ČOVEK KOJI JE STVARAO ISTORIJU: Filip Hristić, prvi predstavnik elite koja je gradila modernu Srbiju

Učestvovao je u stvaranju srpskog prosvetnog i pravosudnog sistema, državne uprave, diplomatije, vojske, železnica, a zahvaljujući njemu srpska crkva se konačno osamostalila od Carigradske patrijaršije. Filip Hristić je jedinstven i kao jedini Srbin koji je 1863. dobio medijski rat protiv politike britanske vlade, i to usred Londona. Utoliko deluje čudnije što su ga njegovi savremenici iz redova tadašnje srpske elite ocenjivali kao slabu ličnost, čoveka svih režima, anglofila. S druge strane, Hristićevi najljući suparnici u Engleskoj i Turskoj odavali su mu počast kao velikom patrioti koji vrlo umešno i inteligentno koristio sva sredstva radeći u korist Srbije.

Najveći Hristićev greh, za beogradsku malograđansku političku čaršiju, bila su njegova nastojanja da sila zakona nadvlada zakon sile i da Srbija postane pravna država. S druge strane, on je bio bolno svestan neprosvećenosti većine svog naroda, pa se zalagao da se narod prvo opismeni i osposobi da preuzme poluge vlasti, kao preduslov za demokratizaciju društva.

Smrtno se zamerio populističkoj oligarhiji koja je podilazila nepismenoj svetini veličajući narodnu volju i prava, za koja nimalo nije marila. Kao predsednik prve vlade kneza Mihaila, on je čak bio optužen od stare elite, koja je smatrala da je vlast od boga data, da suviše veliku važnost pridaje zakonima.

SAŽIMAJUĆI život i delo Filipa Hristića u jednoj rečenici, istoričar dr Jelena Paunović Štermenski zaključila je da je reč o ličnosti koja je stvarala istoriju Srbije, a da se njime srpska istoriografija vrlo malo bavila. Zahvaljujući njenom istraživanju ovog tihog čoveka koji je iz senke povlačio vrlo važne poteze, tek posle 120 godina stiče se neostrašćen i realan uvid u njegova velika ostvarenja. Na osnovu činjenica i rezultata, Filip Hristić je sada vidljiv kao izuzetno inteligentan čovek, odan samo Srbiji a ne prolaznim režimima.

Za razliku od onih koji su se bunili protiv režima forme radi, on se argumentovano suprotstavljao najvišem vrhu vlasti kad drugi to nisu smeli ni da pomisle. Štaviše, većina njegovih savremenika nije čak ni razumela njegove prigovore protiv nedodirljivosti administracije: "Srbija je zemlja u kojoj se menjaju knezovi, ali ne i ministri." Međutim, kad bi se našao na diplomatskom poslu u inostranstvu, on je žestoko branio upravo one stvari protiv kojih se u Srbiji borio, vođen jednostavnim pravilom da se prljav veš ne iznosi iz kuće.

Hristić je čvrsto zastupao stav da Srbi treba da se bave pre svega srpskim, a ne panslovenskim interesima, zbog kojih je Rusija neprestano gurala Srbiju u ratove. Njegovo otvoreno divljenje Britaniji se zaustavljalo na poštovanju njene kulture, dok se protiv turkofilske politike Londona borio svim sredstvima. Čini se da mu je upravo to racionalno poštovanje i ugledanje na vrline drugih nacija, a ne nekritičko obožavanje, kao i naglašavanje neophodnosti teškog rada na prosvećivanju Srbije, stvorilo mnogo neprijatelja.

O tome govori činjenica da su njegove "Uspomene", kratki memoari, duže od 120 godina čamili u prašini arhiva i objavljeni prvi put tek 2015, iako je veliki diplomata u ovom delu potonjim generacima zaveštao "nacrtanu" mapu interesa i metoda velikih sila na Balkanu koje se ni do danas nisu promenile.

* * * * * * * * * *

SVEDOČANSTVO O DUHU JEDNOG VREMENA

MNOGI Hristićevi savremenici znali su za njegove uspomene. Oni su ga, inače, s mukom nagovorili da ih napiše, a onda ih nisu objavili. Tako je za javnost ostala tajna i neposredno svedočanstvo o naručiocima ubistva kneza Mihaila Obrenovića, ali i kasnijih prevrata, pučeva i revolucija.

