BOSNA I HERCEGOVINA KLJUČ SRPSKOG PROBLEMA: Ideje Jovana Cvijića o nacionalnoj homogenizaciji i integraciji

Njegova politička misao postaje ubojitija, njegovi javni istupi su sve češći i politički angažovaniji. Svojim velikim delom isturen u prvi plan, Cvijić stvarno postaje "nacionalni radnik", doduše, pre ratova još uvek nesvestan uloge koju će mu istorija nametnuti. Postepeno uključivanje Cvijića u politiku do ratova bilo je izraz njegove volje koliko i upliva društveno-političkih okolnosti na njega.

Na Cvijićev nacionalno-politički angažman koji je potpuno bio u skladu sa zvanično proklamovanim srpskim nacionalnim interesom bitno je uticalo i njegovo sve dublje prijateljstvo sa članovima dinastije Karađorđević i nizom značajnih političkih ličnosti, sa kojima se nije uvek slagao, ali sa kojima je prijateljevao (poput vođa narodnih radikala), a koje su na njega nesumnjivo i politički uticale.

Ideja o srpskoj nacionalnoj integraciji u okviru jedne države bila je kod njega prisutna već 1906. kada je prihvatio da izvrši svoj prvi poluzvanični zadatatak u korist srpske države. Radilo se o odlasku u London gde je trebalo poraditi na uspostavljanju pokidanih diplomatskih odnosa, a još više na objašnjenju makedonskog pitanja. Ko je ovo drugo mogao bolje od Cvijića? Relativan uspeh koji je postigao, bio je potpuno u njegovom stilu: činjenicama je posejao seme budućeg poverenja i opredeljenja za srpsku stvar kod jedne velike sile. Taj uspeh ga je preporučio za dalje brojne zvanične i nezvanične diplomatske misije koje je vršio u korist naroda i države sa izvesnim prekidima sve do 1920. godine, otprilike onoliko dugo koliko traje jedna uspešna diplomatska karijera.

OD TOG PRVOG političkog angažmana u "službi Njegovog veličanstva" pa sve do poslednjeg, Cvijić je razvio specifičan, teško ponovljivi politički stil. Prezirao je laž i manipulaciju kao ne samo nemoralna, već i na duže staze i u svim važnijim stvarima neefikasna sredstva, pogotovu ukoliko se njima služe mali i slabi. Borio se isključivo činjenicama a ne frazama, naročito ne šovinističkim, naprosto već iz razloga što "strani svet nema srpska nacionalistička osećanja i za njega su to gole fraze koje će on tumačiti kao oskudicu dokaza i znak nezrelosti" . Svaki višak emocija smatrao je štetnim, pa je težio da bude "hladan kao mramor", smatrao je dobru pripremu pre sastanka više nego polovinom uspeha, tragao je za svakom mogućom podudarnošću interesa shvatajući da su interesi ključni faktor homogenizacije u politici, no radio je i na njihovoj klasifikaciji jer po njemu samo "veći interesi" su ti koji opredeljuju države da stanu na nečiju stranu u ratu, a mali interesi omogućuju tek sticanje naklonosti, insistirao je na realnosti pristupa umesto na uobraženju da su naši problemi najvažniji svima na svetu samo zato što su najvažniji nama, jer "svet je pun briga", uviđao je značaj propagande i uloge medija u isticanju naših problema u prvi plan, a što nije nimalo lako postići budući da "veliki narodi imaju da misle o celoj zemljinoj površini".

* * * * * * * * *

TURSKA VOJSKA UPADA NA TERITORIJU SRBIJE BEZ OBJAVE RATA

BIO JE SVESTAN destruktivne uloge medija, naročito na domaćoj sceni kada u kriznim situacijama mediji postaju puki instrumenti pojedinih političara i psovkama i ljutnjom prema inostranstvu postignu samo to da se "sav Beograd uskoleba i zaljulja" da bi se posle ispostavilo kako su nam "te reči bile samo od štete, a protivniku nisu škodile". Umesto psovki treba proizvoditi prijatelje, ali njih treba naoružavati samo istinitim podacima koji im mogu poslužiti kao valjani dokazi da je srpska strana u pravu. Umesto neistina i emocija predlagao je žestinu kritike koja je zasnovana na snazi argumenata. Bio je dosledan tom svom stilu, i skoro da nema političke situacije kada se u njoj nije tako ponašao.

