KOMUNIZAM MOŽE DA OPSTANE SAMO KAO RELIGIJA: Kominterna kreira stavove o nacionalnom pitanju

Pored sveg ubeđenja da to odgovara istorijskoj tradiciji i stanju svesti naroda, to je ipak bilo dete panike. Bilo je nejasno, kao što će ostati vrlo zamagljeno u budućim istraživanjima, ko je povlačio granice hrvatskog etničkog prostora. U Bosni i Hercegovini su Srbi imali apsolutnu većinu u 28 srezova, muslimani u 13, a Hrvati u šest, pored još šest sa hrvatskom relativnom većinom. "Srpski glas" je pisao da su te granice pravljene "metodom grabeža", jer je 13 srezova obuhvaćeno u hrvatsku etničku teritoriju u Bosni i Hercegovini.

Tadašnji glavni muslimanski vođa, naslednik Mehmeda Spahe, u bajramskom broju sarajevske "Pravde", 3. maja 1940, zahtevao je da i Bosna i Hercegovina dobiju "historijske granice" po reci Drini na istoku. Kao "srpske zemlje" je "Srpski glas" naveo Srbiju (sa Makedonijom i Kosovom), Crnu Goru, Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu, Liku i delove Dalmacije i Slavonije.

Ovo je vreme kada se u svim oblastima javnog života, podjednako u kulturi kao i u politici, osećao porast uloge komunizma u srpskom i jugoslovenskom društvu. Razlog za to nije bio neki uspeh jugoslovenskih komunista, ili poboljšanje ekonomskog napretka i povećanje broja radnika u društvu. Da je zavisilo samo od jugoslovenskog komunizma, on bi posle 1920. sam od sebe propao. Pokret zatvoren u policijski zabran, uslovi ilegalnosti i predominantan procenat intelektualaca u svemu onome što pokret čini životnim, bili su faktori koji su govorili protiv uvećanja moći komunizma. Tome je najmanje doprinelo postavljanje novih vođa na vrh tih krhkih organizacija, jednostavno zato što niko nije znao za njih.

JUGOSLOVENSKI komunizam je uspevao, zbog toga što je svuda u svetu uspevao posle velike finansijske i industrijske krize u kapitalističkom svetu. Čak su i italijanski fašisti polazili od toga da je veliki slom na njujorškim berzama 1929. bio kriza sistema. Ekonomski uspesi u Sovjetskom Savezu, bez obzira na to koliko su bili više izraz industrijskog napretka jedne seljačke zemlje, a ne prednosti kolektivizacije, bili su podsticajni primer svuda u svetu. Tadašnji vodeći svetski ekonomista Džon Mejnard Kejns 1936. pisao je: "Osećam se u jednoj stvari potpuno samouvereno - ako komunizam postigne neke uspehe, on će ih postići ne kao bolja ekonomska tehnika, nego kao religija...

Moderni kapitalizam je potpuno nereligiozan, bez unutrašnjeg jedinstva i vrlo često bez javnog duha."

Dugo vremena će proći dok srpska omladina ne prestane da veruje u komunizam. Na tim krilima je sve postignuto - osvajanje omladine, verovanje da se zaostala agrarna zemlja sama može modernizovati, da je moguće raditi bez ekonomske nagrade, izgarati na poslu samo za udarničku značku.

Najviše od svega, religija srpskog komunizma se odnosila na rešavanje nacionalnog pitanja. Jovanović Stoimirović je u svoj dnevnik 1939. zabeležio da srpski komunisti imaju više simpatizera, nego redovnih članova... Književnost je njihova, kao i sva mlađa inteligencija. U susretu sa ovim duhom verovanja da dolazi vreme komunizma, srpski nacionalizam je unapred izgubio bitku i to je koren njegove nemoći u toku Drugog svetskog rata. Nisu ga pobedili jugoslovenski komunisti, nego svetski komunizam kao nova vera u pravičniji industrijski svet budućnosti.

