PAŠIĆ JE UVEK VUKAO DVA POTEZA KOJI SU VODILI ISTOM CILJU: Državnik koji je uspeo da ostvari sve teritorijalne ciljeve

Već u ovom rukopisu su prisutna dva, donekle oprečna, mada ne i isključujuća, konstantna stava u Pašićevom shvatanju države koja će izaći na videlo u trećoj fazi razvoja njegovog koncepta kao izoštrena dilema - "velika Srbija" ili jugoslovenska zajednica.

Sa jedne strane, Pašić želi državu oslobođenih i ujedinjenih Srba, a sa druge, uviđajući brojne prednosti velikih država, želi konstituisanje što veće države. Kada se uz to zna da je Pašić težio etnografskim granicama, nije bilo lako zamisliti veliku državu u kojoj će biti sav srpski narod, a bez drugih naroda u njoj. A ako su već drugi narodi prisutni delom, onda za njih ne može biti razloga da u nju ne uđu u celosti "sabiranjem srodnih pelemena u jednu jaku državu". Srbi su ti koji treba da dobro promisle o tome jer već imaju svoju državu, a naročito onda ako se svi ujedine.

Pašić je znao da i velikohrvati teže posebnoj, "velikoj Hrvatskoj", koju bi sačinjavale pored Hrvatske, još i Slavonija, Dalmacija, neke slovenačko-koruške zemlje i Bosna i Hercegovina, jer tek sa Bosnom i Hercegovinom bi "Hrvatska obrazovala kraljevstvo od 5 miliona duša" i bila "velika Hrvatska". "Znamo", kaže Pašić, "da to nisu krajnje želje Hrvata i da one dalje idu", ali i to da one zasad nisu ostvarljive. Ono što je sad ili uskoro moguće to su ili "velika Srbija" ili srpsko-hrvatska država. Pri tom zastupa princip da ako više nacija živi u jednoj državi, država treba da dobije naziv po najvećoj naciji. Ipak nije isključiv, jer, mada bi bili u zajedničkoj "državi Srbi u većini, ta država ako se ne nazove velikom Srbijom će nositi ime Srpsko-Hrvatska" .

ZAJEDNIČKOJ DRŽAVI Srbija i Crna Gora treba da pristupe "tek onda kad bi tim dobile više no što imaju ostajući u svojim granicama". Nije zgorega reći da, iako je tekst posvećen "slozi Srbo-Hrvata", kroz njega provejava poprilična autorova neverica u uspeh toga ujedinjenja. Dovoljno je navesti samo njegovu proročku rečenicu koja se najmanje dva puta potvrdila u narednom, XX veku: "Kad bi ta dva naroda već bila u jednoj državi, doveli bi je brzo do propasti u trenucima kad bi se zahtevala njihova sloga u odbranu njihove zajednice".

Posle ukaza Namesništva o amnestiji, od 26. 1. 1889, Pašić se vraća u Srbiju trijumfalno dočekan u narodu. Ubrzo sledi i dolazak na jednu od čelnih pozicija države čime započinje Pašićeva državnička karijera, koja je bila briljantna iako su je često ugrožavale nemale opasnosti. (Na primer 1899. bio je zatvorski sužanj osuđen na 5 godina robije zbog uvrede kralja Milana, a 1892. i 1923. meta atentatora)
Time započinje druga faza razvoja njegovog shvatanja države i odnosa prema njoj. Bez obzira na njen značaj, kao i značaj naredne, treće faze, prvoj fazi je bilo neophodno posvetiti najveći prostor iz metodoloških razloga, budući da se u njoj koncept najviše razvija, dok se u naredne dve više koriguje, mada se i razvija. Pašić se u zemlju vraća u petoj deceniji života, kao potpuno sazreo političar raznorodnog iskustva i izgrađenih shvatanja. Ono što sledi neće biti tek korekcije, ali glavne postavke se ne kreću van granica korekcija. Te glavne postavke su najmanje i sporne u ovoj, tzv. drugoj fazi: država mora biti narodna država, cilj mora biti država u kojoj su okupljeni svi oslobođeni pripadnici srpskog naroda, država mora biti demokratska politička zajednica.