- U porodici je poznata priča da je Filip prvi upozorio kneza Mihaila na zaveru i da ga ovaj nije poslušao - kaže Slobodan Hristić, potomak ugledne porodice. - Slična priča ponavljala se u kasnijim političkim atentatima u Srbiji, zaključno sa Zoranom Đinđićem.

Pitanje je da li bi srpska istorija izgledala drugačije da je svedočanstvo Filipa Hristića ranije objavljeno.

Filip Hristić je neopravdano zapostavljena blistava ličnost, pravi predstavnik srpske elite 19. veka, osoba koja je stvarala modernu Srbiju, smatra dr Jelena Paunović Štermenski, koja je priredila "Uspomene" za objavljivanje:

- Njegove uspomene su svedočanstvo o duhu doba kad su o uspehu u državnoj službi odlučivali talenat i sposobnost. Hristićev životopis je priča o vrhunskom umu dečaka koga je knez Miloš uočio, pozvao na dvor da odrasta s njegovim sinovima, a zatim školovao u inostranstvu. Hristić nije bio izuzetak, jer je tad postojao program planskog i sistematskog stvaranja elite Srbije.

UTEMELjIVAČI porodice Hristić se u Srbiju doseljavaju iz Samokova u Bugarskoj početkom Prvog srpskog ustanka. Filipov otac Hrista Đorđević se istakao hrabrošću i inteligencijom, pa je već 1804. postao buljukbaša, u rangu majora, zapovednik 1.000 vojnika. Posle sloma ustanka, on je ženu Katarinu i decu prebacio u Zemun, a sam ostao u Beogradu, gde je s vremenom otvorio abadžijsku radnju, a zatim i bakalnicu, koje su lepo radile. Kad su se prilike smirile, porodica se ponovo spojila u Beogradu.

Pošto im je nekoliko muške dece umrlo vrlo rano, Hrista je uoči Filipovog rođenja 1819. otišao u Hilandar i zavetovao Filipa crkvi, da bi prekinuo niz tragedija. Kad je 1832. Hrista umro, bistrog dečaka, koji je već pokazao talenat u školi, usvaja kao "crkveno dete" srpski mitropolit Melentije Pavlović, koji se brinuo za njegovo dalje obrazovanje. Odveo ga je jednom prilikom u kuću kneza Miloša Obrenovića, koji je zapazio bistrinu i skromnost malog Filipa pa ga je zadržao u svom domaćinstvu kao družbenika kneževića Milana i Mihaila, s kojima je išao u školu i odrastao. Hristić se uvek sa zahvalnošću sećao kneginje Ljubice, koja se prema njemu odnosila kao da je njeno dete. Licej je 1836. završio u Beogradu, a zatim je, kao državni pitomac, poslat da se školuje u Beču i Parizu, gde je na Sorboni doktorirao pravo.

Bio je jedan od samo osam odabranih da završe najviše škole u inostranstvu, a o duhu tog vremena govori rasprava koja se vodila oko izbora kandidata za buduću elitu. Gospodar Toma Vučić Perišić je odbio zahteve nekoliko bogatih bakalina i trgovaca da se njihovi uguraju u tim za inostranstvo rekavši da on ne šalje ni sopstvenog sina jer je nezainteresovan za školu, već podržava siromašnog ali pametnog i vrednog rođaka.

ZNAČAJNI POTOMCI

LOZA direktnih potomaka Filipa Hristića dala je mnoge značajne ličnosti srpskog društva, a završila se smrću profesora Jovana Vave Hristića, dramaturga, pisca i prevodioca. Opstala je grana porodice koja potiče od Save, Filipovog rođenog brata, koja je u novijoj srpskoj istoriji takođe dala mnoge važne a malo poznate ličnosti. Skromnost je bila postulat vaspitanja u porodici Hristić, naglašava Slobodan Hristić, Savin potomak:

- Prva stvar koju je učilo svako dete bilo je da se ne lakta i ne gura u prvi red po svaku cenu. Porodica Hristić je opstala u mnogim srpskim političkim menama držeći se svojih principa, sve do dolaska komunizma. Pošto je komunistički režim vernost Srbiji smatrao nazadnim, mi smo se povukli iz društvenog života.

