EVROPA OTKRIVA "SVETE KNJIGE" SRPSKE ISTORIJE: Putopisci su beležili - narod kome je ispod časti da prosi

- Nema Srbina sluge. Sve sluge su stranci: Grci, Rumuni, Bugari, Nemci, Cincari i Hrvati. Srbin će i mučno živeti, ali ne može da se potčini vezi slepe pokornosti i takozvanim ponižavajućim zanimanjima. Da čovek ostane zdrav, trebalo bi da bude strogo umeren, kao ovaj svet. Moje srce jeca i tuži što moram da napustim ovaj dobri i krasni svet - setno je napisao Barbanti u svom dnevniku.

Srbi su se dopadali i ratničkim Prusima koji su stvarali nemačku naciju. Mladi oficir Oto Dubislav fon Pirh obišao je Srbiju 1829. i ostavio detaljan izveštaj o zemlji i njenim stanovnicima koji su ga fascinirali jednostavnošću i neverovatnom radoznalošću da čuju novosti iz dalekog sveta:

- Veselo raspoloženje ne napušta Srbina gotovo nikad. Svuda se izražava naklonost ka druženju i gostoljubivosti. Srbin ima, uopšte govoreći, mnogo smisla za učtivost i pristojnost.

Pirh je opisao konak kneza Miloša kao državni štab, gde kao članovi domaćinstva žive i rade najobrazovaniji mladi Srbi tog doba, državna elita predvođena Dimitrijem Davidovićem, potpuno posvećena stvaranju moderne Srbije.

- Nalazimo ovde sposobnost, pripremu za obrazovanje, za zakonski poredak, što sve ima da posluži kao primer i kao podrška okolnim pokrajinama. U tome leži značaj Srbije - zaključuje Pirh.

ALFONS DE LAMARTIN, francuski akademik, putnik, književnik, diplomata i političar, u knjizi "Put na istok", u delu "Beleške o Srbiji", obavestio je Evropu o najužasnijem spomeniku sveta, Ćele-kuli kod Niša.

- Podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi, za koje mi se učinilo da su od mramora ili od belog kamena, načinjeni od pravilnih slojeva ljudskih lobanja. Te lobanje i ta čovečja lica, oguljena i pobelela od kiše i sunca, može biti od petnaest do dvadeset hiljada, oblepljena s malo maltera, obrazovali su potpuni slavoluk koji me je zaklanjao od sunca. Lak i svež povetarac duvao je s planina, i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao u njima žalostivo i tužno zviždanje. Više turskih konjanika koji su došli iz Niša da me doprate u varoš, rekoše mi da su to glave 15.000 Srba koje je poubijao paša u poslednjem srpskom ustanku. Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac njihove otadžbine. Srbija u koju ćemo da stupimo sada je slobodna, i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umirali za svoju zemlju. Uskoro će i Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik: on će naučiti njihovu decu o tome šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju su je cenu njihovi očevi otkupili - zapisao je dirnuti Lamartin.

* * * * * * * *

EPSKE NARODNE PESME SE POREDE SA "ILIJADOM"

POSTALO JE OČIGLEDNO da je Srbija krenula putem konačnog oslobođenja, Evropa se strasno posvetila istraživanju Srba. Zapad nije mnogo znao o narodu koji je vekovima živeo na ratnoj granici hrišćanstva i islama, čuvajući identitet bez ičije podrške.

Evropljani su tad otkrili da je "sveta knjiga" srpske nacionalne istorije i državne ideje prenošena usmeno u obliku epskih pesama. Naučnici i pesnici tog doba proučavali su ih i poredili sa "Ilijadom", a putopisci su ih navodili kao moćno motivacino sredstvo u borbi, jer su ih guslari pevali u ustaničkim šančevima.

- Između svih sadašnjih Slovena, Srbi imaju najčistije i najblagoglasnije narečje.

Njihovo narodno stvaralaštvo po svom obilju i odmerenosti - po mom mišljenju - premašuje sve što mi je u toj vrsti poznato - zapisao je 1823. Jakob Grim.

Gete je o Srbima govorio: "Narod koji peva, misli i dela kao srpski, ne zaslužuje da nosi ime podjarmljenog naroda."

