MILOŠ JE BIO GOSPODAR ŽIVOTA U SRBIJI: Da li su obračuni između Karađorđa i opozicije uzrok propasti Prvog ustanka

Praviteljstvujušči sovjet je po Vuku nastao kao izraz preklopljenih interesa grupe srpskih poglavica koje su htele da ograniče Karađorđevu vlast i interesa ruske diplomatije koja je želela da izgradi što pouzdaniji formalizovan kanal sopstvenog uticaja na zbivanja u Srbiji. Ruski uticaj se ogleda već i u samom ruskom nazivu tela, koje su Srbi u početku zvali sasvim ispravno u duhu svoje patrijarhalne demokratske tradicije skupština, odnosno pod uplivom crkvene tradicije sinod. Namera vođa ustanka koji su inicirali nastanak ovog tela, koje je zapravo bilo mešavina parlamenta, vlade i suda, bila je da sovjet bude najveća vlast u zemlji, i da svima poglavicama zapoveda u svačemu, kao što svedoči i natpis na pečatu:

"Pravitelstvujuščij sovet", jer pravitelstvovat u ruskom jeziku znači: imat pravitelstvenuju ili verhovnuju vlast. Iako je, prema Vukovim tvrdnjama, Karađorđe učinio sve da ne prepusti vlast Sovjetu, odnosno da Sovjet nema nikakve realne vlasti, preteći čak i oružjem, ipak je volja za ograničenjem Karađorđeve vlasti kod niza srpskih starešina učinila svoje pa je Sovjet jamačno bio telo koje je sa "Kara-Đorđijem dijelilo vlast". Tačnije bi bilo reći da je voždova dotad ničim ograničena vlast bila samo okrnjena nastankom i radom Sovjeta, jer pri svemu ovome "Sovjet se nije smio Kara-Đorđiju suprostaviti ni u čemu, a Kara-Đorđije mogao je sovjetu zapovjediti".

Iz Vukovog iscrpnog opisa nastanka i rada Sovjeta vidi se da je on smatrao da vlast u Srbiji treba demokratizovati i da je Sovjet, i pored toga što nije donosio podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, već oličavao sve tri, bio pravi i u tom trenutku jedini mogući instrument političke modernizacije i demokratizacije, u isti mah i centralizovane, ali, usled česte samovolje starešina, i razuđene ustaničke vlasti.

SVAKAKO da su veoma značajni za razumevanje naše novije političke istorije Vukovi zapisi i analize konstituisanja vrhovne vlasti oličene u Karađorđu. Tip prirodnog i delom harizmatskog vođe kakav je ponajviše bio Karađorđe bio je negiran isto tako naturalnim reakcijama ostalih ustaničkih vođa, koje se, mada pojavno raznovrsne, sve zajedno uzev mogu odrediti kao osporavanje političkog autoriteta u nastajanju. Kada je već jednom ipak stvoren autoritet Karađorđa kao vrhovnog vođe usledili su pravi politički obračuni između Karađorđa i neformalizovane opozicije, koje Vuk prenaglašeno ocenjuje kao glavni razlog propasti Prvog srpskog ustanka.

Kritikujući Miloševu vlast u više opširnih napisa Vuk je u tekstu "Građa za srpsku istoriju našega vremena" napisanom u decembru 1831. u Zemunu, analizirao praksu samodržavlja u Srbiji svoga doba u posebnim poglavljima (I Sprdnja, II Samoljubije i prezrenije svih drugih ljudi, III Samovoljno vladanje i upravljanje zemljom i narodom, IV Nepostojanstvo i laž, V Domaći život). Zaključak njegove analize je bio da je Miloš neograničeni "gospodar od života, od imanja, od življenja i od česti sviju ljudi, koji u Srbiji pod njegovom vladom žive". Za to daje niz argumenata i u tom i u drugim tekstovima, recimo u čuvenom pismu Milošu kada mu otvoreno piše da niko nije siguran ni sa svojim životom, ni sa poštovanjem (češću), niti je gospodar od svoga bogodanoga i s pravdom i s trudom stečenog imanja.

* * * * * * * * *

NAJVEĆA ODBRANA VLADAOCA JE NARODNA LjUBAV

TEŽEĆI prosvetiteljskom, a ne ličnom stavu prema samodržavlju, on pokušava da uputi Miloša na to da se i sam informiše o mišljenju naroda o njemu, a svoju kritiku Miloševe strahovlade (nije bio veći zulum ni pod kakvom vladom Turskom) da označi kao dobronamernu i besplatnu uslugu: "Svaki čovek želi znati, šta drugi ljudi o njemu misle i govore; vladaocima i upraviteljima naroda to je osobito nužno, zato nebrojeno blago troše da bi to doznali."

Mada je atraktivnost i smelost ovog kritičkog pisma bez sumnje njegova bitna odlika, za utvrđivanje Vukovih političkih stavova je najbitnije to što se u tom pismu izričito založio za donošenje modernog, u evropskom duhu stvorenog ustava, ili, kao što se danas u Evropi obično govori, "konstituciju, radi garantovanja života, česti i imanja svakog čoveka u Srbiji", čime bi se po Vuku obezbedila narodu pravica.

