HRABRI, DISCIPLINOVANI I IZDRŽLJIVI: Evropske i američke izveštače srpski vojnici plenili svojim rodoljubljem

Francuski putopisac Rene Mije analizirao je srpsku vojsku tokom oslobodilačkih ratova 1876-1878. godine.

- Ja ne držim Srbe za velike taktičare. Ali oni znaju da pate i da ćute. Ja sam ih video nepomične i ćutljive pod kišom, čitavih dana, bez šinjela, a često i bez hleba. Ni najmanji žagor se ne podiže. Posle sam ih viđao u bolnicama, podnoseći operacije mirnom postojanošću, sa cigaretom u ustima, dok im je lice bilo upalo i crne oči uvećane; one, jedine žive, okretahu se prema nebu Istoka. Ovi narodi su naučeni na duge patnje. Njima nije potrebno da ih posle detinjstva literatura uči veštini dobrog umiranja. Njihova pasivna hrabrost prezire nadraživanje taštinom - zapisao je Mije.

PRVI balkanski rat 1912. za konačno oslobođenje Južne i Stare Srbije bio je za tadašnje Srbe poduhvat iznad zemaljskih merila, bila je to osveta Kosova, povratak u obećanu zemlju. Taj polet je bio tako snažan da je i francuski ratni dopisnik Anri Barbi, koji je uz srpsku vojku krenuo kao novinar, na kraju postao srpski dobrovoljac.

- Četiri srpske armije poplaviše, odista, tursko carstvo, tako da ih nismo mogli pratiti... Ukupno, Srbija je imala 402.200 ljudi pod oružjem, gotovo 14 odsto celokupnog stanovništva. Sa ovom vojskom prešao sam Makedoniju do potpisa primirja. Docnije, kad su neprijateljstva ponovo otpočela, živeo sam s njom, kao srpski dobrovoljac, pred Jedrenom. Pošto sam je video na delu, mogu izjaviti da se ova vojska može porediti s najboljim evropskim vojskama. Njena je vrednost bila otkriće ne samo za Evropu, već i za samu Srbiju koja pre rata nije ni slutila šta je kadra postići. Dovoljno joj je bilo samo mesec dana da očisti Staru Srbiju, Makedoniju i Albaniju od Turaka koji su pet vekova držali ove krajeve pod svojom vlašću. U ovim predelima, strašno strmim, gde su putevi samo na karti trasirani, po kiši i zimi, snegu i blatu, neke od ovih trupa prelazile su prosečno po dvadeset i dva kilometra dnevno, proslavljajući svoje marševanje koje je samo po sebi za divljenje, i bojevima skoro svakodnevnim, i pobedama od sada slavnim - pisao je Barbi.

FRANCUSKI dopisnik navodi i depešu koju je Džavid-paša iz Bitolja posle Prilepske bitke poslao u Carigrad: "Srbi su nepobedivi, ne možemo ništa protiv njih. Predlažem vam da ih ne čekam u Bitolju, nego da se sa svim ostacima trupa bacim protiv grčke vojske."

Anri Barbi pratio je i detaljno opisao kretanje srpske vojske prema moru kroz Kosovo, Metohiju i vrleti Albanije.

- Ovaj herojski marš, pod neopisivim uslovima, trajao je dvanaest dana, a hrane je nestalo posle trećeg dana... Koliko je ovih heroja platilo ili će još platiti svojim životima ove učinjene natčovečanske napore - s tugom je beležio Barbi.

Da bi izbliza posmatrao balakanski rat, u Skoplje je došao i francuski general Her, komandant artiljerije 4. korpusa u Šalonu na Marni.

- Mirnoća, disciplina i dobar izgled trupa zadivili su đenerala... Govoreći mi o srpskoj vojsci, đeneral zaključi: "Ne mogu povući nijednu od mojih pohvala; to nije više jedna mlada vojska, to je jedna velika vojska!" Jedan drugi viši francuski oficir, potpukovnik Furnije, naš vojni ataše u Srbiji, bio je oduševljen kao i đeneral Her i svi oni koji su pratili ovaj nezaboravni rat. On mi je ovim rečima poverio rezultat svojih opažanja:

"Ja se vraćam iz makedonskog rata pun divljenja za srpskog vojnika: hrabar, disciplinovan, izvanredno izdržljiv; podnoseći veselo svaki umor i oskudicu u jednom ratu u kome su materijalni uslovi osobito bili surovi i teški, on je izvršio svoju dužnost s najvećim samoodricanjem, nadahnut najčistijim dahom rodoljublja" - zabeležio je Barbi.