* * * * * * * * * *

INTERES DRŽAVE UVEK ISPRED POLITIČKE PARTIJE

SHVAĆENA ARISTOTELOVSKI kao zajednica opšteg dobra, Pašićeva država uvek ostaje narodna država. Nigde se, ni kod koga u Srbiji tog vremena, kao kod Pašića ne može videti smisaono, semantičko uporište razlike u korenu reči koju za označavanje države koriste slovenski, i germanski i romanski narodi. Dok je kod germanskih i romanskih naroda u osnovi reči kojom se označava država latinska reč status, što znači stanje, slovenski narodi koriste reč koja potiče od glagola držati, i to držati, pre svega, narod, vlast i teritoriju. Reč držati znači i imati kao svoje, dakle ona ima i svojinsku dimenziju.

Imanje prvog elementa, dakle naroda, Pašiću je, prema svemu sudeći, predstavljalo jedan od retkih životnih ciljeva koji mu se ostvario. Harizma dugobradog, opreznog i veštog mudraca nije se reflektovala samo u izbornim podacima iz kojih se vidi da je on imao narod, nego i u uverenju naroda da je imao "Baju koji zna šta radi". Mada je bilo i trenutaka nenaklonosti masa prema Pašiću, one su imale tek epizodni karakter. I po priznanjima protivnika, zasluženo ili nezasluženo, tek ostao je omiljen lik u srpskom narodu i onda kada se o njemu nije smelo ni javno ni glasno govoriti ništa drugo sem grdnji.

Imajući preko naroda vlast kao drugi element države, Pašić je logikom ofanzivnog državnika poveo računa i o trećem - o teritoriji.

Kao državnik Pašić se više ne zalaže za svoje ciljeve perom, već ih ostvaruje. Sve do I svetskog rata, on, kao u partiji šaha, koja je u tradiciji političke filozofije alegorijski izraz za igru sa smrću, stalno vuče poteze na dva plana koji u stvari vode istom cilju.

SA JEDNE STRANE zatvara, korak po korak, Austrougarskoj ekonomske, a onda i komunikacijske i vojne vidike na Istoku, a sa druge, vođenjem ratova i veštom politikom oslonjenom na Rusiju proširuje teritoriju Srbije. (Pašićeva proruska lična orijentacija je njegovim postavljanjem za diplomatu u Rusiji prerasla u državnu orijentaciju Srbije. Iz sačuvane diplomatske prepiske Pašićeve vidi se njegovo nastojanje od prvog zvaničnog susreta da se Srbija što tešnje poveže sa Rusijom.)

Pritisak na Srbiju koji je usledio nakon ugovora o carinskoj uniji između Srbije i Bugarske, pretnje Austrougarske da će prodreti u Sandžak i zatvoriti granicu za uvoz robe iz Srbije, nisu uplašile politički vrh Srbije. Na ucene i pretnje Beča pred kojima bi poklekle i mnogo snažnije zemlje od Srbije, Pašić odgovara "Srbija je mala i slaba zemlja prema Austriji, ali njeno dostojanstvo nije ni za dlaku slabije od dostojanstva ma koje druge nezavisne države" . Budući da ga je austrijska štampa demonizovala kao "germanofoba", spreman je i tada, kao i mnogo puta pre i posle toga, da radi višeg cilja žrtvuje svoju karijeru i nudi resor inostranih dela drugome "ako to išta može pomoći Srbiji". Iako je politika bila njegov život, a ne tek profesija kojoj je žrtvovao privatnost (na primer oženio se tek u 46. godini), Pašić će sve do kraja karijere zadržati patriotski odnos prema državi, stavljajući državni interes uvek ispred partijskog što je bila i ostala retkost kod političara ovog tla u odnošenju prema državi. U skladu sa shvatanjem države kao narodne izražava se i njegov odnos kao državnika - opšta politička profitabilnost je iznad partijske i lične.

* * * * * * * * * *

OSLOBODILAČKI A NE ZAVOJEVAČKI PROGRAM SRBIJE

BIO JE NE SAMO MUDAR nego i hrabar državnik, što se vidi se iz njegovih aktivnosti suzbijanja pretenzija i velikih i malih država na teritorije na kojima živi srpski narod poručujući "bićemo se sa svakim ko posegne za te zemlje pa ma to bio i rođeni brat".

Na primer, na ruski projekt reformi u Turskoj Pašić, 21. 8. 1908. godine, priprema memorandum u kojem traži proširenje reformi na Staru Srbiju, priznanje srpske nacije i na taj način što će viceguverner za Kosovski vilajet biti Srbin pravoslavne vere.

