MAKEDONIJA JABUKA RAZDORA IZMEĐU SOFIJE I BEOGRADA: Tajne i javne diplomatske aktivnosti na stvaranju saveza sa Bugarskom

Već od rane mladosti uvek se rukovodio više svojim nego tuđim interesom (uračunavši u tuđe i interese svoje stranke), i shodno tome je i delovao više prema svojim nego ičijim drugim nazorima. Iako je Milovan Milovanović bio blag čovek po prirodi, bilo je vrlo malo stvari o kojima nije imao sopstveno, ponekad čak naizgled ekscentrično mišljenje, što ga je i pored sklonosti ka kompromisu i naizgled lakom podnošenju neuspeha, ipak uvodilo u brojne konfrontacije.

Izuzetno nadaren za političku kombinatoriku, dolaskom na čelo vlade najzad je mogao da svoje, mnogima i suviše komplikovane planove (koji su ih doduše ne samo zato odbacivali), da pokuša da realizuje po prvi put najmanje zaviseći od drugih.

Što se tiče glavnih ciljeva spoljne politike Srbije, Milovanović je uvek bio više nego jasan i direktan u svojim. Još 1894. godine u svojoj knjizi "Naša spoljna politika" on tvrdi da država Srbija ima samo dva glavna spoljnopolitička cilja: prvi je očuvanje teritorijalne nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti Srbije, a drugi je oslobođenje i ujedinjenje celokupnog srpstva u jednu državnu zajednicu.

POGREŠNO je kod jednog takvog političara, kao što je bio Milovanović, koji je sve planirao mnogo unapred, tragati za njegovim pogledima na Balkanski savez (što se odnosi i na njegova angažovanja) tek od 1902. a još manje od 1911. godine, kada je, uzimajući kormilo države Srbije u ruke, uveliko pristupio realizaciji tog posla.

Milovan Milovanović je zapravo veoma rano, još kao 22-godišnji student prava, dakle 1885. godine, prvi put izrazio svoj stav o potrebi uspostavljanja vojno-političkog saveza između Srbije i Bugarske. Prekinuvši zbog ratnih okolnosti te godine studije u Parizu na šest meseci, ne samo što nije odobravao rat između Srbije i Bugarske, već je smatrao za veliku političku grešku Srbije što se još tada nije u savezu sa Bugarskom ustremila ka jugu Balkanskog poluostrva. Njihov uzajamni sukob samo slabi odbrambenu moć Srbije i sramoti je, pa je mladi gnevni Milovanović tu, 1885. godinu nazvao "najcrnjom godinom u istoriji obnovljene srpske države".

U one značajne rane Milovanovićeve misli koje bismo mogli nazvati konceptualnim zametkom, ili, jezikom savremene političke teorije rečeno, refleksivnim pretskazanjem projekta o Srpsko-bugarskom savezu, svakako spada i završna rečenica njegovog doktorata koji je odbranjen na Sorboni 1888. godine: "Narodi koji hoće da se istinski brane, naći će u konačnom času sukoba branioce svoje stvari". Pažljivija analiza njegovih stavova o Balkanskom savezu će potvrditi da će Milovanović savez Srbije sa Bugarskom uvek tretirati i objašnjavati kao odbrambeni savez.

Zato ne čudi što je u strahu od apetita Austrougarske Milovanović 1898. godine u studiji "Srbi i Bugari" video u srpsko-bugarskom sporazumu jedino zaštitno sredstvo ostvarenja ciljeva Srbije na jugu i jugoistoku Balkana i što je u korist te teze naveo ubedljivu argumentaciju.

* * * * * * *

SRBIJA U EKONOMSKOM VAZALNOM ODNOSU PREMA BEČU

DOK SU SRPSKI političari samo naricali, kada je 1908. godine izvršena aneksija Bosne i Hercegovine, Milovanović je, budući da je za aneksiju saznao skoro dva meseca pre njene realizacije od ryskog ministra spoljnih poslova Izvoljskog, nakon ulaganja protestne note odmah počeo ulagati veliki napor da Srbija dobije Sandžak, započevši time realizaciju dalekosežnog i u detaljima tajnog plana o stvaranju Balkanskog saveza. (Ono što Milovanović nije saznao od Izvoljskog jeste da je upravo on bio taj koji je u leto 1908. godine trapavo ponudio Beču da Rusija prizna aneksiju Bosne i Hercegovine za davanje prednosti Rusiji kroz Dardanelski prolaz.)

