KO USPE VELIKI JE, KO NE USPE NIJE VREDEO: Posle političkih igara stvoreni uslovi za slamanje Turske imperije na Balkanskom poluostrvu

Taj ustanak je zbog pomoći Crne Gore Albancima izazvao sumnje ne samo u Srbiji, već i u Rusiji u postojanje tajnih veza između Beča i Cetinja. Milovanović je čak zahtevao od crnogorskog kralja Nikole da potčini svoju nacionalnu politiku njemu lično, što je crnogorski monarh odbio, a što je kod Milovanovića probudilo dodatne sumnje, iako se pre radilo o nesporuzumu i povređenoj sumnji crnogorskog vladara. U svakom slučaju, to je Milovanovića još više usmerilo na njegov "životni zadatak" - stvaranje saveza balkanskih zemalja u kojem bi vidno mesto pripalo Srbiji i Bugarskoj.

Zato je, još pre nego što je i postao predsednik vlade, ponudio Bugarskoj preko Ivana Goševa, predsednik bugarske vlade, kompromis u pogledu Makedonije . Svakako da mu je u tome pomoglo da se odluči njegovo, Cvijiću i Novakoviću blisko gledište da stanovnici Makedonije još nemaju formiranu nacionalnu svest.

Odustao je od moravsko-vardarske udoline i zahtevao da Srbija dobije deo Makedonije koji joj služi kao zaleđe pri izlasku na Jadran preko severne Albanije. Razlog za takvo njegovo, kao i slično buduće držanje je bio očigledan. Milovanović je tvrdokorno smatrao da je Srbija u vrlo nepovoljnoj poziciji sve dok ne sklopi savez sa Bugarskom i da zato nema drugog izlaza sem kompromisnih predloga kakav je i tom prilikom učinio.

Bugari nisu mislili isto kao Milovanović. Predsednik njihove vlade je iskoristio činjenicu da Milovan Milovanović nije sa tim predlogom upoznao i rusku stranu i obavestio je Petrograd da im Srbija radi iza leđa. Šanse za savez su se smanjile.

A onda, ono što godinama nije polazilo usamljenom Milovanu Milovanoviću za rukom, omogućila je u velikoj meri objava rata od strane Italije Turskoj polovinom septembra 1911. godine, pošto je to namah ispunilo Balkan ratobornom atmosferom. Bugarska vlada je pod pritiskom zahteva svoje yzavrele javnosti odlučila da uđe u rat sa Turskom.

Shvativši da joj je za to savez sa Srbijom hitno potreban, bugarska vlada šalje svog diplomatu Dimitrija Rizova u Srbiju na pregovore.

SA SRPSKE strane u tim pregovorima, održanim 21.9.1911. godine, su učestvovali, pored Milovana Milovanovića još i Nikola Pašić i Ljuba Stojanović. I pored toga što su Bugari prvi put odustali od nedeljivosti Makedonije, Pašić tvrdoglavo nije odstupao od podele po pravcu Bregalnica-Ohrid. Milovan Milovanović je bio daleko popustljiviji, a Stojanović je predložio kao srednje rešenje podelu Makedonije po liniji Kratovo-Struga, što je Rizov odbio. Sastanak se završio saglasnošću obe strane da odluku o tome kome pripada oblast između Rodopa i Šare donosi ruski car.

Tačno nedelju dana kasnije predsednik bugarske vlade Ivan Gešov je inkognito doputovao u Beograd da bi se sastao nasamo sa Milovanom Milovanovićem. Sastanak je započet u mraku beogradske železničke stanice, tačnije održan je u jednom vagonu dok je voz išao prema Lapovu zbog straha od austro-ugarskih špijuna.

Obojica su bili za hitno sklapanje saveza. Milovanović je izneo koncept ugovora: stav o zajedničkoj borbi protiv Turske, uzajamne garancije o državnoj nezavisnosti i srpske ciljeve - oslobođenje Stare Srbije i Makedonije, zone do Šare su proklamovane kao nesporno srpske, a dalje razgraničenje prepušteno je ruskom caru.

Saradnja sa Bugarskom najzad počela da se ostvaruje, ali Milovanović je naišao na prepreku - Pašića je ceo plan proglasio suviše defanzivnim.

Milovanović je smatrao da svako drugo rešenje znači borbu Srbije na tri fronta (protiv Turske u Staroj Srbiji; protiv Austrougarske u Sandžaku i protiv Bugarske u Makedoniji), sve u svemu borbu koju Srbija ne može da dobije te je stoga bolje da dobije ono što može; Nikola Pašić je takođe bio za savez sa Bugarima ali je u njima video pre suparnike nego saveznike i smatrao je da im se za neizvesnu podršku daje previše.