Povodom aneksije Bosne i Hercegovine insistira na zahtevu za autonomijom Bosne i Hercegovine, a po pitanju rešenja srpskog pitanja u Turskoj piše, 1912. godine, tekst "Šta hoće Srbija", u kojem detaljno izlaže i obrazlaže spoljnopolitički program Srbije kao oslobodilački a ne zavojevački.

Realpolitičko promišljanje Pašićevo uslovilo je i njegovo realpolitičko postupanje. Ni svojim velikim prijateljima Rusima ne popušta kad zahtevaju, 1913. godine, da Bugarska ima zajedničku granicu sa Albanijom. Odlučno traži reviziju ugovora jer bi opstanak Srbije kao države bio neizvestan ukoliko bi bila ukeštena između Albanije i Bugarske.

Lično je napisao, 1912. godine, Ugovor o zajednici Srba i Albanaca u Kosovskom vilajetu, nudeći im autonomiju koja bi se ispoljila ne samo u slobodi vere, uvođenju albanskog jezika u škole, sudove, u upravu njihovih opština, nego i u poštovanju njihovih starih sudskih običaja i ustanovljavanju posebne albanske skupštine koja bi donosila zakone o verskim, školskim i sudskim pitanjima.

Ovako, bez sumnje, vrlo korektan predlog vlasti prema nacionalnoj manjini Albanci su odbili naprosto zato što im je Austrougarska garantovala dobijanje nezavisne države.

Da se odlično snalazio i sa "velikima" i sa "malim", pokazuje primer njegovog odnosa ne samo sa Albancima nego i sa drugim susednim narodima.

KAD JE REČ O TERITORIJI Srbije u kojoj je Pašić bio, bez sumnje, jedna od glavnih državničkih figura, ona je kontrolisala moravsko-vardarsku udolinu kao glavnu arteriju Balkana i primakla se Solunu. Stvorena je zajednička granica sa Crnom Gorom čime je onemogućeno dalje nadiranje Austrougarske u unutrašnjost Balkana. Teritorija Srbije je bila skoro udvostručena. Pašićeve zasluge za sve to nisu bile male. Austrougarska, kojoj je preostao samo preventivni rat kao sredstvo uništenja tekovina i prestiža Srbije, koji su podsticali nacionalno-oslobodilačke težnje naroda koji su čamili u njoj je označila Srbiju kao državu, a Nikolu Pašića kao državnika za svoje "neprijatelje br. 1".

Na planu demokratizacije države Pašićeve korekcije u shvatanju države i odnosu prema njoj su mahom ispoljene u odbacivanju socijalističkih uverenja. Odstupa od ideje potpunog narodnog suvereniteta prihvatajući podelu suvereniteta između naroda i monarha, ne traži se više uklanjanje "klase bogataša" sa vlasti, stav prema crkvi je ne samo daleko popustljiviji nego kooperativan. I dalje traje borba za ostvarenje ljudskih prava, za državu modernog obrazovanja i poštovanje nauke, slobode štampe i svekoliko odgovorne vlasti.

Zalaže se za otvoreno odbijanje komuniciranja velikih i malih država sa pozicija ne samo političke i vojne, nego i ekonomske premoći i sile, na primer, u slučaju kada su SAD težile uspostavljanju neravnopravnih ekonomskih odnosa sa Srbijom.
Zahtev protiv svakog terora države se postepeno pretvara u opravdavanje nasilja počinjenog u ime "državnog razloga". Ideja o državi naoružanog naroda zamenjena je idejom o narodnoj vojsci. Ipak, ostaje ideja o tretiranju odbrambenog kao vitalnog nacionalnog interesa o kome se staraju i narod i država.