Naime, dok je pregovarao sa Austrougarskom o Sandžaku, Milovanović je uveliko mislio na Bugarsku, znajući da bi dobijanje Sandžaka ne samo ojačalo poziciju Srbije kao gospodara ovog strateški ključnog dela Balkana u trci sa Bugarskom za južne teritorije, već i podstaklo Bugarsku na razmišljanja o potrebi sklapanja saveza sa ojačalim susedom.

Zato je i žurio da zadobije, ako ne Sandžak, onda bar izvesna buduća prava na njega u formi garancije Austrougarske, i to u svakom slučaju pre nego što Srbija sklopi bilo kakav savez sa Bugarskom. Osim toga, želeo je da zna koliko su iskrene izjave Beča da je širenje Austrougarske na Balkan aneksijom Bosne i Hercegovine okončano.

Strah od austrougarske agresije Milovanović je imao tokom cele svoje političke karijere, a možda ga je najbolje, i to veoma rano, objasnio ekonomskim interesima Austrougarske u svojoj raspravi "Naši trgovinski ugovori", objavljenoj 1895. godine.

TRGOVINSKI ugovor koji je Srbija zaključila sa Austrougarskom 1881, a obnovila 1892. godine, postavio je, prema Milovanoviću, Srbiju u "vasalne ekonomske odnose prema Austrougarskoj" iz kojih se ona neće moći izvući drugačije do ratom koji je tada već i kao ideja asocirao na pravu katastrofu po Srbiju.

Kada je naišao na potpuno nerazumevanje Austrougarske prema svom zahtevu u vezi sa Sandžakom, Milovan Milovanović se, shvativši da se takvim stavom Austrougarska gotovo otvoreno deklarisala za ciljeve koji su se mogli postići jedino ratom (stvaranje "velike Albanije", prodor ka Solunu i uklanjanje Srbije sa prostora Stare Srbije), u svom maniru direktno i preko noći potpuno okrenuo Bugarskoj, i u toj meri se otvoreno i neprekidno bavio stvaranjem Srpsko-bugarskog saveza da je bugarski poslanik iz Beograda, Andrej Tošev zabeležio, da je "od 1909. bugarsko-srpski sporazum postao Milovanovićeva fiksideja".

Milovanovićeve zamisli i akcije na stvaranju saveza sa Bugarskom se od tada pa do momenta njegovog sklapanja, mogu podeliti u dve faze. Prva je od 1909. godine do septembra 1911, a druga od septembra 1911. godine pa do čina zaključenja saveza.

Kasniji događaji će potvrditi Milovanovićevu brigu zbog koincidiranja aneksije Bosne i Hercegovine i proglasa bugarske nezavisnosti. U njegovim očima je to bio početak stvaranja osovine Beč - Sofija koja bi i te kako mogla funkcionisati na srpsku štetu. To se po Milovanoviću moralo zaystaviti milom ili silom.

Milom - stvaranjem saveza sa Bugarskom, silom - vojnim upadom Srbije u Sandžak.

Problemi su iskrsavali na usklađivanju ta dva tako različita puta koji su trebali da dovedu do istog cilja - teritorijalnog proširenja Srbije na prostor Stare Srbije i izbegavanja rata sa Austrougarskom.

* * * * * * *

ZAPOSEDANjEM SANDžAKA EVROPU STAVITI PRED SVRŠEN ČIN

U SEPTEMBRU 1909. godine Milovanović je čak predložio srpskoj vladi da Srbija vojno zaposedne Sandžak. Generalštab je razradio tajni plan o angažovanju četiri divizije.

Autori razuđenog plana o toj vojnoj operaciji bili su generali Putnik i Živković.

Oslonac nije trebalo da bude samo na vojsku, već i na dobrovoljačku organizaciju "Narodna odbrana" koja je formirana još u oktobru 1908. godine i brojala preko 10.000 pripadnika.

Namera srpske vlade je bila da Evropu stavi pred svršen čin. Računalo se sa sticanjem bugarskog razumevanja i vojnim neintervenisanjem Austrougarske budući da je ona tek anektirala Bosnu i Hercegovinu, odnosno da bi bez učešća Bugarske, eventualni rat Austrougarske sa Srbijom mogao iskomplikovati odnose Austrougarske sa drugim velikim silama. Ono što je sumnjičavog Milovanovića kočilo da realizuje tu vojnu akciju je bila čudna reakcija Bugarske koja je Srbiju počela da nagovara na upad u Sandžak.

