KURŠUM ZA GENERALA PRAOCA VELIKIH POBEDA: Pripreme za oslobođenje stare Srbije zaustavio Majski prevrat 1903. godine

U iščekivanju mogućeg makedonskog ustanka ubrzane su vojne pripreme. Pod Cincar-Markovićevom vladom kupljena je velika količina oružja i ratne opreme. On je bio uveren da je došlo pogodno vreme za napad na Tursku i oslobođenje Stare Srbije, a kralj Aleksandar umnogome je delio takva ubeđenja. Cincar-Markovićeve planove, uključujući i nacrt operacija na jugu prema Kosovu, preuzeo je 1904. Radomir Putnik.

Februara 1902, Cincar-Marković je, bez uspeha, uveravao na višečasovnom sastanku ruskog šefa diplomatije, grofa Lamsdorfa, da je povoljan trenutak za napad na Tursku.

Istoričarka Suzana Rajić piše da je reformska akcija u Turskoj, kojoj se Rusija stavila na čelo, ispoljavala sve manje nade za uspeh. Albanci su 1903. opkolili Mitrovicu i ubili ruskog konzula Ščerbinu. Bugarske komite su uveliko harale po Makedoniji. Kralj je poslao u Sofiju novinara Peru Todorovića da ispita kako stoje stvari, a ovaj mu je javio da Bugari neumorno rovare po Makedoniji, da je iza svega knez Ferdinand, a da pare stižu i od Rusa. Todorović je pisao da je ustanak u Makedoniji duhovno pripreman 1902, a da je u pripremi učestvovala i Rusija preko svojih slavenofilskih krugova. U Makedoniju je, pisao je, ubačeno 60.000 pušaka.

Zato je puške - i borce, počela da "ubacuje" i Srbija. Većinska zvanična istorija dovodi u vezu. Međutim, prema skorašnjim saznanjima, osnove srpske četničke akcije u Makedoniji nastale su u prvoj polovini 1903, u suton života kralja Aleksandra Obrenovića i za vlade Dimitrija Cincar-Markovića. To se može zaključiti na osnovu istraživanja mladog istoričara Uroša Šešuma. Na to ukazuje pravilnik za četovanje, sa imenom kralja Aleksandra, nađen kod poginulih četnika na Šupljem kamenu 1904. Šešum je utvrdio da je postojalo nekoliko desetina četnika poslatih da se suprotstave bugarskim komitama.
KRALj je morao znati i odobriti takav rad - na ovaj zaključak upućuje podatak da su u naoružavanju četa učestvovali, osim predsednika vlade (Cincar-Markovića), i ministar vojni Milovan Pavlović, koji je u više navrata izdao oružje iz vojnih magacina. Operativni deo posla vodio je državni činovnik Milorad Gođevac, a u poslovima je učestvovao i Živojin (Živko), sin Antonija Rafailovića, kuma kraljice Drage.

Slobodan Jovanović piše da je, u iščekivanju makedonskog ustanka, kralj Aleksandar žurio sa vojnim pripremama. Još 1902. naručio je 25 miliona patrona i izmamio od Narodnog predstavništva vanredni vojni kredit od 360.000 dinara, koji je, u stvari, namenjivao troškovima mobilizacije. Pod Cincar-Markovićevom vladom naručeno je još 45 miliona patrona i, uz to, 50.000 šinjela i 40.000 cokula. Najzad, naručena je i jedna baterija brzometnih topova. Vojna savetovanja pod kraljevim predsedništvom bila su učestala.