* * * * * * * *

STVARANjE ANTIFAŠISTIČKOG NARODNOG FRONTA

KRALjEVSKA diktatura je pogodila i srpski komunizam, iako on u takvoj nacionalnoj spodobi nije postojao. Postoji obnova Komunističke partije Jugoslavije 1932-1934. Zadaci koje je postavljala Kominterna svetskim komunističkim organizacijama su i ovde prihvaćeni bez oklevanja i prigovora. Manje se govori o Jugoslaviji kao "versajskoj tvorevini" koju je stvorio svetski imperijalizam kao kariku u beočugu "sanitarnog kordona" protiv mlade sovjetske države.

Na Zemaljskoj konferenciji Komunističke partije u Ljubljani prihvata se program stvaranja širokog Narodnog fronta antifašističkih snaga. To je sa više entuzijazma pretvoreno u političku zastavu na splitskom plenumu u junu 1935. I dalje se govorilo da princip nacionalnog samoopredeljenja jeste osnovno pravilo rešenja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji, ali da ono samo, bez prava na otcepljenje, nema nikakvog značaja. Drugim rečima, nacionalni separatizmi su i dalje bili glavni saveznik, ali saveznik iz sile inercije. U knjizi I. D. Levina o nacionalnim pitanjima u Evropi, koja izlazi u Moskvi 1934, smatra se da je 61 odsto jugoslovenske teritorije pod srpskom okupacijom.

Nije bez značaja i činjenica da je Kominterna od 1936. počela da podržava ideju o austrijskoj naciji, jer se s njom jedino može čuvati državna nezavisnost. Nije slučajno da su prvi koji su to preneli i na Crnu Goru bili slovenački komunisti, a Sima Marković je u jednoj raspravi o nacionalnom pitanju to odbijao.

NA JEDNOM savetovanju u Moskvi u junu 1936, grupa komunističkih prvaka je usvojila stanovište o podržavanju programa pretvaranja Jugoslavije u federativnu državu, pri čemu bi istorijske pokrajine birale svoje nacionalne skupštine. U skladu sa ovim promenama, osamostalile su se komunističke partije Hrvatske i Slovenije, čime je do kraja prihvaćen sovjetski model, da Ukrajina i Belorusija imaju svoje posebne centralne komitete, a Rusija nema, jer zajednički sovjetski sistem smatran je i ruskim. Srbi nisu dobili posebnu partiju, jer je jugoslovenska organizacija bila njihova.

Nisu nikada u naučnim istraživanjima uverljivo raspetljane sve niti koje su upletene u konačnu verziju federativne jugoslovenske države, kakva će biti uvedena u život 1943.

Pored crnogorske nacije, nisu cvetale ruže ni makedonskoj, a Dalmacija je svakome izgledala kao dovoljno uverljiva posebnost od zajedničkog hrvatskog društva. Za tadašnjih 800.000 Albanaca nikada nije bilo jasno gde oni treba da se udenu.

VEROVATNO je prvi nacrt došao od R. V. Sitona Votsona, koji je za jedan zagrebački pokušaj organizovanja opozicije u državi u novembru 1932. predlagao da se Jugoslavija organizuje kao federacija, sa Slovenijom, Hrvatskom (ujedinjenom sa Slavonijom i Dalmacijom), Bosnom i Hercegovinom, Vojvodinom, Srbijom, Crnom Gorom i Starom Srbijom. Kosovo i Metohija tada još nemaju ni administrativni, niti etnički identitet.

Ideja o crnogorskoj naciji je nametana iz Kominterne, slično kao što je nametana ideja i o austrijskoj naciji.

Zbog čistki koje su zahvatile jugoslovenski komunizam, kao i svaki drugi u svetu, Kominterna je ojačala svoj uticaj u njemu. Na čelo partije je 1937. postavljen do tada istaknuti partijski aktivista Josip Broz.