* * * * * * * * *

SRBIJA ZAPOČINjE DUGO ČEKANE RATNE POBEDE

I MILOVAN Milovanović i Nikola Pašić su promenili stavove usled promene u stavovima bugarske strane. Kad je, naime, Bugarska ponovo počela da insistira na razgraničenju, Milovan Milovanović je to, u želji da se realizuje savez, prihvatio, a Nikola Pašić je, pak, sada bio taj koji je zahtevao rusku arbitražu...

Tokom oktobra bugarska strana je odbila dve verzije srpskog predloga o podeli Makedonije. Nastojeći da izbegne zahtevnog Pašića, Bugarska koristi Milovanovićev put u Pariz u novembru 1911. godine gde ga je Rizov uspeo nagovoriti na kompromisno rešenje koje je bilo daleko povoljnije po Bugarsku od prethodnih.

To rešenje je podrazumevalo davanje Bugarskoj Kratova i Krive Palanke čemu se žestoko suprotstavio Pašić. Smatrao je da ako se ne mogu sporazumeti Srbija i Bugarska, odluku treba da donese ruski car. Na kraju, Pašić je odbacio i ideju saveza sa Bugarskom i umesto toga izneo predlog da se savez napravi sa Arbanasima, čime bi se oni ne samo odvojili od Austrougarske, nego i da li upotrebiti u borbi protiv Turske i Bugarske.

Milovan Milovanović nije bio uveren u uspešnost saradnje sa arbanaškim plemenima.

Bugarska vojska je u to vreme bila najbolje opremljena na Balkanu. Odbacio je Pašićev predlog, a podršku svome predlogu našao je kod ruskog poslanika u Beogradu Hartviga.

Milovanović 15. decembra 1911. daje nalog Spalajkoviću da popusti Bugarskoj u zahtevu oko Kratova i Krive Palanke. No, bugarska strana se ne zadovoljava više ni onim što je sama predložila. Bugarski ministar vojske Fičev zahteva Strugu. Milovanović to najpre odbija, kao i Pašić. Ali,kada Romanovski, ruski vojni izaslanik u Bugarskoj, iznosi svoj predlog o razgraničenju koji je išao naruku Bugarskoj, Milovanović shvata da ruska podrška nije sigurna i odlučuje se da ustupi i Strugu zarad željenog saveza.

SAVEZ SRBIJE i Bugarske je potpisan 29.2.1912, odnosno 13.3.1912. godine, a naknadno su mu pristupile Grčka i Crna Gora. Tako je napokon stvoren Balkanski savez koji će postati moćan mehanizam slamanja Turske. Srbija je mogla da vodi rat ne misleći o napadu Austrougarske sa leđa i bez straha od Austrougarsko-Bugarskog saveza. Bugarska se sa svoje strane tim savezom obezbedila od rumunskih apetita. Pored obelodanjenog teksta ugovora, postojao je i tajni aneks koji je predviđao "modalitete za rat sa Turskom i podele Makedonije".

Može se reći da je Milovanovićevim trogodišnjim, nesporno ogromnim diplomatskim trudom, Srbija utemeljila i započela dugo čekane ratne pobede. Teško da bi se bez stvaranja Balkanskog saveza one mogle uopšte postići. Oni koji su Milovanu Milovanoviću zamerali popuštanja u vezi Makedonije zaboravljali su ne samo da je diplomatija polje kompromisa, već i to da je glavni cilj Saveza bio obezbeđenje od Austrougarske, i da bez tog obezbeđenja Srbija najverovatnije ne bi dobila ništa, a čak bi možda izgubila i jedva stečenu samostalnost.

Milovan Milovanović je održao svoj poslednji, kažu kao i uvek briljantan, govor u Skupštini Srbije 14. juna 1912. godine, a umro je četiri dana kasnije u 49. godini života. Za lečenje nije imao vremena.

Pred smrt je zapisao: "Uspeh je sve. On opravdava sve; Njemu se sve klanja; dobar i rđav glas od njega zavise. Ko uspe veliki je, ko ne uspe nije ništa ni vredeo" .

Na osnovu Balkanskog saveza Srbija i njene saveznice - balkanske države su uzele svoju sudbinu u svoje ruke septembra 1912. godine. Uspeh nije izostao.
Srbija je postala velika onoliko koliko se moglo.