* * * * * * * * * *

BAJA PAŠIĆ UČESTVOVAO U RUŠENjU DVE CAREVINE

BUDUĆI DA SU ZAHTEVI koji se stavljaju pred državnike najčešće veoma konkretni, i Pašićevi autografi u ovom periodu uglavnom nose pečat praktičnosti. Tako, na primer, kad kao predsednik vlade, u februaru 1904. godine, piše Budući program o privrednom i finansijskom razvoju zemlje, naoružanju i modernizaciji vojske, razvoju demokratskih ustanova i uklanjanju svih oblika ekonomske zavisnosti od velikih država, u prvom redu Austrougarske, Pašić se uglavnom bavi razrešenjem niza mikroproblema do u detalje, kao što su, na primer, "vrsta voća - naročito fele koje se traže na evropskoj pijaci i koje mogu dugo da traju", način pakovanja robe, razvijanje korparstva u tom cilju, obezbeđenje dovoljnog broja železničkih vagona, elevatora za pšenicu i sl.

U ovoj fazi nema velikih teorijskih rešenja ni ideološkog profiliranja države. Pašić se učvršćuje na vlasti, između ostalog i time što je obavlja najbolje i najsavesnije što može. Suprotno mišljenjima o njemu kao "čoveku dosetke", Pašić je veoma mnogo radio i sve njegove odluke su pretežno plod veoma ozbiljnih priprema kojima je lucidan izraz predstavljao tek začin.

Ovde je neophodno osvrnuti se na činjenicu da se u tekstovima o Pašiću u ovom periodu daleko više pažnje posvećivalo njegovom "skretanju" od socijalizma nego činjenici da je nemalim delom usled Pašićevih napora Srbija postala ekonomski i politički nezavisna država.

Tačno je da je Pašić, kao i njegova Radikalna stranka, po dolasku na vlast donekle menjao niz svojih shvatanja, pa tako i shvatanje o državi. To je onaj kritični momenat svakog pokreta kada prerasta u poredak i kada se neminovno mora odreći idealizacije koju mu je dopuštala opoziciona situiranost u društvu. Svakako da je bilo lakše nalaziti drugima greške, nego ne grešiti, te Pašić, dosledan svom političkom realizmu, menja svoj odnos prema državi u meri u kojoj smatra da će od toga i narod i država imati više koristi nego od intrasingentnog pokušaja sprovođenja svojevremeno zacrtanih programskih načela čija je funkcija, kako se sve više dalo videti, bila pre svega mobilizaciona, dakle na planu privlačenja masa u redove stranke.

ČESTI NAPADI NA PAŠIĆA koji traju od njegovog vremena do naših dana zbog odstupanja od partijskih, neretko socijalističkih ideala i načela s kojima je Radikalna stranka započela svoju borbu, daju se naučno amortizovati činjenicom da nema i nije bilo stranke koja je imala apsolutno realan program, ili koja ga se po dolasku na vlast u potpunosti držala. Naprosto, raskorak programatske teorije i državničke prakse se uvek kasnije analitički prepoznaje kao raskorak željenog, mogućeg i stvarnog. Pašić nije mogao biti izuzetak od tog pravila.

U trećoj fazi svog shvatanja i odnošenja prema državi Pašić će veoma aktivno učestvovati u slomu dve države - carevine i stvaranju jedne nove državne zajednice koja će se na kraju oblikovati kao jugoslovenska. Pri tom će, boreći se pre svega za interes srpskog naroda, učiniti i neke druge nove i stare države, pre svega Albaniju, Bugarsku i Rumuniju, manjim nego što su planirale ne samo one, nego i velike sile.

Izlišne su rasprave da li je njegovo rešenje bilo "velika Srbija" ili jugoslovenska država. Njegovo rešenje je bilo i jedno i drugo. Prvo poželjnije, drugo ostvarljivije. Naprosto se zaboravlja da Pašić ni za mnogo manje važne stvari nikada nije imao samo jedno rešenje.

Nema nikakve sumnje da je za njega idealno rešenje bila srpska nacionalna država ili bar jugoslovenska državna zajednica u kojoj bi svi Srbi imali i posebnu, teritorijalno zaokruženu celinu. Međutim, to je prevazilazilo i njegove mogućnosti i mogućnosti Srbije. Pri tom o svemu tome niti je odlučivao samo Pašić, niti samo Srbija. Njemu je preostajalo da čini najviše što može, da realizuje ono za šta smatra da je najbolje po srpski narod, ali da pri tom pazi i da mu se ni drugo rešenje ne isklizne. Istini za volju, Pašić je rano počeo da razmišlja o zajedničkoj državi najpre sa Hrvatima, a potom i s drugim Južnim Slovenima, iako nikad nije mislio da je to najbolje, već samo moguće, pa čak i prisilno rešenje.