* * * * * * *

PATNjE HRIŠĆANA U STAROJ SRBIJI

FRANCUSKA JE BILA dobro upoznata s nasiljem koje trpe Srbi od Albanaca, omiljenih osmanskih bašibozuka.

- Zbog širine nasilja Arbanasa nad Srbima, Stara Srbija je, uz Jermeniju, najnesrećnija zemlja na svetu. Oni iz Debra ubijaju da ukradu, oni iz Đakovice ubijaju Srbe iz ludog fanatizma, oni iz Peći iz zadovoljstva, oni iz Tetova da oprobaju svoje karabine, a oni iz Prizrena ubijaju iz zlovolje - zabeležio je Žorž Golis.

Meri Idit Daram, antropolog iz Engleske, koja se od 1900. posvetila napornom terenskom istraživanju "budžaka Evrope", takođe se grozila albanskog primitivizma i nasilnosti.

- Arbanas je najvećim delom ostao tu dokle je stigao kada ga je Turčin našao, i sam što je prihvatio revolver i pušku ostrogušu, on nije iskoračio ni za pedalj. On je ostatak minule prošlosti koja je u zapadnoj Evropi odavno zaboravljena. Arbanasi su potpune neznalice o spoljnom svetu. Oni su još uvek u najranijem stadijumu istorije života naroda i još nisu odmakli izvan plemenskog oblika života. Arbanaška plemena su krajnje divlja. Carevine su postojale i nestajale, a Arbanasi su ostali divljaci - zapisala je Daramova.

ENGLESKINjA JE 1903, putujući Kosovom, zaključila: "Priča o Staroj Srbiji je jedan neprekidan bol. Patnja hrišćanskih naroda nije ništa novo. Ona je počela sa dolaskom Turaka, i trajaće sve dok su oni tu. Još daleke 1690. godine nepodnošljiva sudbina Srba Stare Srbije dovela je do seobe u Mađarsku ništa manje nego 37.000 porodičnih zadruga.

Albanci su se potom raširili po ispražnjenim posedima, i bilo im je dozvoljeno da ih otad zauvek nekažnjeno pustoše. Malobrojno nenaoružano hrišćansko stanovništvo, među kojim su Albanci zavodili red, ne samo da je prosto nesposobno da se digne, ono ne može ni da vapi tako glasno da ga mogu čuti, a nije bilo stranog konzula da šalje izveštaje. Sve dok Rusi nisu nametnuli Ščerbina u Mitrovicu 1902. godine, nije palo ni zračka svetla na stanje u ovoj nesrećnoj zemlji. Albanci su Ščerbina smesta ubili. Hrišćani ga smatraju čovekom koji je umro da bi spasao njih, i čuvaju uspomenu na njegov lik."

Međutim, saosećanja sa Srbima je nestalo kad je srpska vojska stigla u Drač, na albanskoj obali Jadrana. Iako neprijateljski raspoložene jedna prema drugoj, britanska i austrougarska imperija saglasile su se da Srbima "kozačkim konjovocima" ne sme biti dozvoljen izlazak na toplo more. Naime, turkofilska politika Velike Britanija još 1878. na Berlinskom kongresu nametnula je trajni veto Zapada izlasku Srbije na morske obale.

Britanski ministar inostranih poslova lord Solzberi je na pregovorima o preuređenju Balkana u kuloarima Berlinskog kongresa zastupao stav da Austrougarska okupira BiH, a da se između Srbije i Crne Gore ostavi pojas Turskoj kako bi se sprečilo njihovo ujedinjenje, jer bi ono moglo dovesti do stvaranja opasne "slovenske konfederacije" koja bi se pružala "od Pirota do Jadranskog mora". Kasnije, za vreme balkanskih ratova, gotovo sva britanska štampa je zauzela turkofilsko stanovište.

LjUBAV PO MERI POLITIKE

PUTOPISCI kao Meri Daram koji su do juče pisali o patnjama Srba od albanskog nasilja, potpuno su menjali poziciju u skladu s politikom Forin ofisa: - Turci štite Zapad od Rusije - izbacila je novu tezu Daramova, koja je zbog bezrezervne podrške Albancima, turskim saveznicima, dobila nadimak "kraljica gorštaka". Tokom Prvog svetskog rata vratila je kralju Petru Orden Svetog Save, a u propratnom pismu izjavila da "... njega i njegov narod smatra krivim za najveći zločin u istoriji" i da je Srbija "osinje gnezdo".

Javno se kajala što je u balkanskom ratu pomagala srpskim ranjenicima, jer je, po njenim rečima, tako "doprinosila produženju borbi".