Veliki nemački pesnik je još u detinjstvu čuo za Srbe u kući svog rođaka Johana Gotfrida fon Herdera, filozofa, istoričara, prevodioca i pesnika, koji je 1778, kao prvi, u svetsku knjiženost uveo srpske narodne pesme, mnogo pre Vuka. Pedeset godina kasnije, njegov sin Sigmund, tada najbolji geolog Evrope, istraživao je mineralno i rudno blago Srbije i ukazao na svetlu budućnost koju joj može doneti to prirodno bogatstvo. Izuzetni putopis barona Sigmunda fon Herdera, koji je 1835. prokrstario celom Srbijom, na srpski jezik je preveden tek posle 180 godina. Veliki geolog detaljno opisuje planine i rudna nalazišta, ukazuje na to da je Bor evropska riznica bakra, a s posebnim divljenjem opisuje guslara na vašaru u Negotinu:

- Prišao sam i video slepog čoveka oko koga je stajala ili sedela gomila ljudi. On je guslao i pevao neku istorijsku narodnu pesmu, dok su ostali pažljivo slušali. I ovaj instrument i pesme su jednostavni, ali prijatni, i podsećaju na pesme Homera i Osijana čiji su se običaji zadržali u zabačenim planinama Srbije. Neka se održe što duže.

VELIKI POLjSKI pesnik Adam Mickijevič je 1841. na predavanju u Lozani rekao:

"Taj narod će i dalje živeti zatvoren u svoju prošlost, ne predosećajući čak ni to da će jednog dana postati najveći književni ponos Slovena." Sledeće godine objavljen je putopis Hansa Kristijana Andersena "Pesnikov bazar" u kome je bajkopisac čitava poglavlja posvetio Srbiji.

- Srbin voli svoje drveće kao što Švajcarac voli svoje planine i kao što Danac voli more. Narodni prvaci sastaju se jednom godišnje sa knezom Milošem pod lisnatim zastorima. Drveće širi svoje grane nad sudnicom. Mlada i mladoženja igraju pod drvetom. Kao džin, drvo stoji na bojnom polju i bori se protiv svih srpskih neprijatelja, zeleni, lisnati zastor grana pruža se iznad dece koja trčkaraju. Ova šumovita zemlja je zelena grana života na već istrulelom osmanlijskom stablu i drži se još samo tankim žilicama za njega. Grane su pustile novo korenje, i ako im bude bilo dozvoljeno, rašće smelo kao jedan od prvih kraljevskih cvetova Evrope - nadahnuto je pisao Andersen.

Italijanski naučnik Nikola Tomazeo je 1842, u predgovoru zbirke srpskih epskih pesama, naglasio da ih je spevao religiozan, jednostavan, hrabar i iskren narod. - Srbin je istrajan u poslovima koje preduzme i u običajima. Obećanja su mu kratka, ali sveta. Izdaja mu je odvratna. Veru drže i prema neprijateljima. Stranca nikad ne varaju zbog koristi.

Srbin je velikodušan sa svojom imovinom. Ispod časti mu je da prosi. Jede mnogo ali jednostavno, jednostavan je u svakom pogledu, ali nije lukav. Srbin ne trpi nejednakosti koje počivaju na oholosti i častoljublju.

PATRIOTIZAM SAZDAN OD STRPLjENjA

BARTOLOMEO Kunibert, koji je jedno vreme živeo u Srbiji kao lekar kneza Miloša, napisao je knjigu uspomena koja je postala bestseler u Evropi željnoj herojskih priča.

- Srpski patriotizam je sazdan od strpljenja i postojanosti. Srbin ima sasvim prav karakter, on je potpuno flegmatičan, i krajnje poslušan prema onim koji njim vladaju, ako oni umeju da ga lepo tretiraju. Ali ako oni hoće da ga uplaše ili pretnjama nateraju na popuštanje, on se lako uzruja i pruža najtvrdoglaviji otpor. Istorija srpskih ustanaka daje dokaze istine za ono što sam tvrdio!

