GOSPODE, DOPUSTI MI DA SE DRŽIM SRPSKI: Srbima su posle oba svetska rata neprijatelji odali počast

Pismo izvesnog majora Helmuta iz Luftvafea, koje je u proleće 1941. poslao rođaku u Hamburgu, opisuje atmosferu u Beogradu posle nemačkog bombardovanja i ulaska okupatora.

Ovaj arhivski dokument otkriva da se vrlo brzo po okupaciji pojavio srpski nacionalni pokret otpora.

- Osećam se kao da sam pao padobranom u vraško neprijateljsko gnezdo. Grad je razrušen i spaljen. Prljav. Još sve miriše na paljevinu. Kada letim i posmatram iz vazduha ovu zemlju, izgleda mi vrlo pitoma. Ali nije tako, dragi moj Gintere. Ovaj grad je zaista poludeo! Pogledi su mrski i izazivački. To i nije čudo, jer smo ih strašno udesili bombardovanjem. Ali već dva meseca ovde prašte revolveri i gore naši kamioni. Ne znam šta hoće ti njihovi fanatički dečaci kada pale novine i garaže ili kada vrše atentate na feldvebele. Svi se žale da se neprijatno osećaju u ovom gradu. Kad uveče izlazim iz automobila, imam osećanje kao da će mi svakog časa neki grubi Balkanac sručiti metak u glavu. Kako bi to bila glupa smrt, poginuti od kuršuma nekog fanatičnog nacionaliste.

Dragi Gintere, ti si stari ratnik, ali tako nešto nisi doživeo. Nespokojstvo polako kida živce. Postaje suviše vrelo u ovom gradu na jugu Evrope - pisao je major Helmut.

Svedočanstva poput ovog nisu korišćena u posleratnoj jugoslovenskoj istoriografiji, jer govore o srpskom pokretu otpora koji je nastao pre nemačkog napada na SSSR zbog koga je usledio komunistički poziv na ustanak.

DA SU RAVNOGORSKE borce okupatori smatrali ozbiljnim neprijateljima, svedoče reči generala Paula Badera iz februara 1943. godine:

- Srbin je po prirodi nacionalist i stalno misli na oslobođenje svoje otadžbine. Srpski narod je čvrst i nepokolebljiv, od svih balkanskih naroda najsposobniji.

Na suđenju feldmaršalu Vilhelmu Listu, okupacionom zapovedniku Balkana, svedočio je nemački istoričar Rudolf Ibeken, koji je prisustvovao razgovorima u nemačkoj Komandi Jugoistoka. On je otkrio da su štapski oficiri često govorili da su Srbi najizvanredniji i najdarovitiji elemenat na Balkanu.

JEDAN od šefova nemačke obaveštajne službe za vreme Drugog svetskog rata dr Vilhelm Hetl, pod pseudonimom Valter Hagen, u knjizi "Tajni front" osvrnuo se i na Srbe:

- Sasvim suprotno Hrvatima, srpski narod raspolaže jednim izrazitim političkim darom.

On je disciplinovaniji, konsekventniji, izdržljiviji, ali ima jednu opasnu bolest: preterani nacionalizam. Srpski narod je oduhovljen političkom svešću o svojoj misiji, koja ne stoji u srazmeri s realnom snagom i sposobnošću izvršenja ovog vrednog ali malog naroda.

Herman Nojbaher, specijalni Hitlerov opunomoćenik za Balkan, u svojim sećanjima na ratne dane je napisao:

- Hitler je bio ubeđen da će Srbi, čim im se opet pruži prilika, ponovo biti vodeća balkanska sila. Hitler je poštovao Srbe, i ja pretpostavljam da to potiče iz vremena balkanskih ratova 1912. i 1913. godine, a taj respekt prema Srbima još je više porastao kada je srpska armija postigla u Prvom svetskom ratu vojničke uspehe protiv austrougarske vojne sile. Iza Hitlerovog nepoverenja prema Srbima krije se, zapravo, njegovo potajno priznanje i divljenje prema njima.

* * * * * * * * *

GENOCID PREĆUTAN ZBOG "BRATSTVA I JEDINSTVA"

NEMAČKI PROTESTANTSKI sveštenik Fridrih Grisendorf je posle kapitulacije Trećeg rajha 1945. održao propoved u selu Everburg kraj Osnabrika, gde je rat provelo hiljade srpskih zarobljenika. Nemaci su posle oslobađanja logora očekivali odmazdu dojučerašnjih robova, ali nje nije bilo.

- Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Englezi, Amerikanci, Rusi. Možda su imali bolji materijal, više vojske, bolje vojskovođe. No to je u stvari izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su odneli oni. Međutim, ima ovde među nama jedan narod koji je od svih pobednika izvojevao jednu mnogo lepšu, drugu pobedu. Pobedu duše, pobedu srca, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. Taj narod su Srbi. Mi smo ih ranije samo površno poznavali.

Ali smo takođe dobro znali šta smo mi činili u njihovoj otadžbini. Ubijali smo na stotine Srba koji su branili zemlju. Za jednog našeg ubijenog vojnika, koji je inače predstavljao vlast okupatora-nasilnika. Pa ne samo što smo to činili, već smo sa blagonaklonošću posmatrali kako tamo na Srbe pucaju sa svih strana: i Italijani, i Mađari i Šiptari i Bugari - govorio je svojoj pastvi Grisendorf.

Podsetio je Fridrih Grisendorf da se među njima tokom rata nalazilo 5.000 Srba oficira koji su nekada bili društvena elita svoje zemlje, a "sada liče na žive kosture, malaksali i iznemogli od gladi".

- Znali smo da kod Srba živi verovanje da "ko se ne osveti - taj se ne posveti". I mi smo se zaista plašili osvete tih srpskih mučenika. Bojali smo se da će oni posle kapitulacije naše zemlje činiti s nama ono što smo mi njima činili. Već smo u mašti gledali našu decu kako plove niz kanalizaciju ili ih peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanje naših žena, rušenje i razaranje naših domova. Međutim, kako je bilo? Kad su pokidane logorske žice i kada se stotinak hiljada živih srpskih kostura rasulo slobodno po našoj zemlji, oni su milovali našu decu poklanjajući im bombone, mirno razgovarali sa nama. Srbi su dakle milovali decu onih koji su njihovu otadžbinu u crno zavili. Ta pobeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i zadobiti samo Srbi, odgajani u njihovom duhu i junačkim srpskim pesmama koje je naš Gete tako mnogo voleo. Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi i Srbima koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved - zaključio je Grisendorf.

SRBIMA SU, KAO I POSLE Prvog svetskog rata, neprijatelji odali počast. Međutim, sa saveznicima je bilo drugačije. Srbi, najveće žrtve balkanskih prostora u Drugom svetskom ratu, po Kominterninoj formuli proglašeni su hegemonistima, počela su streljanja desetina hiljada ideoloških neistomišljenika u Srbiji. Totalni genocid nad srpskim narodom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj je prećutan zbog "bratstva i jedinstva", kao i posle Prvog svetskog rata. Zapadni saveznici su sve to posmatrali ravnodušno. Čak i Amerikanci, iako su tokom 1944. pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini spasli 512 američkih pilota koje je nemačka artiljerija oborila iznad Srbije. Iako je general Mihailović zbog tog poduhvata dobio orden Legije časti od predsednika Trumana, posle rata, radi dobrih odnosa Titove Jugoslavije i SAD, ova misija pod kodnim imenom "Halijard" nije pominjana. Američka medalja je tek 2005. uručena Gordani Mihailović, kćeri generala Draže.

TRUMANOVO PRIZNANjE

AMERIČKI predsednik Hari Truman je u obrazloženju ordena Legije časti koji je dodeljen generalu Mihailoviću napisao: - General Dragoljub Mihailović se na izuzetan način istakao kao vrhovni komandant jugoslovenskih oružanih snaga, a kasnije i kao ministar rata, organizovanjem i vođenjem veoma važnih snaga otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. godine do decembra 1944. godine. Neverovatnim naporom njegovih neustrašivih jedinica, mnogi avijatičari Sjedinjenih Američkih Država su spaseni i bezbedno vraćeni prijateljskoj komandi. General Mihailović i njegove snage su i materijalno doprinosili savezničkoj stvari i pomogli u postizanju konačne pobede savezu, iako nisu bili aktivno snabdevani, i lišeni svega borili su se pod krajnje teškim uslovima.