Da li je Milovanović u tom času imao pravo na sumnju? Činjenice govore da je to pravo imao sve vreme svog truda da se sa Bugarskom sklopi savez. Na primer, iako je priznao nezavisnost Bugarske skoro u istom času kad i Rusija, tačnije odmah posle nje, i to čak i ne obavestivši svoju vladu, njegova srdačna pisma bugarskom monarhu Ferdinandu i predsedniku bugarske vlade Malinovu su primana hladno i sa očiglednom rezervom.

PREDLOG za stvaranje Saveza koji je lično sastavio Milovan Milovanović i potom uputio Malinovu 1909. godine polazio je od pretpostavljenog zajedničkog interesa, odnosno od uverenja da je "solidarnost srpsko-bugarska prva i najneophodnija pogodba, koja se ničim ne može nadoknaditi, za samostalnost Balkanskog poluostrva i rešenje balkanskog problema na osnovi: Balkan balkanskim narodima" .

Iz diplomatske građe se da videti da su se stvari počele menjati, ali sporo. Milovan Milovanović je u svojim predlozima. otpočetka nudio da Srbija podeli Makedoniju sa Bugarskom, no Bugarska je htela ne samo celu Makedoniju, već je pokazala interes i za Albaniju. Iz istog razloga nije htela ni da čuje za autonomiju Makedonije koju je Milovan Milovanović takođe predlagao. Isto tako, ni predlozi srpske strane o tesnom zbliženju Srbije i Bugarske na ekonomskom planu stvaranjem srpsko-bugarske ekonomske zajednice, odnosno carinske unije, nisu nailazili na dovoljan odjek kod Bugara.

Utvrdivši da je iscrpeo sve mogućnosti direktnog kontakta, a nikako ne nalazeći pravi put do Bugarske, Milovan Milovanović se ipak ubrzo ponovo zaputio ka njoj, ali, ovoga puta preko ruskog mosta.

- - - - - - - - - - - - - - - - -

PUT DO RUSKOG SRCA PREKO SOFIJE

ZA MILOVANOVIĆA put do ruskog srca vodi preko saveza s Bugarskom i on se pri tom ne želi da takmiči sa Bugarskom oko prvog mesta kod Rusa što su, inače mahom bezuspešno pokušavali brojni srpski političari i pre i posle njega, i što im je on, a naročito Jovanu Ristiću, i zamerao. Shvativši da Rusi objektivno imaju najveći interes da podržavaju Bugarsku i da se to ne može promeniti pukom voljom Srbije, pitao je mirno usijane srpske rusofile: "Zar je loše biti na drugom mestu kod Rusa, naročito ako vas pritom ne podržava nijedna druga velika sila?" Istini za volju, Srbija je bila na trećem mestu te imaginarne liste, jer je Crna Gora tradicionalno uživala najveće simpatije Rusije na Balkanu, ali Milovan Milovanović je znao da ona nema za Rusiju geostrateški značaj kakav je imala Bugarska, pa i Srbija, te o Crnoj Gori zato verovatno nikad nije ni govorio u tom kontekstu.

- - - - - - - - - - - - - - - - -

TRAGANjE ZA JOŠ JEDNOM VELIKOM SILOM

KAKO Milovan Milovanović nije nikada do kraja bio siguran u Rusiju, uvek je težio za obezbeđenjem duple podrške, odnosno još nečije garancije pored ruske. Tragao je za još jednom velikom silom koja bi mogla da ima dovoljno snažan interes da podrži Srbiju u njenim planovima. Da je njegov izbor bio racionalan kada se odlučio za Francusku kao tu drugu silu, najbolje pokazuje analiza tadašnjih interesa velikih sila na Balkanu. Uz računanje na nesumnjiv ruski interes, Srbija je mogla računati još jedino na Francusku.

Francuska je bila jedina od evropskih sila u tom vremenu koja je mogla imati kakav-takav interes da podrži Srbiju. Ta činjenica, a ne to što je Milovan Milovanović bio "emotivni francuski đak" je bilo ono odlučujuće u Milovanovićevom izboru Francuske kao paralelnog garantora podrške Srbiji.