Vuk u istom tekstu ide tako daleko da zagovara i pravo na tiranoubistvo sve dok ne postoji ustav, jer dok vladar ima pravo da ubije i čini sa svakim šta hoće, to isto pravo pripada i narodu da na isti način postupa sa vladarem.

Takođe se zalaže i za stvaranje moderne javne uprave po ugledu na evropske, čime bi se znatno umanjio knjažev apsolutizam ("danas u Srbiji praviteljstva, u pravom smislu ove reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo Vi sami"). Ne samo vladaru apsolutisti, već i najprosvećenijem vladaru treba dobra javna uprava, ne samo zbog obima i složenosti državnih poslova, već i zato što je i najučeniji vladalac opet čovek, podložan strastima i slabostima ljudskim.

U VUKOVIM političkim analizama pored, za ono vreme veoma modernih političkih misli u duhu liberalizma, ima i idealizma, pa i izvesne naivnosti, kao recimo kada piše: "Teško onom vladaocu koji za to drži momke i soldate i gardu da ga čuvaju od njegova naroda! Vladaocu treba da je najveća odbrana u njegovoj zemlji narodna ljubav..."

Isto tako, u Vukov idealizam se može ubrojati njegova vera da se tiranin može popraviti uvođenjem demokratskih institucija ili da se Srbija uvođenjem tih institucija preko noći može u toj meri izmeniti da bi svaki tuđozemac, kako bi tamo prešao, želeo da podpadne pod zakone njene.

Interesantno je da Vuk još u svoje vreme političku i ekonomsku neuređenost i nestabilnost Srbije vidi kao razlog zbog koga mladi Srbi napuštaju zemlju i odlaze da žive u inostranstvu. Svoj patriotizam i želju za stabilizacijom Srbije putem njene političke i svake druge modernizacije ispoljava na kraju ovog znamenitog političkog spomenika svojoj političkoj hrabrosti kada ispoljava nadu da bi time Srbija postala nalik na "evropejsku državicu svoga reda, u kojoj tamošnji sinovi ne bi želeli, tu živeći, da budu podajnici drugi država".

Političku opoziciju kao neminovnog pratioca svake uspostavljene, pa čak i uspostavljajuće vlasti, Vuk je uočio kao ne samo opštu, već i za srpske prilike specifičnu političku pojavu čija je glavna karakteristika višak netrpeljivosti i preterana sklonost političkom obračunu, čak i onda kad joj vreme nije i kada škodi i samoj opoziciji. Stoga nije čudo što je Vuk, uočivši zametke borbe za vlast u Srbiji još u vreme otpočinjanja Prvog ustanka, kao i nemalu opasnost od konzistentnosti tog procesa, smatrao da je borba velikaša glavni uzrok propasti tog ustanka.

* * * * * * * * *

KLONUĆE DUHA MNOGIH SRPSKIH UGLEDNIKA

ZANIMLjIVO je da je Vuk uočio i jednu karakteristiku srpskog opozicionarstva koja do danas malo kome pada u oči, a koju bismo mogli nazvati iznenadno klonuće duha. Baš kao što je i samom Vuku neobjašnjivo iz čega sve proističe ta preterana opozicionarska gorljivost, isto tako je on baveći se političkim sudbinama i delanjem na desetina srpskih uglednika, ostao zapitan nad činovima njihove iracionalne duhovne predaje.

Moguće rešenje je oprezno i na istim mestima nalazio u nečemu što bi se moglo nazvati fatalističkim karakterom naroda, koji usled uverenja u sigurnost političkog dobitka lako i snažno podiže na akciju isto kao što i izaziva uverenje da ne treba politički delati jer je "sve gotovo". Tada dolazi do oseke svake, pa i najčvršće političke aktivnosti i otupljenja volje i duha, po principu "Milenko puši, a Petar tarka u vatru", kako beleži Vuk.

Herojsko doba podrazumeva "iroje". Vuk sa pravom u svojim hronikama i ostalim spisima razvija ideju nužnosti postojanja heroja u narodu koji hoće da povrati i zadrži slobodu.

Najveći među njima bio je, po Vuku, Hajduk-Veljko. Na tragu antičkih uzora on uzdiže lični junački čin iznad zasluga, a time indirektno i iznad pozicije imaoca najveće političke moći.

OTUDA JE Hajduk-Veljko ne samo predstavljen tako da je "po srcu i po telesnom junaštvu bio ne samo prvi u Srbiji, nego u cijeloj Evropi svega svud ratnog vremena", već i da ga se bojao i sam Karađorđe, dok se Hajduk-Veljko njega nije plašio. Jer, najveći junak je najveći i zbog toga što se nikoga ne plaši. U takvim vremenima potrebnije je divljenje onima koji mogu biti uzor za samopožrtvovanje u borbi, nego divljenje vladarima, smatra Vuk. Time on svoj kult heroja uspostavlja kao funkcionalni kult.