* * * * * * * * * *

PRVA GENERACIJA PRVE VOJNE AKADEMIJE

SRBIJA se u 19. veku obnavljala u teškim uslovima, na prostoru izloženom unakrsnoj vatri interesa velikih sila koje su je posmatrale kao mladu državu, a njen narod kao oruđe za ispunjavanje sopstvenih ciljeva. Knez Miloš je procenio da se državna administracija ne može zasnivati na "uvezenim" obrazovanim prečanskim Srbima, već da je državi neophodna njena sopstvena elita.

Filip Hristić je bio pripadnik te namenski stvarane klase državnih činovnika. Započeo je školovanje 1826. u Beogradu, gde se upisao i u prvu srpsku gimnaziju 1830. kao pripadnik prve generacije srpskih srednjoškolaca. Zatim se 1836. upisao u tek osnovanu Bogosloviju, posle koje je upućen u državnu službu. Kad je u decembru 1837. godine otvorena u Požarevcu prva vojna akademija u Kneževini Srbiji, knez Miloš je odlučio da se u nju upiše cela prva klasa gimnazijalaca koje je povukao iz državne službe i vratio u klupe. Vojna akademija postojala je samo šest meseci. Posle njenog zatvaranja Hristić je naimenovan za praktikanta u Ministarstvu prosveštenija i saniteta, gde je brzo napredovao. Knez Miloš je 1838. odlučio da najbolje đake koji su završili gimnaziju i vojnu školu pošalje na dalje školovanje u inostranstvo, a među njima je bio i Hristić. Od 1839. do 1855. godine, posle nepune dve decenije, u Srbiji je bilo dvesta visokoškolovanih činovnika koji su predstavljali novu inteligenciju.

FILIP Hristić je u svojim "Uspomenama" ostavio iskreno svedočanstvo o strahovitom kulturološkom šoku koji su doživeli prvi državni stipendisti već na samom putu ka Rusiji, Beču, Pešti i Parizu.

- Hristić je, kao i svi ostali pitomci, bio svestan kulturološke i civilizacijske zaostalosti Kneževine u odnosu na evropski zapad. Zbog toga su se veoma trudili da što brže usvoje evropski način mišljenja i ponašanja, koji su kasnije doneli u Srbiju. To je doprinelo da u Srbiji uskoro postanu uočljiva društvena grupacija, s posebnim načinom razmišljanja. Pošto je Hristić školovanje nastavio kao državni pitomac u Parizu, samim tim je pripadao prvoj generaciji srpskih đaka "parizlija". Oni su po brojnosti predstavljali najmanju grupu srpskih studenata školovanih u inostranstvu. Međutim, odmah po povratku u Kneževinu, oni su postali, kao celina, uočljivi u kulturnom i društvenom životu Srbije. Srbi iz Austrije (iz Preka, kako su ih tada zvali) do tada su smatrani društveno najnaprednijim elementom u društvu Kneževine. Pariski đaci doneli su nova shvatanja koja su stekli tokom studija u Francuskoj. Ova gledišta izgledala su narodu u Srbiji revolucionarna i radikalna - navodi dr Jelena Paunović Štermenski.

ŠKOLOVANjE buduće srpske elite nije bilo nimalo lako, jer državne stipendije koje su studentima bile dodeljene nisu bile dovoljne ni za pokrivanje osnovnih životnih potreba, smeštaj i hranu. Nisu imali udžbenike, a ni odeću nisu mogli da plate. Zbog jakih zima za koje nisu bili pripremljeni, bili su lošeg zdravstvenog stanja.

Hristić je odbranio doktorat prava 1848, koja je zapamćena kao godina revolucija u Evropi. Tokom povratka u Srbiju posetio je Englesku i Nemačku, a mesec dana zadržao se u Berlinu, gde se družio sa Dimitrijem Matićem, koji je tamo studirao prava. Hristić je pohađao i predavanja tamošnjih profesora da bi usavršio znanje nemačkog jezika.

Dimitrije Matić je za Filipa Hristića rekao: "dobar, iskren, rodoljubiv Srbin, neka samo zdrav i srećan bude, Srbija će u njemu vrlog radnika imati. Njemu obšte blago na srcu leži."

DISKRETNO ŠIRENjE EVROPSKIH LIBERALNIH IDEJA

HRISTIĆ i njegovi drugovi su u Srbiji zatekli oligarhijski ustavobraniteljski režim, čiji je osnovni stav bio da vlast treba poštovati samo zato što je vlast i da narod ne treba da se bavi politikom. Mladi ljudi školovani na nemačkim i francuskim univerzitetima predstavljali su direktan kontrast ustavobraniteljima čije su vođe bile slabo pismene ili čak i nepismene.