* * * * * * * * *

RUSKI CAR ODBIJA DA SE SRETNE SA SRPSKIM KRALjEM

SRPSKA politika, uključujući njenu težnju ka vojnoj opciji na Balkanu, pobuđivala je sumnju u Petrogradu. U takvim uslovima Dimitrije Cincar-Marković je preuzeo upravljanje vladinim kabinetom. U jesen 1902, dok je ozbiljna kriza drmala raniju vladu, štampa je žestoko tukla po kralju, a on je govorio da se u Srbiji slobode ne upotrebljavaju u korist državnog napretka, "već se traže još veće slobode kakvih nema ni u zemljama sa mnogo dužom državnom tradicijom". Rusijom je u to vreme vladao car-samodržac. Pa ipak, u poludemokratskoj Srbiji, informacija da car Nikolaj neće primiti kralja Aleksandra primljena je kao posebno loša vest - i u javnosti, i na dvoru. Kraljica Draga je bila rusofil, koliko i proradikalski plebs. Već dve godine poslednji Obrenović vladao je uz isključivi oslonac na Rusiju, bez podrške Beča. Njegov pokojni otac zbog toga se, kako bi narod rekao, okretao u grobu. Više od godinu dana je zvanična štampa pisala o Aleksandrovom putu u Petrograd. I onda - ništa, vozna karta je otkazana.
Aleksandar Obrenović je sve više tonuo u brigu, a njegovo samopouzdanje je kopnilo.

Počeo je da veruje da ga može spasti samo jak vojnički kabinet. Poslao je poziv generalu Dimitriju Cincar-Markoviću, koji je u dvoru čekao kraljev ukaz o novoj vladi. U susednoj sobi, premijer Vujić i ministar finansija Mihailo Popović su vladara ubeđivali da ne uzima vojno ministarstvo i ne gazi u reakciju, jer će na taj način izgubiti presto.

Savetovali su mu da pozove na konsultacije predstavnike svih stranaka, i on je to prihvatio, ali su oni odbili da naprave koncentracionu vladu. Tako je 20. oktobra formirao vladu Pere Velimirovića, sastavljenu mahom od nepoznatih političara. Partijci su partijašili, skupštinska većina je bila "tanka" i kralj se ponovo okrenuo generalu Cincar-Markoviću.

DOKUMENTA iz ruskog arhiva pokazuju da je Petrograd poručio Srbiji da je, dabome, ona nezavisna država, ali da bi postojala velika opasnost po dinastiju u slučaju "antinacionalne politike" i "reakcije", drugim rečima - u slučaju okretanja ka Austriji i uklanjanja radikala sa vlasti. U Evropi, od Bečkog kongresa 1815. do Prvog svetskog rata, tzv. male sile u vreme vladavine tzv. koncerta velikih sila bile su u ograničenoj meri suverene, jer su o njihovoj sudbini u krajnjoj instanci odlučivale velike sile. Oni su, naime, već neko vreme delili vlast u Srbiji s naprednjacima. Kraljev pokušaj da sastavi trostranačku vladu sa radikalskom većinom nije uspeo. Na raspolaganju su mu ostale samo manje poznate političke ličnosti, koje su 20. novembra 1902. pristale da uđu u vladu generala Cincar-Markovića. Zadržao je pukovnika Vasilija Antonića, šefa diplomatije, kao dokaz da neće menjati spoljnu politiku. U poslednjoj obrenovićevskoj vladi našla su se trojica generala, četvorica radikala i po naprednjak i liberal.

U Petrogradu su sumnjali u rusofiliju predsednika vlade Cincar-Markovića. Tim pre što je "konkurentskom" Crnom Gorom vladao knjaz, budući kralj a večiti despot, koji je za sebe govorio da je "rusoman", pa je traženo jasno i glasno izjašnjavanje. Zato je Cincar-Marković morao na poklonjenje. Prema dokumentu iz ruskog arhiva koji citira dr Suzana Rajić, predsednik srpske vlade je u poverljivom razgovoru izneo ruskom poslaniku u Beogradu Čarikovu program svog kabineta. Naglasio je da će unutrašnja politika biti strogo ustavna (Rusija tada još nije ni imala ustav - prim. aut.), da će novi izbori biti u januaru 1903, a da će sređivanje državnih finansija i dalje biti u centru pažnje. Cincar-Marković je dokazivao Čarikovu da su glasine kako je antiruski raspoložen neosnovane, da je njegov deda služio 1811. pri ruskoj vojsci, da je lično poznavao cara Aleksandra Prvog i da on nikada nije odstupio od porodičnih tradicija.

TEŠKA RUKA PERE TODOROVIĆA

CINCAR-MARKOVIĆEVA vlada imala je i svog medijskog maga: bio je to čuveni Pera Todorović. Slobodan Jovanović ovako o tome piše: "Pošto je osamdesetih godina ispao iz radikalne stranke, on se naglo izopačio. On nikada nije imao morala, nego je imao samo načela u koja je fanatički verovao. Ali i ta vera u načela bila je kod njega više sektaški bes nego pravo oduševljenje za ideju... On, uopšte, nije mogao da brani nijednu stvar a da ne udari u ličnu polemiku - a u polemici je imao sigurno oko i tešku ruku."

