JADRANKO KONAČNO POČIVA MEĐU SVOJIMA: Jedan od igmanskih zatočenika, ubijen od batina 1993. godine, sahranjen nedavno na groblju na Sokocu
POSLEDNjE nedelje jula, na groblju Mali Zejtinlik na Sokocu sahranjen je Jadranko Glavaš, mučenik Igmana iz rata devedesetih. Kada su ga ubili od batina na Mrazištu 16. februara 1993. imao je 30 godina, a još toliko je prošlo dok nije sahranjen na Sokocu.
FOTO: Privatna arhiva
Jadranko leži između grobova oca Radmila, majke Zagorke i sestre Ljilje, koji su ga tražili od kada je maja 1992. odveden iz svog sela Osenik do svojih poslednjih dana.
Ovaj naočiti Srbin se u tom vremenu razlikovao od većine sunarodnika. Pre rata takmičio se u karate ligi. Bio je "kec" u KUD "Abrašević" u Sarajevu. Govorio je tri jezika, a nije činio ništa zbog čega bi nekome "stao na žulj". Odbio je da uzme oružje 1992.
Pričalo se u Sarajevu da je najpoželjniji srpski mladić koji je hodao Baščaršijom u tom vremenu i verovatno su mu stas, lepota i dobrota i došli glave.
Na Igmanu, podno hotela "Mrazište", danima su ga satirali od batina vojnici Zulfikara Ališpaga na čelu sa Mirsadom Hodžićem - Zulfikarovim sestrićem. Ubijan je od 11. februara 1993, punih pet dana koliko je još disao.
Nakon rata, Zulfo je postao "novi Valter Sarajeva", ugledni građanin i vlasnik privrednih subjekata. Mirsad ima "papir" da se ničeg ne seća i pravosuđe BiH smatra da nije sposoban za suđenje.
Igmanskim batinašima SIPA ne može da uđe u trag, a onih 300 Srba iz logora "Silos" koji su mučeni na Igmanu od 1992. do januara 1996. nisu dostupni istražnim organima. Naime, po uspostavljanju mira u BiH, većina njih su kao žrtve uspeli da dođu do iseljeničkih viza i raštrkaju se od Kanade i SAD do Australije.
- Kopao sam Jadranku grob i znam gde su ga položili - svedočio je pre nekoliko dana za "Novosti" Goran Varagić. - Tri puta sam dolazio posle u BiH od 2013. da pokažem grob. Dolazio sam na suđenja, svedočio i - ništa, sve do 2022, kada je Jadrankovo telo slučajno i nađeno.
I Nada ima "amneziju"
- KAKO nas je i ko sve tukao i zlostavljao na Igmanu i u "Silosu" nikad se ne može do kraja ispričati - svedoči Goran Varagić. - Među njima beše i Srpkinja rodom, Nada Tomanić, nesreća rođenjem i konkubina Ališpagine vojske. Tukla nas, jahala i da ne pričam... Eno je u Kentakiju, imala je donedavno i "Fejsbuk". Dolazio mi je FBI nedavno ovde u Vegas. Šta će napraviti, ne znam. I ona ima "amneziju"...
Varagić do detalja zna šta se događalo na Igmanu sa Jadrankom. Iz štale kraj hotela, gde su srpski zarobljenici kopali rovove za Alijinu vojsku, izveli su ga 11. februara. Na prebijanje su ga odveli Nedžad, Deba i zlotvor sa nadimkom Pile. Dan kasnije, dvojica logoraša, rođaci Krstići - Rade i Slobodan, "dignuti su" do "Mrazišta" da "presvuku" Jadranka. Prema rečima sagovornika, kada su se ova dvojica vratila, preplašeno su pričala da su čoveka jedva prepoznali koliko je bio crn od batina.
Jadranko je, prema svedočenju Krstića, 1993. pred logorašima stenjao ležeći go na betonu dok su ga oni oblačili. Rane su mu bile otvorene...
Goran Varagić dalje kaže kako su Čančarević i on posle par dana kopali Jadranku grob na livadi podno Golog brda, a dan ili dva kasnije logoraš Dragan Vuković je ubacio Jadrankovo telo u džip Ališpaginih vojnika da bi ga oni zauvek odneli...
rugi deo priče o Jadranku, o tome kako je ipak nađeno njegovo telo, zna Đorđo Šuvajlo, takođe bivši zatočenik Igmana, čovek koji je napisao dve knjige o tim danima. On je sada u Australiji:
- Slučajno sam prošle godine upitao Muhameda Kovačevića, divnog čoveka "sa njine strane", zna li se šta o njemu. Reče, eno ga u mrtvačnici, iskopali su ga slučajno, neki Alijin borac se pokajao. Odmah sam zvao Jadrankove...
Ispostavilo se da, navodno, DNK tragovi Jadrankovih najmilijih, koji su u međuvremenu preminuli, nisu bili dovoljni da Komisija za nestale u Sarajevu identifikuje telo. Dogodilo se i da nešto dalji Jadrankov rođak Radoslav Bratić tada bude u Bijeljini gde je stigao "preko okeana". I on je dao DNK uzorak i posle mesec dana iz Haga je stigla potvrda o identitetu.
Trgovali srpskim glavama
- UBITI čoveka na Igmanu beše lako - govori Đorđo Šuvajlo, koji je u svojim sećanjima opisao mnoge zločine. - Jadranko je imao nesreću da tad u febraru 1993. na Igman dođe vojska Zulfikara Ališpaga koju je Izetbegović poslao da "otera"razbojnike Juke Prazine sa planine. Juka je ranije trgovao srpskim glavama i pričalo se da je za šest Srba iz "Silosa" isposlovao tri "tamića" naoružanja od Srba iz Hadžića. Opet, u Hadžićima je tada u srpskom MUP radio Tihomir Glavaš, dalji rođak Jadrankov, koji sa Zulfikarom nije hteo trgovinu već se nadao u razmenu Međunarodnog crvenog krsta. I zbog toga su ubijali nesrećnog Jadranka.
Za sve smrti i zlostavanja Srba u "Silosu" i na Igmanu osuđen je samo Dževad Salčin na 16 meseci zatvora. Za ubijanje Hrvata nakon toga on i saboraci su dobili po 10.
- Dolazio sam da svedočim u sud u Sarajevu na procesu Salčinu - seća se Goran Varagić. - Kada su ga uveli i kad me je video, samo je rekao: "Što te nisam zaklao 1993". Reagovao sam, a sudija me umalo nije udaljio sa suđenja. U stvari, samo sam pitao Sudsko veće: "Šta mislite, kakav je tek bio 1993. na Igmanu?"