Uticaj francuskih đaka najviše se mogao uočiti u kulturnom životu Srbije, naglašava dr Jelena Paunović Štermenski: "Isticali su se usvojenim evropskim navikama i načinom života koji su stekli tokom višegodišnjeg života u inostranstvu. Udaljili su se od tipičnog načina života u Srbiji, načina oblačenja sa fesovima i opancima, koji su poznavali pre odlaska u Evropu." Tadašnja elita Srbije okupljena u Državnom savetu koji su činili Avram Petronijević i drugi srpski uglednici, ali samouki trgovci, još uvek je oponašala tursku upravljačku elitu. Oni su "parizlije" videli kao strance koji su unosili nemir u srpsko društvo. Svi ovi mladići bili su označeni kao revolucionari.

Na Petrovskoj skupštini pariski đaci, sad profesori liceja, izneli su zahteve za slobodu "predavanja nauka" i štampe, koji nisu ostvareni.

"Ovo je bila revolucionarna iskra među mladom inteligencijom, koja je zabrinjavala ustavobraniteljske vlastodršce. Upravo zbog tih zahteva tokom 1848-1849. godine pojačan je nadzor nad Licejom", ističe dr Jelena Paunović Štermenski.

Tokom osam godina koliko je Hristić proveo u inostranstvu radi školovanja i usavršavanja (1840-1848), u Srbiji su se promenile dve dinastije i tri vladara. On je odrastao i započeo školovanje tokom vladavine kneza Miloša, Srbiju je ostavio 1840. godine, u vreme prve vladavine kneza Mihaila, a kad se vratio 1848, na vlasti je zatekao kneza Aleksandra Karađorđevića i ustavobranitelje.

FILIP Hristić je 1848-1849. godine radio kao sekretar u Ministarstvu prosvete, gde je postao i sekretar školske komisije koja je sastavila prve udžbenike na srpskom jeziku: Bukvar, "Prva znanja", tri čitanke, "Kratku srpsku istoriju", "Kratki zemljopis", "Kratku računicu" i "Kratku gramatiku". Prva znanja i tri čitanke za prvi, drugi i treći razred napisao je sam Hristić, a u pisanju ostalih knjiga učestvovali su Kosta Cukić, Dimitrije Matić i Ljubomir Nenadović, koji je bio austrijski đak.

Državni pitomci školovani u inostranstvu bili su kandidati za najviše državne, crkvene i vojne položaje. Po povratku u zemlju dobijali su nameštenja profesora liceja gde su širili liberalna zapadnjačka gledišta o pravnoj državi i demokratsku doktrinu.

Zbog takvih javnih predavanja su udaljeni sa liceja i premešteni u administraciju. Njih je smenio Državni savet koji je u suštini bio savet staraca, uglednih učesnika ustanaka.

- Stari savetnici izneli su mišljenje da školu treba prepustiti nadležnosti crkve, a učitelje staviti pod kontrolu sveštenika. Još treba istaći da su državni savetnici bili izuzetno imućni ljudi, što je doprinosilo njihovom ugledu i uticaju. Rusija je, takođe, pokušala, ne baš uspešno, da rad prosvetne komisije stavi pod svoju kontrolu. Dva ruska profesora Bogoslovije koja su bila njeni članovi nisu mogli da ostvare veći uticaj na sastavljanje nastavnih planova i programa. Iako se Filip Hristić nije javno isticao u širenju liberalnih ideja, ipak je svesrdno, svojim učešćem u prosvetnoj komisiji, iz pozadine pomagao svojim drugovima. Delovanje iz senke će se i kasnije pokazati kao osnovni način Hristićevog nastupa u politici. Svoj uticaj u diplomatiji sprovodio je na manje prikriven način - ukazuje dr Jelena Paunović Štermenski.

NEFORMALNA GRUPACIJA

FRANCUSKI đaci "parizlije" su bili neformalna politička grupacija u Kneževini Srbiji u doba ustavobranitelja. Ova vrsta političkog okupljanja je bila uobičajena u Evropi u svim prosvećenim monarhijama. Uticaj "parizlija" u ustavobraniteljskom oligarhijskom režimu je bio vrlo ograničen, u klimi bez slobode štampe, bez mogućnosti za javno iznošenje političkih gledišta.