* * * * * * * * *

OFICIRI NISU RAZMIŠLjALI KAO NAROD

RUSI su s vremenom sticali sve povoljniji utisak o Cincar-Markovićevoj vladi: poslanik Čarikov je smatrao da će njegova vlada izvesti zemlju iz stanja ekonomske zavisnosti od Austro-Ugarske, pošto svim silama radi na tome. Izveštaj za 1902. pokazuje da je izvoz dostigao 72 miliona švajcarskih franaka, šest miliona više nego prethodne godine, a čak 24 miliona više nego 1893. Izvoz prerađevina od mesa bio je utrostručen. Konačno su uspostavljene veze sa zemljama u koje Srbija nije izvozila: u Britaniju je, sa nule, srpski izvoz 1902. "skočio" na milion dinara, a u Belgiju sa 30.000 na 2,7 miliona. Procvetala je trgovina Dunavom. Ranije je u Austro-Ugarsku odlazilo 86 odsto srpskog izvoza, a tokom 1902. i 1903. taj udeo je pao na 79 odsto.

Cincar-Markovićeva vlada bila je, međutim, suočena s velikim problemima. U martu 1903, tokom velikih demonstracija, bilo je mrtvih i ranjenih, i u javnosti se govorilo o pokolju. Slobodan Jovanović piše da je bilo mnogo preuveličavanja, a da je poginulo pet demonstranata. On prenosi i verziju događaja po kojoj je, "potaknut Dragom, kralj pošao na telefon da naredi upotrebu oružja, ali ga je đeneral Cincar-Marković zaustavio". Prof. Suzana Rajić piše da je sve bilo mirno dok na Kalemegdanu, posle koškanja, neko nije zapucao na žandare. A kako su žandari imali bolju džebanu i znali bolje da pucaju, demonstranti su izvukli deblji kraj.

Usledili su parlamentarni izbori, poslednji za vlade nekog Obrenovića, samo deset dana pre prevrata. Na njima, Vlada je postigla potpun, gotovo nestvaran uspeh: nijedan opozicionar nije izabran! Opozicija se žalila na nepravilnosti, Vlada se hvalila ogromnim brojem glasova - njeni kandidati dobili su 180.000, a opozicioni ni 1.500.

"Narodu su dosadile stranačke terevenke; on je željan mira i reda; kralj sa svojim neutralnim režimom čitao je narodu u dušu", pisao je Slobodan Jovanović, kao i: "U četiri oka radikali su priznavali da je za Cincar-Markovićevu vladu glasalo mnogo više njihovih ljudi nego što se moglo i pomisliti."

GRUPA oficira, međutim, nije razmišljala kao narod. A predsednik vlade Cincar-Marković, ma koliko inteligentan, pokazao se i kao naivan čovek.

Sve do smrti, Aleksandar Obrenović je slepo verovao da njegovi oficiri neće prekršiti zakletvu. Tako je i kao 26-godišnji kralj, još mladić, olako prelazio preko dojava da mu se približava sudnji čas. Za takav njegov stav, piše dr Suzana Rajić, umnogome je odgovoran i predsednik Vlade general Cincar-Marković, koji mu je tvrdio da zavera oficira protiv kralja nije moguća, da je reč o nekoliko usijanih glava koje će se ohladiti. On nije verovao dostavama o zaveri i smatrao je svojom dužnošću da oficirski kor brani od denunciranja.

Kralj je, u međuvremenu, postao oprezniji, ali je predsednik Vlade ostao tvrdi branitelj - kolega oficira i vojske. Oštro se suprotstavio Aleksandrovom zahtevu da počnu hapšenja osumnjičenih oficira. Beogradska policija već je dobila svoje Peto odeljenje, zaduženo, u suštini, za kontraobaveštajni rad - bili su to začeci službe državne bezbednosti, koja čuva ustavni poredak od pučeva i prevrata. Policajci su imali informacije, međutim, ne i ovlašćenja da hapse po vojnim redovima.