- - - - - - - - - - - - - - - - -

U POLITICI JE REZULTAT NAJVAŽNIJI

POSLE Miloša Obrenovića Milovanović je prvi i zadugo jedini državnik u nas koji je odnosu sa velikim silama prilazio ne samo potpuno interesno, već i manipulativno. Potpuno suprotno stavu jednog Jovana Ristića koji je držao (po Milovanu Milovanoviću i suviše) do dostojanstva srpske države i čekao da nas Rusi "trebaju", tačnije da se interesi Rusije i Srbije poklope, Milovan Milovanović se, budući da je bez sumnje pripadao onom tipu političara koji nisu krili da je u svetu politike rezultat uvek najvažniji, a znajući da držanje do dostojanstva često smanjuje izglede na uspeh, nije libio da Rusiji predstavlja interes Srbije potpuno obrnuto u odnosu na Ristića i druge, shodno principu: što god mi možemo da učinimo u interesu velike Rusije - učinićemo.

Shodno tome: "Mi... ruskih interesa radi, ulazimo u savez sa Bugarskom i rat takođe iz tog razloga spremni smo voditi".

* * * * * * *

SUSRET DVA KRALjA - FERDINANDA I PETRA KARĐORĐEVIĆA

PREDSTAVIVŠI srpsku politiku kao deo ruske, i pored sve svoje umešnosti, Milovanović ni kod Rusije nije odmah naišao na puno poverenje. Stvari se u korist Srbije bitno popravljaju tek kada je u jesen 1909. za ruskog poslanika u Beogradu postavljen veoma ambiciozni i uticajni Nikola Hartvig. I inače antiaustrijski nastrojen, Hartvig je pod Milovanovićevim uplivom postao ne samo angažovani zagovornik ideje o Bugarsko-srpskom savezu, već je po oceni više istraživača toga perioda bar u toj stvari bio na srpskoj strani.

I pored toga, Milovan Milovanović je ipak smatrao da naklonost Rusije neće biti dovoljna da privoli Bugarsku na savez. Zato je paralelno radio i na zbližavanju Srbije sa Francuskom i Italijom. Može se smatrati da je u tim okolnostima Rizov, bugarski poslanik u Rimu, bio velikodušan kada je Milovanoviću predložio autonomiju Makedonije. Milovan Milovanović je tu ponudu odbio predlogom o podeli Makedonije, ubeđujući Rizova da se time stvara večna jabuka razdora između Bugarske i Srbije. Osim toga, Milovanović je smatrao da makedonska nacija ne postoji.

U našoj istoriografiji se ne vode baš sporovi, ali postoje različita mišljenja o značaju i sadržaju razgovora između bugarskog monarha Ferdinanda i kralja Petra, u jesen 1909. u Beogradu, a naročito prilikom Ferdinandove naučne ekskurzije na Kopaonik.

MILOVAN Milovanović je smatrao da je Ferdinand hteo da ostavi utisak strane spremne na prijateljske odnose, uključujući i sklapanje sporazuma, ali bez davanja ikakvih garancija u tom času.

Stoga je logično što se Milovan Milovanović odmah nakon odlaska Ferdinanda odlučio na približavanje Turskoj radi otklanjanja njenih sumnji, i to će biti jedan od glavnih sadržaja njegove diplomatske aktivnosti 1910. godine.

Smisao približavanja Turskoj nije bio tek u otklanjanju sumnji Carigrada u Beograd, već u tome, da ukoliko ne uspe zamisao približavanja Srbije Antanti putem jednog, po interese Antante vrlo korisnog, saveza Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore; Srbija iznenada, na mala vrata, uz pomoć Rumunije i Turske, uđe u kolo Centralnih sila. No, to je Milovanu Milovanoviću, ipak, bila samo rezervna varijanta. Sa pravom je video u pomenutom savezu balkanskih država najveću korist po interese srpskog naroda i države. Treba mu verovati da je bio iskren kada je napisao: "Moja politika je u stvari: vezivati solidarnost Srbije i Bugarske i s njom zaključiti pozitivan sporazum za rešenje balkanskog pitanja; u isto vreme uspavljivati nepoverenje Turske i održavati prijateljstvo s njom, s obzirom i na političke i na ekonomske aktuelne interese". U stvari, Milovanu Milovanoviću nije odgovarao ni prebrzi slom Turske, bar ne dok se ne stvore uslovi u kojima će Srbija prilikom tog sloma dobiti svoje teritorije.