* * * * * * *

SVAKI SELjAK JE ZNAO ZAŠTO SE BORI

IAKO SU SE SRBI trudili svim silama da se približe Evropi, oni su za nju bili stran narod, po rečima grofa Hermana fon Kajzerlinga, "primitivna rasa ratnika i razbojnika", zbog čega "Srbija mora biti bačena na kolena", kako je još od 1912. govorio general Konrad fon Hercendorf, šef bečkog štaba.

Od krstaških pohoda do svetskih ratova, sve vojne intervencije Zapada opravdavane su kao "civilizatorske" za dobro "orijentalno-despotskog" i "neevropskog" sveta. Zbog geografskog položaja, na udaru su se prvi našli Srbi, iako su Rusi bili pravi cilj.Zato su vekovima stvarani i podgrevani negativni stereotipi Katoličke crkve o "istočnom šizmatičkom" pravoslavlju.

Veliki rat je počeo neuspelim noćnim desantom na Beograd u noći između 28. i 29. jula 1914. koji je ukazivao na to da se Beč preračunao i potcenio Srbiju. To je pokazala i Cerska bitka, prva saveznička pobeda u Velikom ratu, a zatim tragična odbrana od druge austrogarske ofanzive na Drini. Crno-žuta carska armija katastrofalno je poražena od "vašljivih seljaka", kako su Srbi redovno pogrdno nazivani u bečkoj štampi.

- Na teritoriji Srbije više nema austrijskih vojnika osim zarobljenika - izvestio je kralja Petra vojvoda Živojin Mišić, a te reči citirao je veliki američki novinar i putopisac Džon Rid u članku "Zemlja smrti", prvoj u nizu priča iz Srbije koje su potresle svet. Čuveni ratni reporter izvestio je čitaoce da se još početkom rata uputio na Balkan, nadajući se da će stići "na vreme za poslednji otpor Srba" pred očekivanim porazom u sukobu s crno-žutim carstvom. Putovanje u ratnu Srbiju nije bilo lako, ni brzo, a kad je Rid najzad stigao, suočio se sa užasom Srbije pokrivene svežim humkama i slavom "trijumfalnih, odrpanih Srba" posle Suvoborsko-kolubarske bitke.

DžON Rid dalje piše:

- General Mišić je naredio ofanzivu. Dotle tučeni Srbi, navaljujući iz svojih rovova, bacali su se na spokojne austrijske kolone koje su dolazile uzanim planinskim klancima i prešli u napad. Austrijanci su se besno branili, ali su bili prinuđeni da odstupe.

Front je bio probijen. Sredina fronta koju je smoždio Mišić s Prvom armijom razbijena je i u panici je pobegla preko polja, napuštajući komoru, municiju, topove i ostavljajući za sobom hiljade mrtvih i ranjenih, a bolnice pune ljudi u bunilu od tifusa. Na taj je način tifus ušao u Srbiju, zajedno sa autrougarskom vojskom. Neko vreme levo austrijsko krilo je pokušavalo da drži Beograd, ali su ih trijumfalni, odrpani Srbi bukvalno saterali u Savu - u žaru je izveštavao zadivljeni Rid, dok je njegov saradnik Robinson pravio crteže pakla na zemlji, kako je tad izgledala Srbija. Slavni američki ratni dopisnik, koji je do tada već video mnogo sukoba, ostao je skamenjen pred strahotama koje su preživeli Srbi od prvog trenutka kad je vozom stigao iz Grčke.

- Prolazili smo kroz uzano polje zasađeno malim drvenim krstovima, postavljenim na metar jedan od drugog. Marširali su kraj voza nekih pet minuta. Moglo je biti na hiljade ovakvih krstova, a svaki je obeležavao grob! Na svakih četiri stotine metara od pruge prošli bismo kraj proste kolibe od blata i granja, pred kojom je stajao odrpan vojnik, upalih obraza, prljav i izgladeno, ali s puškom nagotovs u rukama. Svuda po Srbiji viđali su se ti ljudi, poslednji očajnički pabirak muške snage zemlje.

Amerikanac je razgovarao s nekoliko "krupnih mršavih ljudi, pušaka s pričvršćenim bajonetima obešenih o rame,bez ikakve uniforme osim vojničke šajkače". Amerikancima je preneo reči srpskih ratnika:

- Šta ćete, mi Srbi više uopšte nemamo uniformi. Vodili smo četiri rata za tri godine, prvi i drugi balkanski rat, albanski ustanak, a sad evo ovaj. Tri godine se naši vojnici nisu presvukli.

