje nekolicinu Engleza "velikih srpskih prijatelja" koji su mu pomogli u tom poslu, ali nije precizno objasnio zašto su nas toliko voleli. Iz knjige o toj misiji koju je docnije napisao njegov sin Milan, vrlo je jasno da su Hristić i kneginja u prtljagu nosili zamašnu količinu zlatnih dukata kojima su platili lobiste. Hristić je kao pravi diplomata celu priču predstavio uvijenu u oblande, po pravilima svog zanata.

Britanski lobisti srpskog pitanja su uz takav zlatni podsticaj pozitivne priče o Srbiji ugurali na naslovnice vodećih britanskih listova. Za samo nedelju dana oni su objavili čak tri knjige o stvarnim patnjama hrišćana u Turskoj, koje je britanska vlast brižljivo skrivala od svoje javnosti. Druga kolona srpske medijske vojske u Londonu bila je kneginja Julija, ugarska plemkinja visokog pedigrea i vladarka Srba, za Engleze nepoznatog, egzotičnog i slobodoljubivog slovenskog naroda na rubu Osmanskog carstva.

Ona je za kratko vreme postala zvezda salona i prijema u kojima je žestoko branila svoju srpsku državu. Oko nje je lebdeo oreol heroine, jer se saznalo da je u vreme bombardovanja Beograda, pošto knez Mihailo nije bio u prestonici, ona postavila svoj šator u dometu topova s tvrđave i pozvala kod sebe sve strane diplomate da se uvere u tursko nasilje. Upravo je taj gest izazvao žestoku reakciju konzula, zbog koje je bombardovanje prekinuto.

KAD JE POZVANA na prijem kod kraljice Elizabete, Julija je pokazala nemoć Osmanske imperije, jer je odbila da je britanskoj vladarki predstavi turski konzul, što je bilo u skladu s položajem Srbije kao vazalne države. Julija se sama predstavila kao kneginja Srbije, što je bilo pravo isključivo za vladare nazavisnih država, ali to joj niko nije zamerio. Naprotiv, postala je zvezda i sve ugledne kuće su se otimali da je ugoste, a njene slike su ispunile londonske radnje. Britanske diplomate su njen učinak ocenile rečenicom Bajrona, da jedna lepotica može da izvrši veći uticaj nego 100 najpametnijih knjiga.

Tihi diplomata Hristić i glamurozna kneginja Julija su za kratko vreme uspeli toliko da uzburkaju strasti da je u Donjem domu britanskog parlamenta održana burna šestosatna rasprava o politici Londona prema Srbiji. Naravno da to nije moglo dovesti do promene zvanične politike, ali se na srpsko pitanje u britanskoj javnosti više nije gledalo na isti način. Državni sekretar ser Henri Lejard je u parlamentu oštro osudio zahteve srpske vlade da turske vojne posade napuste tvrđave u Srbiji, ali je javno odao priznanje Hristiću kao advokatu Kneževine Srbije.

- Vlada srpska može biti srećna što ima za advokata jednog tako sposobnog džentlmena, koji ima veze sa evropskim krugovima, može da utiče na štampu i na članove parlamenta - priznao je Lejard tokom sednice u parlamentu, na kojoj je žestoko kritikovana britanska turkofilija na štetu hrišćanskih naroda Balkana.

Javnost u Engleskoj je zahvaljujući Filipu Hristiću i kneginji Juliji po prvi put počela da simpatiše Srbiju kao simbol slobodarskih težnji svih balkanskih naroda i ključnu zemlju za rešenje istočnog pitanja, nasleđa Osmanske imperije.

STRAH OD KNEZA MIHAILA

DO OBJAVLjIVANjA Hristićevih memoara 2015. bilo je nepoznato njegovo svedočanstvo da su ga prijatelji 1863. u Londonu upozorili da britanska vlada zna za planove kneza Mihaila o opštem ustanku i ujedinjenju balkanskih Slovena. Preneseno mu je da su britanska, osmanska i habzburška imperija saglasne da je držanje srpskog kneza "vrlo opasno po red i mir na Balkanskom poluostrvu".