* * * * * * * *

POJAVA PRVIH BOLjŠEVIČKIH DISIDENATA

U CELOM vođstvu jugoslovenskih komunista najznačajnije je ime generalnog sekretara. Samo su retki znali da se pseudonim Valter odnosi na Josipa Broza. On se kao zarobljenik iz habzburške vojske priključio ruskom boljševizmu, pri čemu je ženidbu sa suprugom od 14 godina obavio u pravoslavnoj crkvi, što znači da je prešao u pravoslavnu veru. Jedan istoričar je iščeprkao još nekoliko sličnih veza. Kad je postao generalni sekretar 1937, boravio je u Parizu zbog slanja jugoslovenskih dobrovoljaca u Španski građanski rat.

Kominterna je odredila da se taj broj drži do tri hiljade. Možda mu je značajniji zadatak da uhodi delatnost trockista, što je tada bilo glavno obeležje ljudi koji su se izdvajali od opšteg kretanja.

Koji je bio pravi razlog da se veliki književnik Miroslav Krleža odmetnuo od jugoslovenskog komunizma, iako je u njemu pre toga bio njegova glavna intelektualna perjanica, politički opredeljena nauka nije izvela na čistac. Preterano se hvalilo i kudilo. Zbog jednog sukoba sa katoličkim klerikalcima u Zagrebu, prebegao je u Beograd, gde je uz neophodnu sovjetsku finansijsku pomoć izdavao časopise "Danas" 1934. i "Pečat" 1939, on se obračunao sa ranijim komunističkim dogmatizmom i tada vrlo uticajnom polemičkom spisu "Dijalektički antibarbarus" (1939). Sam naslov je pozajmljen iz jednog eseja Erazma Roterdamskog iz XVI veka. Kako u "Baladama Petrice Kerempuha", koje izdaje u Ljubljani 1936, on veli da je "samo Stari imao pravo", može se zaključivati da je imao drukčiji stav o rešavanju hrvatskog nacionalnog pitanja. Ispovedao je ideju da komunizam treba da daje podršku Hrvatskoj seljačkoj stranci.

"STARI" je Ante Starčević, koga Krleža naziva "lampašom", svetlonoscem u pomrčini.

Nije bio jedini, jer i neki drugi hrvatski komunistički književnici (Cesarec) pišu kao mali balkanski nacionalisti. Oni su jedini koji u Starčeviću nisu videli lučonošu političke reakcije i ranog pretka hrvatskog fašizma. To poverenje dolazi verovatno otuda što sovjetska nauka Starčevića nije smatrala reakcionarnim, sve do današnjih dana.

Verovatno, samo zbog toga što je zajedno sa Eugenom Kvaternikom, u pripremama i pokretanju Rakovičke bune 1872. od ruske diplomatije dobijao finansijsku pomoć, kao i politički podsticaj za delatnost. Posleratna književnost se upinjala da ovaj Krležin spis prikaže kao antidogmatsko, a ne nacionalističko lutanje.

Ipak je glavni trockistički disident bio Živojin Pavlović, jer Krleža nije prekinuo veze sa sovjetskim vođstvom, u isto vreme kad i sa jugoslovenskim. Pavlović je bio izdavač više partijskih izdanja i vlasnik jedne knjižare za distribuciju partijskih izdanja. Živeo je najviše u Parizu. U knjizi "Bilans sovjetskog termidora" 1940. on je naveo hapšenje i likvidaciju tri generalna sekretara KPJ, dva sekretara omladine i "veliki broj" članova Centralnog komiteta i Politbiroa. Uništen je "gotovo sav stari partijski kadar, gotovo svi stvarni šefovi KPJ". Novopostavljenog generalnog sekretara nije poznavao ni po imenu i naziva ga "postavljeni komesar", koji je, kao svoj glavni zadatak, shvatio pokretanje široke hajke "na narodne neprijatelje" i "trockiste". Pavlović je likvidiran u oslobođenom Užicu 1941, a ista je sudbina zadesila mnoge osumnjičene.