* * * * * * *

SRBIN BETOVENOVOM SIMFONIJOM BRANI OTADžBINU

JOŠ VEĆI ŠOK za američkog reportera bila je neverovatna činjenica da među mladim oficirima divljeg izgleda ima mnogo intelektualaca i ljubitelja umetnosti:

- Jednom smo ceo dan jahali na konjima bojištem na Gučevu s jednim mladim oficirom, s fakulteta, koji je već tri godine živeo životom nomadskog ratnika, životom kakav nijedan Englez, Francuz ili Nemac ne bi mogao da izdrži. Preživeo je strašno povlačenje i još strašniju ofanzivu prošle zimske kampanje, spavajući napolju na kiši, ili u zemunicama punim gamadi, na prostoj seljačkoj hrani, ili bez hrane uopšte, i to mu je još i prijalo! "Tako volim prirodu", rekao je dok smo jahali uporedo, "tako je pastoralna, zar ne? Kad god sam u prirodi uvek se setim Betovenove pastoralne simfonije" - zapanjeno je beležio Rid.

Amerikancima je u dve rečenice objasnio odakle Srbi crpe snagu za nadljudske napore u odbrani zemlje:

- Ovde svaki seljak, vojnik, zna zašto se bori. Kad je bio u kolevci, majka ga je pozdravljala sa "Zdravo mali osvetniče Kosova".

Slavni američki reporter Džon Rid je u proleće 1915. obišao i opisao posavska sela od Beograda do Šapca, gde su kuće bile ili srušene austrijskim granatama, ili spaljene, ili obeležene krstovima. Bio je to znak da su njihovi stanovnici umrli od epidamije tifusa. Koliko krstova, toliko pokojnika.

- Na nepunom kilometru izbrojao sam više od sto krstova. Izgledalo je da ova bujna, plodna zemlja ne sadrži ništa osim smrti i spomena na smrt - sumorno je konstatovao Rid.

Amerikanac je posetio i jezive ostatke planinskog bojišta na Gučevu: - Na jednoj strani brisanog prostora bili su srpski rovovi, a na drugoj austrijski. Teren između rovova bio je preriven u nepravilne gomile zemlje. Pogledavši bolje, videli smo strašnu stvar: iz ovih malih gomila štrčali su komadi uniformi, lobanje sa ulepljenom kosom, bele kosti s natrulim šakama na kraju. Nad čitavim krajem lebdeo je užasan smrad. Hodali smo po mrtvima, tako mnogo ih je bilo. Ponekad su nam noge upadale u jame pune trulog mesa, drobeći kosti. Većina leševa bila je pokrivena samo tankim slojem zemlje koju je delimično sprala kiša, a mnogi uopšte nisu bili sahranjeni. Prvih devet kilometara dužinom vrha Gučeva mrtvi su bili tako naslagani, deset hiljada njih - zabeležio je američki novinar.

VELIKI reporter izvestio je svet i o austrijskim divljaštvima duž zapadne granice Srbije, sažimajući mnogobrojna svedočanstva koja je čuo u Beogradu, Šapcu, Loznici...

- Po zauzimanju graničnih mesta, Austrijanci su, kao stoku, pokupili civilno stanovništvo - žene, starce i decu, i odveli ih u Austrougarsku, kao ratne zarobljenike.

Iz Beograda je odvedeno više od 700, a 1.500 samo iz Šapca. Zvanična lista zarobljenika austrijske vlade cinično je glasila ovako: "Jovan Tufegdžić star 84 godine. Darinka Atić stara 23 godine. Đorđe Đorđević star 78 godina. Vojislav Petronijević star 12 godina. Marija Venc stara 69 godina." Austrijski oficiri izjavili su da su to činili zato što je ovo kaznena ekspedicija protiv Srba, a ne rat - bio je zaprepašćen Rid.

Njegov izveštaj potvdile su i "direktive za ponašanje prema stanovništvu u Srbiji" zaplenjene od oficira 9. pešadijskog korpusa austrougarske vojske, s potpisom generala Horštajna:

- Rat nas vodi u jednu neprijateljsku zemlju koja je naseljena stanovništvom ispunjenim prema nama fanatičnom mržnjom. Prema takvom stanovništvu svaki humanitet i blagodarnost nije ni najmanje na mestu. Štaviše, štetan je, jer ovi u ratu ponekad mogući obziri u ovoj prilici veoma ugrožavaju sigurnost naših trupa. S obzirom na to, naređujem da tokom trajanja svih vojnih operacija prema svim stanovnicima budu izražene najveća surovost, najveća strogost i najveća mržnja. Svako ko bi pokazao milost biće najsurovije kažnjen.