Iako bečki đak, uputio je mnogo puta jetke kritike Austrougarskoj zbog politike koju je vodila prema Srbima i Srbiji, a naročito povodom aneksije Bosne i Hercegovine. Smatrao je da je BiH "ključ srpskog problema". U posebnom tekstu napisanom povodom aneksije bio je izričit da se "srpski problem mora rešiti silom. Obe srpske državice moraju se poglavito vojno i prosvetno najživlje spremati, održavati nacionalnu energiju u zavojevanim delovima srpskog naroda, i prvu, iole povoljnu priliku upotrebiti da raspravljaju srpsko pitanje s Austrougarskom". Smatrao je da je odredbama Berlinskog ugovora srpska nacija planski razbijena u više država, i da je tim ugovorom ona dovedena u vrlo nepovoljan geopolitički i ekonomski položaj, uz Švajcarsku jedine evropske države bez mora, uz to uklještena između dva neprijateljska carstva, a tu teškoću je samo većma uvećavao njen geografski položaj zemlje koja leži "na glavnoj komunikaciji koja iz srednje Evrope vodi Solunu".

Položaj koji joj, kako je Cvijić s pravom utvrdio, stalno nameće neželjene ratove, kako u prošlosti, tako i u budućnosti. Cvijić je otvoreno zastupao tezu da je Austrougarska okupirala Bosnu i Hercegovinu bez ikakvog istorijskog ili "narodnosnog" prava, budući da je Bosna i Hercegovina "zemlja čisto srpskog stanovništva", i da u istoriji nikad nije pripadala Austriji, već bila samostalna srpska država skoro osam vekova. Isto tako, tvrdio je u svojim radovima pisanim i za inostranu, a ne samo za domaću čitalačku publiku, da Srbija nije bila ta koja je želela rat 1912. godine, već da se spremala za njega samo zato što je uviđala da će joj biti uskoro nametnut. Cvijić je smatrao da ni Bugarska ni Grčka, kao ni Crna Gora nisu želele taj rat.

Po njemu je Turska bila ta koja je pripremala rat "skoro stalnim ratnim stanjem na granici, očajnim položajem naših sunarodnika u Turskoj" i stalnim smetnjama eksportu srpske robe preko turske teritorije, i što je najvažnije, njena vojska je upala u Srbiju i susedne zemlje bez objave rata.

* * * * * * * * *

KRIVICA VELIKIH SILA ZA IZBIJANjE PRVOG BALKANSKOG RATA

KORISTEĆI stečen ugled objektivnog naučnika, Cvijić se nije libio da direktno optuži i velike sile kao sukrivce za izbijanje Prvog balkanskog rata budući da se celih 30 godina nisu postarale da izvrše svoje obaveze iz Berlinskog ugovora po kojima je trebalo da Tursku nateraju na reforme kojima bi se bar donekle zaštitila ljudska prava manjina u Turskoj. Prikazao je sve pokušaje dovijanja srpske i drugih vlada da se umilostive Turska ili velike sile, počev od dodvoravanja Srbije Turskoj (po savetu velikih sila), pa sve do stvaranja Saveza balkanskih država koji je ponudio Turskoj rešenje problema manjina stvaranjem autonomnih oblasti uz garancije za hrišćansko stanovništvo u tim oblastima. Dosledno svom učenju o kulturnim, kao u krajnjem civilizacijskim pojasevima na Balkanu, Cvijić shvata Balkan kao široku geopolitičku granicu između Istoka i Zapada, a time i granicu između civilizacija u kojima dominiraju vrlo suprotstavljene religije - islam i hrišćanstvo. Otuda Cvijić smatra jalovim nade Zapada u prenošenje zapadnih demokratskih institucija u politički sistem Turske: "Turska je verska država, država Korana, i u onim oblastima gde žive izmešani muslimani i hrišćani, kao i u evropskoj Turskoj, ne može biti jednakosti i čovečanskih prava za hrišćane. Ustav tu ne pomaže" , veli Cvijić u svom nastojanju da objasni da nije u pitanju srpsko-turski etnički sukob, već sukob civilizacija.

Takav kakav je bio, u prvom redu objektivni naučnik, pa tek onda u lipsetovskom smislu "politički čovek", Cvijić nije tajio ni to da i Srbija itekako ima svoje ratne interese, i zalagao se da ih kao potpuno opravdane i ostvari ukoliko dobije rat. Pritom Cvijić nimalo nije krio sumnju da bi se moglo desiti da i nakon ratnih uspeha Srbije "jedna velika sila" poništi srpske ratne rezultate, što se delimično i ostvarilo.

Ratni cilj Srbije po Cvijiću je pre svega vraćanje prostora Stare Srbije u državno krilo Srbije, prostora u koji "spada Novopazarski sandžak (ili zemljište od južne bosanske granice do Mitrovice), Kosovo Polje sa Prištinom, Metohija sa varošima Peć i Prizren; naposletku neke oblasti južno od Šar-planine. Južna granica Stare Srbije, ili upravo granica koja deli sfere srpskih i bugarskih interesa, određena je sporazumom između Srbije i Bugarske. Stara Srbija izlazi uzanim pojasom na Jadransko more oko Skadra, Lješa i Drača".