* * * * * * * *

MASONI I KOMUNISTI PRONALAZE ZAJEDNIČKI INTERES

ISTORIČAR jugoslovenskog slobodnog zidarstva Zoran Nenezić je 1980. objavio da je u 1939. godini sedam članova jugoslovenskog komunističkog vođstva pripadalo masonskoj loži Concordia, sa sedištem u Londonu. Od njih su petorica najvažnijih Broz, Bakarić, Kardelj, Kopinič i Velebit.

U istoriji obaveštajne delatnosti Bila Donovana, glavnog američkog i predsednika Ruzvelta ličnog obaveštajca, Vilijem Stivenson u knjizi A Man called Interpid 1976. je opisao Donovanove veze sa Josipom Brozom u Beogradu 1941. Bio je poslat od američkog predsednika i britanskog premijera da radi na onemogućavanju pristupanja Jugoslavije nacističkom Trojnom paktu (puč 27. marta 1941). Znali su da predstoji nemački napad na Sovjetski Savez i nastojali da se taj pohod odgodi do padanja snegova.

Josip Broz je tada imao i falsifikovani kanadski pasoš na ime Spiridona Mekasa, Grka, ali "kako je do ovoga došlo još uvek je tajni podatak". Josip Broz se Donovanu predstavio kao samostalan i "bez uputstava od Staljina". Stivenson nije naveo izvor ovih informacija iz arhiva, pa je teško proveriti ovo kazivanje.

Kako su podaci Zorana Nenezića objavljeni osam godina pre sloma jugoslovenske komunističke države, a nikada nisu demantovani, trebalo bi ih uzeti kao verodostojne, tim pre što je bilo poznato da je Josip Broz, kao predsednik jugoslovenske države, tri decenije potom u obilasku nesvrstanih zemalja zaista prisustvovao, u nekima od njih, masonskim obredima. Novinarima je i bez toga bilo podozrivo njegovo nabavljanje frakova i rukavica. Samo jedan zaključak se nameće - do raskida sa Sovjetskim Savezom, glavne vođe jugoslovenskog komunizma su bili komunistički obaveštajci i delatnici u svetskom masonstvu. Tek posle 1948. uloge se menjaju obratno.

PODATAK, zabeležen u osvrtu na istoriju masonskog pokreta u Jugoslaviji "velikog tajnika" lože "Jugoslavija" Viktora Novaka ("Masonica", ostavština Novaka u Arhivu SANU) da su vlade Stojadinovića i Cvetkovića "bile podsticane i od strane fašističkih kao i nacističkih rukovodilaca, u Italiji i Nemačkoj, da se jugoslovenskim slobodnim zidarima zabrani svaki rad.

Knez Pavle, posle otklanjanja da bude primljen u Engleskoj za slobodnog zidara, sasvim se priklonio tezama ministra Korošeca i sugestijama zagrebačkog nadbiskupa Stepnica, praviće više smetnji nego davati podsticaja budućim istraživačima.

Korošec je, neposredno pred izbijanje rata, u proglasu slovenačkom narodu o tri zla koje mora izbegavati - komunizam, "jevrejsko slobodno zidarstvo" i strance - učinio uvod u zatvaranje glavne masonske lože "Jugoslavija" u Beogradu 1. avgusta 1940. Najpre je u njenim prostorijama izvršen pretres, pod sumnjom da čuvaju "komunističke spise". Knez Pavle je, preko velikog majstora škotske lože vojvode od Jorka, s kojim je prijateljevao od dana u Oksfordu, pokušavao i nije uspeo da nađe neko razumevanje sa britanskim uticajnim krugovima. Izuzetno je značajno da u to vreme ta grana britanskih masona ima veze sa vođama jugoslovenskih komunista, a odbija da prihvati člana vladajuće srpske dinastije. Kasnije lomljenje štapa nad četničkim pokretom Draže Mihailovića i prihvatanje komunista, ovde je već bilo istorijski predodređeno.