RAT SEĆANJIMA ZA NOVI SVETSKI POREDAK: EU današnji dan proglasio za Dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma izjednačivši SSSR i Treći rajh

EVROPSKI parlament je 23. avgust, dan kada je 1939. potpisan "Sporazum o nenapadanju između Nemačke i SSSR" (pakt Molotov-Ribentrop) proglasio za Dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma, odnosno Dan sećanja na žrtve totalitarnih režima!

Time su izjednačeni SSSR i Treći rajh, iako je na isti dan 23. avgusta 1943. počeo najkrvaviji deo Staljingradske bitke u kojoj je Crvena armija "slomila kičmu Trećeg rajha", u čemu su saglasni ozbiljni istoričari. Oni kažu da je pakt Molotov-Ribentrop za Moskvu bio pragmatična "kupovina vremena", ali istorijska nauka je jedno, a njena politička upotreba nešto savim drugo.

- Pogled i vrednovanje istorijskih događaja nije isti na Istoku i na Zapadu i radi se o ratu pomoću prošlosti, odnosno ratu sećanja ili sećanjima. Čak ni Dan pobede više nije jedinstven, niti se na isti način obeležava u Evropi. U Rusiji se i dalje uz vojnu paradu obeležava Dan pobede nad fašizmom u Velikom otadžbinskom ratu, a u zemljama EU uglavnom je taj dan zamenjen Danom Evrope, premda te dve stvari nisu bitno povezane. Spajanje i preklapanje ta dva dana zbunjuje, posebno mlađe generacije, koje neće znati da Dan Evrope nema veze sa Danom pobede nad fašizmom, niti je bitno vezan za antifašizam. Neko je primetio da je Dan pobede zamenjen Danom Evrope, što znači da je dan oslobođenja porobljenih - zamenjen danom još većeg bogaćenja bogatih. To je vesternizovani pogled na svetsku istoriju, prevrednovanje istorije sa stanovišta današnjih političkih odnosa - kaže istoričar prof dr Momčilo Pavlović.

Pakt Molotov-Ribentrop se od početka Hladnog rata koristi kao dokaz da su Staljin i Hitler zajedno izazvali i jednako skrivili Drugi svetski rat. Od pada Berlinskog zida ta tema je bila sve prisutnija u medijima što se NATO više širio na istok. Čak je i gasovod od Rusije do Nemačke u medijima zlurado nazvan "gasovod Molotov-Ribentrop". "Evroatlantske" interpretacije istorije zaboravile su odgovornost Zapada za uspon Hitlera. U stvari, pakta Molotov-Ribentrop ne bi bilo da 1938. Engleska i Francuska nisu u Minhenu poklonile Češku Hitleru.

- Minhenskim sporazumom se predviđalo da teritorije na kojima pretežno žive Nemci zaposedne nemačka vojska između 1. i 7. oktobra 1938. U svim tim oblastima nijedan objekat nije smeo biti uništen ili premešten. To je važilo čak i za poljoprivrednu opremu i stoku čeških seljaka koji budu proterani. U Parizu i Londonu mase sveta odale su velike počasti predsedniku francuske i predsedniku britanske vlade, kao ljudima koju su sačuvali mir. Čemberlen, predsednik britanske vlade, po povratku iz Minhena je izjavio: "Verujem da će ovaj mir trajati čitavog našeg života". U isto vreme Hitler poverava svojoj ljubavnici Evi Braun misli koje ona beleži u dnevniku: "Ja tek sada uviđam koliko je Zapad slab i sada ću voditi rat koji mi je potreban da nametnem svetu svoje ideje". U novembru 1938. ojačana Mađarska je osvojila južnu Slovačku, u martu 1939. Slovačka je, na podsticaj Nemačke, proglasila nezavisnost, a ostatak Češke okupirala je nemačka vojska. Zapadnoevropske države, posebno Britanija i Francuska su početkom 1939. smatrale da su sa Hitlerom postigle sporazum i nisu imale ozbiljnu nameru da mu zapreče put ka Istočnoj Evropi - podseća prof dr Pavlović.

Sovjeti su u aprilu 1939. nudili sporazum o uzajamnoj pomoći Francuske, Engleske i Sovjetskog Saveza. Francuska je bila spremna da ga prihvati, ali je Britanija odbila, a Poljska nije želela da prihvati uslov da ukoliko bude napadnuta od Nemačke, Sovjetske trupe uđu na njenu teritoriju. Početkom avgusta na sastanku Politbiroa Staljin je izjavio da za SSSR postoje dve mogućnosti - sporazum s Nemačkom ili sa saveznicima.

U to vreme SSSR je vodio rat sa Japanom na teritoriji Mongolije i procenjivao da li će biti napadnut i sa evropskog tla. Naime, 1936. Nemačka i Japan su potpisali Antikominternski pakt protiv SSSR, kome se 1937. priključila i Italija. Ta neposredna opasnost otklonjena je kada su 23. avgusta 1939. ministri spoljnih poslova SSSR i Nemačke, Molotov i Ribentrop, u Moskvi potpisali sporazum, čiji je javni deo predviđao obavezu međusobnog nenapadanja i pomaganja u slučaju napada na jednu od potpisnica. Tajni deo sporazuma predstavlja podelu interesnih sfera i međusobno razgraničenje.

Sovjetski dokumenti pokazuju da je zaista bila reč o kupovini vremena i prostora, da rat s Nemačkom počne što kasnije i što dalje od srca Rusije. Tadašnja spoljnopolitička doktrina SSSR smatrala je da je svetski rat već počeo, o čemu svedoči tekst "Međunarodna situacija u Drugom imperijalističkom ratu", koji je 1938. objavio zamenik ministra spoljnih poslova SSSR V. Potemkin. U njemu su zapadne sile podeljene na "agresore": Nemačku, Italiju, Japan i na one koje "dopuštaju agresiju": Englesku, Francusku i SAD. Potemkin je naglasio da takvo "dopuštanje" šteti interesima samih zapadnih sila, ali je zapravo usmereno na sukob "agresora" i Sovjetskog Saveza.

- Važno je pokazati kontekst događaja i hronologiju saradnje zapadnih zemalja sa Hitlerom do avgusta 1939. Nije toliki problem u događajima koliko u njihovom doživljavanju, niti toliko u činjenicama koliko u njihovom (pre)vrednovanju. Vesternizovani pogled na svet i prošlost osporava ili minimalizuje, često i kriminalizuje ulogu Crvene armije u slamanju fašizma - upozorava prof dr Pavlović.

NEMOĆ ZAPADA

VLADE Francuske i SSSR su još u decembru 1933. dale zajednički predlog ugovora o kolektivnoj bezbednosti Evrope, ali je projekat propao zbog odbijanja Nemačke i Poljske, koja je već u martu 1934. zaključila pakt o nenapadanju sa Rajhom.

- Ubrzo je Hitler povećao broj vojnika, sa 100.000 na 300.000, a nešto kasnije je definitivno odbacio vojne odredbe Versajskog ugovora, počeo izgradnju ratnog vazduhoplovstva, uveo opštu vojnu obavezu i odlučio da obrazuje 36 divizija. Nemačka vojska ušla je 1936. u demilitarizovanu zonu Rajnske oblasti. Intervencija Britanije je izostala, a Francuska sama nije smela da uđe u rat - podseća prof dr Momčilo Pavlović.