Razlozi za pripajanje Stare Srbije matičnoj državi nisu po njemu tek istorijske prirode, mada i o njima Cvijić opširno govori kao o jednom od važnih argumenata. Mnogo važniji razlog je permanentno i jezivo nasilje koje sprovode Arbanasi nad Srbima i uopšte hrišćanskim življem uz blagoslov turske vlasti. Cvijić zalaže sav svoj naučni autoritet i trud od dvanaest godina istraživanja te oblasti da bi uverio svet da je stanje u Staroj Srbiji po stepenu anarhije i količini i raznovrsnosti nasilja "jedinstveno u svetu".

Njegov izveštaj o tom stanju upućen inostranoj javnosti je istovremeno i dramatičan apel: "Vlasti nema ili je nemoćna. Žive izmešano dve vrste stanovništva razne vere, i među njima nisu regulisani nikakvi ljudski odnosi i nema nikakvih normi. Jedno su muhamedanci, naročito Arbanasi, svi naoružani, a drugo Srbi, kojima je zabranjeno oružje nositi."

* * * * * * * * *

SUKOB ISLAMA I HRIŠĆANSTVA IZAZVAO MASOVNE MIGRACIJE

JOVAN Cvijić je do u tančine izložio sistem nasilja pomoću koga Arbanasi islamiziraju, iseljavaju ili istrebljuju Srbe i druge hrišćane. Dokaz verske i konfliktno-civilizacijske dimenzije te srpske tragedije je upravo fakt da nasilje nad Srbima prestaje čim se islamiziraju i arbaniziraju. Tek tako zadovoljavaju i organizatora i izvršioca nasilja. Po Cvijiću, većina arbanaškog stanovništva na Kosovu i Metohiji je srpskog porekla ("u celom Kosovu nema Arnautina koji ne zna i srpski jezik, i ti su većinom srpskog porekla") i za to navodi brojne naučne dokaze. Rezultat je poništenje ne samo nacionalne svesti već i dela hrišćanske evropske civilizacije, jer se radi i o njenom uzmaku pred nasiljem reprezentanata druge civilizacije. Cvijić sa pravom još tada, kao i Semjuel Hantington danas u svom delu "Sukob civilizacija" kao najvažniju odliku jedne civilizacije ne određuje etničku već versku pripadnost. Za njega je to sukob islama i hrišćanstva. Dotadašnji rezultat tog sukoba nisu samo užasne patnje hrišćana pod muhamedancima, već i stalne migracije, kao politički uslovljena metastazička kretanja stanovništva na Balkanu. Nasilje, pa tek onda beda, opet uglavnom prouzrokovana nasiljem vlasti prouzrokovale su po Cvijiću i talase velikih migracija i mikro-migracije porodično-zadružnog karaktera. Bežalo se ka svetu hrišćanstva, bez ikakve namere da se, kako neki tvrde, ugrozi Evropa ekonomski i razbije etnički. Naprotiv, Južni Sloveni, u prvom redu Srbi, su i nakon migracija uvek ostajali ono što su bili - prvi civilizacijsko-vojni bedem pred turskom najezdom.

ZANIMLjIVO je da Cvijić u pomenutom članku indirektno priznaje svoju političku ulogu u zbližavanju bugarskog i srpskog kralja prilikom njihove prirodnjačke ekskurzije na Kopaoniku 1909. godine, koju naši istraživači mahom ocenjuju kao nepolitičku, a i, ukoliko pak naziru njenu političku dimenziju, za to ne nalaze dokaze, koje im je, eto sam Cvijić pružio u svom javnom napisu, doduše za engleski časopis. Tim svojim postupkom Cvijić je snažno podupro napore srpskog ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića da Bugarska i Srbija tajno sklope savez, što je rezultiralo velikim ratnim uspehom po obe zemlje.

U analizi mogućeg ratnog raspleta Cvijić se iskazuje kao vrstan politički analitičar i prognozer kada strepi od uplitanja velikih sila koje isključivo slede samo svoje interese, a posebno od Austrougarske. U svom predavanju "O nacionalnom radu" održanom 1907. Cvijić je izneo tvrdnju da Srbija ima "veoma težak, ali važan geopolitički položaj na putu nemačkog prodiranja na Istok, da treba tražiti oslonac kod zapadnih sila, da se u nacionalnom radu angažuje naša inteligencija, da se u unutrašnjoj politici izbegnu štetna strančarenja". Već tada Cvijić pogađa da će "Austrougarska imati protiv sebe ne samo Srbiju i Crnu Goru... već verovatno i Rusiju, i još koju od Velikih sila".