Vukov prototip heroja uključuje vrlo verovatnu, ako ne i obaveznu ličnu žrtvu u formi junačke pogibije. Međutim, za razliku od junačkog podviga pogibija nije čin individualne već kolektivne borbe i borbe za narod kao kolektiv. Otuda njegov istorijski uzor nije Marko Kraljević već Miloš Obilić.

Da je Vuk Prvi srpski ustanak i pored političke klime u kojoj se smeo slaviti samo Miloš i njegovi politički bližnji, intimno doživljavao kao istinsko i za novovekovne Srbe najreprezentativnije doba heroja svedoči i to što za Hajduk-Veljka kaže da bi "u vrijeme Ahila i Miloša Obilića on zaista njihov drug bio". Potreba da se uzvišenost ovog doba nad drugim i tuđim herojskim dobima transponuje preko veličine Hajduk-Veljka uslovljava Vukovu tvrdnju u nastavku te rečenice da "pak, u njegovo vrijeme bog zna bi li se oni mogli s njim isporediti". Pritom, zapostavljanje Karađorđevog junaštva takođe ima jasnu političku pozadinu u obliku izbegavanja zameranja knjazu Milošu od koga je Vuk u velikoj meri prečesto bio materijalno i na druge načine zavistan. U toj činjenici se može naći delimičan razlog za hipertrofiju Hajduk-Veljkovog junaštva, jer već samim tim što je on tako velik i nezavisan u odnosu na Karađorđa, Karađorđe izgleda manji.

* * * * * * * * *

PONIŽAVANjE POTČINjENIH PREUZETO OD TURAKA

INDIKATIVNO je da Vuk u opisu Drugog srpskog ustanka, kojim rukovodi Miloš Obrenović, ne nalazi junake takvog formata koji se uzdižu iznad političkog vođe. Posledica i cena toga što se u Vukovom opisu Drugog ustanka veličaju Miloš i njegovo delo je izostanak arome nadnaravnog događanja koji kolektivnim podvizima daju lični herojski činovi pojedinaca koji su veći usled toga što oni nemaju formalnu poziciju prvih, već često, nasuprot tome, sasvim običnih ljudi. Sem što svest o njihovom uzdizanju sa socijalnog dna (koje može biti ne samo materijalni položaj ili poreklo, već i stanje političke nemilosti kao kod Miloša Obilića ili Hajduk-Veljka) do vrhunaca slave izaziva divljenje zbog tog uzdizanja, koliko i radi samog junačkog dela, ovako izgrađen kult heroja je najfunkcionalniji u pogledu mogućnosti identifikacije običnog čoveka sa junakom i time i najpodsticajniji. Kako se običan čovek teško može identifikovati sa vladarom, a daleko lakše sa junakom, budući da je za identifikaciju sa prvim potrebno mnogo osnova moći, a za drugo tek iracionalni akt hrabrosti, nijedan narod ne voli da mu se vladar i još pritom aktuelni, čiju nesavršenost oseća na svojoj koži, dočarava kao idealan, niti ceni one koji ga tako dočaravaju. Vuk je morao biti svestan toga, te je otuda mnogo učinio i za svoj ugled koliko i za potrebu naroda da neko kritikuje samovoljnog vladara kada je oštrim tonom realiste progovorio o knjazu. No cena prethodnog, glorifikatorskog opisa Miloša i tome shodne interpretacije zbivanja u Drugom ustanku je bila da ono kroz Vukov zapis nije doživljeno kao izrazito herojsko doba.

KONTRAPUNKT dobrobiti koju donosi politika oslobođenja je nasilje. Da je nasilje obeležje svake nedemokratske politike Vuk potvrđuje nizom primera nasilja koje čine ne samo Turci nad Srbima, već i srpski vladari nad svojim podanicima. Neobuzdana vlast je, po iskrenom Vukovom mišljenju, najgora od svih formi vlasti koje ne karakteriše vladavina prava. Otuda se on celog svog života ne samo zalagao, već i na delu, bilo kao član Zakonodavne komisije bilo kao sudija, bilo kao politički opozicionar, borio za pravnu državu u kojoj čovek neće biti po svojim pravima i političkom položaju degradirano biće u odnosu na vladajuće.

Upravo zbog konstantnog ponižavanja koje su Miloš i njegova politička hijerarhija uspostavili kao stil odnošenja prema nevladajućim delovima naroda, a čemu je i sam bio izložen, Vuk je i odstupio od Miloševog skuta, a time neminovno i od njegove kase, i zbog toga ga je i najviše kritikovao. (Ruganje i svako drugo ponižavanja kao metod komuniciranja sa potčinjenima i primitivni dokaz veće političke moći su Srbi na vlasti počev od Miloša preuzeli od Turaka jer za drugi model političkog ponašanja nisu ni znali. No, Turci su se tako ponašali kao osvajači prema pokorenima, a Miloš i svaki drugi srpski vladar je kao vladar sopstvenog naroda morao odbaciti obezljuđujući i degradirajući stil vladavine. Vuk je naročito bio protiv izricanja telesnih kazni, koje je i sam kao sudija i presednik suda morao izricati jer za neka dela druge kazne nisu ni bile predviđene.