* * * * * * * *

BARJAK SA GRBOM SIMBOL SLOBODNE DRŽAVE

PRVI SUSRET putopisaca sa Srbijom u 19. veku odigravao se u Beogradu, najčešće i najviše rušenom gradu Evrope. Promene njegovog izgleda i duha posle uspeha Drugog ustanka postale su simbol oslobađanja srpske države. Kraj stare beogradske varoši koju putnici opisuju kao čudan konglomerat orijentalnih kuća s ostacima srušenih zdanja iz doba austrijske okupacije, na pustopoljini Terazija, knez Miloš proseca osovinsku ulicu novog grada. Oko nje se grupišu radionice, trgovine i kafane do kojih iz Savskog pristaništa, veze sa Evropom, vodi Gospodska ulica, današnja Brankova, u kojoj se naseljava državna elita koja obnavlja Srbiju.

- Pred mojim očima širio se Beograd čineći neku ne toliko impozantnu, koliko šarenu, čudno grupisanu panoramu. Mahovinom obrasli crveni krovovi od crepa, zeleni kapci i mušebeci turskih kuća, kameni zidovi i čitavi spratovi od drveta stvorili su ovde šarenu sliku kroz koju su se isprepletali zove i stabla oraha. Tesne krivudave ulice probijale su se između kuća i baštenskih ograda. Prema istoku štrče trošni bedemi stare tvrđave. Prema zapadu i jugu kuće su nove i većinom dobro građene. Ulice su tamo većinom prave, naročito u blizini kapija i bedema - video je 1845. Beograd austrijski književnik Zigfrid Kaper.

Opisuje on granicu srpske i turske varoši, duboki rov s visokim zemljanim bedemom na kome strče zašiljene palisade. U turskom delu grada nad pašinim konakom se vijori zeleni barjak s polumesecom. Nasuprot njemu, iza bedema, lepršala je srpska zastava.

- Nad Gospodarskim konakom na Varoš kapiji, odakle se prostiru cvetne bašte novih srpskih domova, leprša srpski barjak s grbom. Sve što je iza šanca su nova predgrađa.

Terazije su jedno od tih predgrađa koje se širi preko močvarnog zemljišta obraslog trstikom i kukutom - zabeležio je Kaper.

VIDEO JE KAPER Beograd i u doba kneza Aleksandra Karađorđevića, koji urbanistički gotovo nije napredovao od abdikacije kneza Miloša. Povratkom Obrenovića ponovo počinje napredak Srbije ka Evropi, koji su 1862. Turci poslednji put, očajnički, pokušali da zaustave.

Poljski književnik Roman Zmorski posetio je u to vreme pašin konak na Beogradskoj tvrđavi i opisao atmosferu umiruće osmanske vlasti: - U polumračnom tremu i hodniku koji vodi u salu za audijencije lebdi, zajedno s mirisom kafe i duvana, onaj udobni istočnjački nered koji se ne da iskazati rečima, a koji ipak pada u oči svakom zapadnjaku.

U samoj sali pored običnih turskih sofa poređanih u neprekinutom nizu naokolo pored zidova ima nekoliko stolica i stoličica. To je jedini ustupak evropskim običajima. U kancelariji sedi nekoliko Turaka skrštenih nogu, na ne baš čistim sofama, pijuckajući kafu i ispuštajući dim iz dugačkih čibuka. Ozbiljno i flegmatično iscrtavaju na uskim tablicama hartije svoje hijeroglife. Ispred konaka na vrhu visokog jarbola leprša crvena zastava polumeseca i zvezde, koja danas u Srbiji već predstavlja retkost - beleži Zmorski.

* * * * * * * *

BEOGRAD ČISTIJI I BOLjE UREĐEN OD BUDIMPEŠTE

PREKRETNICA SE DESILA 1862. posle napada turskih vojnika na srpskog dečaka na Čukur česmi. Turska posada nije dozvolila hapšenje prestupnika i započeo je sukob. - Turci su odjednom počeli da pucaju u narod. Ovoga puta gnev Srba nije znao za granice. Otrčali su kućama, izvukli stare puške iz rata za nezavisnost, handžare i pištolje. Obavešten telegramom knez Mihailo je izdao naredbu da se trupe drže u pripravnosti. Posredovao je diplomatski kor i bila je potpisana kovencija na osnovu koje su turske trupe morale da se povuku u tvrđavu - zebeležio je francuski slavista Luj Leže.

Neočekivano, sledećeg jutra iz tvrđave je u napad na srpski deo grada krenula kolona turskih vojnika.

- Skoro odmah posle toga đulad, bombe i granate počeše kao kiša da pljušte nad gradom.