"Cincar-Marković, u svojoj oholosti, nije mogao pojmiti da će neko od oficira smeti da se buni protiv njegovog režima. Petrović, kao što se neki put dešava kuražnim ljudima, nije verovao u opasnost, zato što je se nije bojao. I on i Cincar-Marković voleli su vojsku i smatrali su za svoju oficirsku dužnost da je brane od policijskih dostava", piše Slobodan Jovanović.

* * * * * * * * *

SMRT NA KUĆNOM PRAGU, PRED PORODICOM

POSLE večere u dvoru. 29. maja 1903, general Dimitrije Cincar-Marković otišao je svojoj kući u Krunskoj ulici, pozvao kralja telefonom i podneo mu ostavku na položaj predsednika vlade. Kralj je ostavku uvažio, što je značilo da ne odustaje od hapšenja u vojsci. Zakasnio je - upad u dvor bio je zakazan za dva sata posle ponoći i, mada je alarm otad sve vreme zvonio, nesrećnom kralju i kraljici nije imao ko da pomogne. Kao ni generalu Cincar-Markoviću, koga su oficiri usmrtili na kućnom pragu, pred porodicom.

Bračni par Obrenović zaverenici su tražili gotovo dva sata, ne uspevajući da otkriju njihovo skrovište. Došli su na ideju da poruše dvor topovima, a da se onda povuku u Topčider, odakle bi poveli revoluciju. Ali prethodna revolucija iz Topčidera, kada je, istog datuma 1868. godine, ubijen knez Mihailo, nije uspela - Garašaninova kočija je bila brža, a Milivoje Petrović Blaznavac je uspeo da okupi vojsku, pa onda i da u njenim redovima strelja koga treba. Zato je Aleksandar Mašin, dever kraljice Drage, naredio da se ubiju ministri Cincar-Marković, Milovan Pavlović i Velja Todorović. Kralja su, ipak, kasnije pronašli u sobi sa duplim zidom.

Slobodan Jovanović piše: "U tom mučnom položaju zaverenici su dolazili na misao da sruše dvor topovima... Pukovnik Aleksandar Mašin nije to dao... Mašinovo je gledište usvojeno, i naredba izdana da se predsednik vlade i ministar vojni ubiju. Iako opsednuti u svojim kućama, oni su mogli nekim načinom uhvatiti vezu sa vojskom i policijom; u tom slučaju, cela državna mašina pokrenula bi se odjednom protiv zaverenika... Cincar-Marković i Pavlović ubijeni su po naredbi pukovnika Mašina... DVADESET deveti maj ispao je mnogo krvaviji nego što su zaverenici nameravali. Na svome poslednjem dogovoru, oni su odlučili samo ubijanje Aleksandra i Drage. Ubijanje predsednika vlade Cincar-Markovića i ministra vojnog Pavlovića odlučeno je tek posle upada u dvor - i to u onom strahu i nervoznosti koja je obuzela zaverenike, kad nisu našli kralja u njegovoj ložnici..."

"Zaverenici očito nisu bili stari majstori zločina", primetio je Slobodan Jovanović, "nego su sa zanosom i jurišem ljudi koji sami sebe šibaju na dela iznad njihove nervne snage. U dva časa po ponoći trebalo je da grupa dvadesetosmorice krene s jednim bataljonom šestoga puka na dvor. Bataljon nije stigao u rečeni čas. Kod oficira se osetilo kolebanje i strepnja. Da preseče stvar, kapetan Dimitrijević komandovao je drugovima da, makar i bez bataljona, pojure trčećim korakom na dvor. I u toj trci oni su se sjurili na dvorsku kapiju, onako zaslepljeni i neodoljivi kao čovek koji čini zločin iz ljubavne strasti. Sve što su dalje radili, bilo je u istom takvom jurišu, u istom takvom polusnu."

General Cincar-Marković bio je nevina žrtva ljudi koji su delovali omađijani i u polusnu. Na oltar ga je prineo duh iracionalnosti, koji je zatrovao čitav naredni vek srpske istorije - uz tiho odobravanje apologeta, što intelektualne, što primitivne provenijencije. Verovatno usled toga, veliko delo generala Cincar-Markovića Srbija je zaboravila.