Dok su žene i deca bežali prema Topčiderskoj šumi, hrabri muškarci su se latili oružja. Topovi Turaka behu stari, artiljerija nespretna. Kuršumi Srba prikivali su ih jednog za drugim za lafete. Bombardovanje je trajalo pet časova. Mitropolitov dvor, Bogoslovija, Akademija, Austrijski konzulat bili su teško oštećeni.

BEOGRADSKI Srbi su sami zaustavili turski napad, a cela Narodna vojska koju je stvorio knez Mihailo bila je spremna za rat. Evropske sile nisu to dozvolile i preko konzula su prekinule bombardovanje grada. Usledila je međunarodna konferencija koja se okončala konvencijom po kojoj su Turci morali da napuste gradove Srbije. Tako je 1867. došao i dan oslobođenja srpske prestonice, kad je poslednji turski vojnik zauvek napustio Beogradsku tvrđavu.

Luj Leže je ponovo došao i opisao kako se grad promenio, samo pet godina posle bombardovanja.

- Fizionomija grada se sasvim izmenila. Beograd nema više Turaka. Ispred grada prostire se široka esplanada zvana Kalemegdan. Ona služi za vežbanje vojnika. Nedeljom je tu omiljena šetnja beogradskog društva. Tada zaslužuje naročito pažnju turista. U odevanju Srba, kao i u izgledu prestonice, zapaža se još taj dualizam, borba istočnog i zapadnog elementa. Većina muškaraca usvojila je evropsko odelo, kratak kaput i cilinder. Ljudi iz naroda nose crveni fes, gunj i široke čakšire. Među ženama ima ih odevenih po pariskoj modi, ali veći deo ostao je veran narodnoj nošnji.

FRANCUZ Luj Leže posetio je Beograd i 22. februara 1882. kad su topovi zagrmeli s tvrđave, objavljujući da je Srbija ponovo postala kraljevina, posle pet vekova!

- Opisao sam ranije Beograd kako sam ga video odmah posle napuštanja tvrđave od strane Turaka. Kad sam ga ostavio bio je glavno mesto jedne vazalne države. Kad sam ponovo došao bio je rezidencija jednog kralja i prestonica jedne nezavisne države! Turski deo grada Dorćol, sa svojim nečistim kućama i uskim ulicama gotovo je nestao. Beograd ima sada kao Pariz svoj bulevar na kojem se sada podižu gospodstvene građevine. Beograd će uskoro železnicom biti povezan sa Peštom i Bečom, sa Sofijom, Solunom, Carigradom.

On će postati jedna od velikih etapa međunarodnog saobraćaja - predviđa Leže.

Njegova predviđanja je 1896. potvrdio engleski novinar i putopisac Herbert Vivijen:

- Beograd je sličan Budimpešti, ali je manji, čistiji i bolje uređen. Znam malo prijatnih izgleda kao što je prilaz Beogradu vodenim putem u lepo popodne. Ako niste tamo bili otkako je pre nekih tridesetak godina poslednji bimbaša odneo svoj prtljag, jedva ćete poverovati da je to isti grad. Visoki zidovi su ustupili mesto belim kućama koje se smeše poverljivo kroz prozore sagrađene po evropskom uzoru. Umesto mnogih minareta samo se dve moderne građevine podižu iznad ostalih, Saborna crkva sa svojim mrkožutim tornjem i impozantan Novi dvor. Električni tramvaj brzo vas odvodi strmom ulicom i za dva minuta ste u javnom parku. Posmatrate panoramu koja ima malo takmaca. Ovde, na ovim terasama, mnoge srpske rodoljube su Turci nabijali na kolac.

PIJACA ISPRED DVORA

PUTOPISAC, profesor Luj Leže, začuđeno konstatuje da se pijaca nalazi ispod samih prozora starog dvora Obrenovića, koji se nalazio u današnjem Pionirskom parku. - Tu se gomila razna roba nepoznata na Zapadu. Lubenice i dinje, smederevsko grožđe, plavi patlidžani, paprika crvena ili zelena koja je zastupljena na svakom srpskom stolu i u svakom jelu. Kad je pijačni dan tu se na Terazijama mogu videti razni tipovi nošnji, prema kraju odakle su seljanke i seljaci. U celoj toj gomili sveta ne čuje se nikakva svađa, nema pijanih ljudi, niti ijednog prosjaka.