KOVANJE ZAVERE PROTIV REPUBLIKE SRPSKE: Mitologizacija Srebrenice i višestruko uvećanje broja žrtava

Tvorcem tog termina smatra se Rafael Lemkin, pravnik koji je iskombinovao starogrčku reč "genos" (rođenje, rasa) i latinsku reč accedere (ubiti). Lemkinova ideja da je genocid povreda međunarodnog prava naširoko je prihvaćena u antihitlerovoj koaliciji i, faktički, postala je jedan od ključnih pravnih izvora Nirnberškog suda, posle Drugog svetskog rata.

Međutim, prva zvanično-pravna definicija genocida uslediće tek kada je Generalna skupština OUN usvojila Konvenciju o prevenciji i kazni zločina genocida, 9. decembra 1948. godine (stupila na snagu 12. januara 1951) koja glasi: "...bilo koji od sledećih učinjenih dela s namerom da se uništi, u celini ili delimično, nacionalna, etnička, rasna ili religijska grupa, kao:

* ubijanje članova grupe;
* izazivanje ozbiljnih oštećenja, mentalno ili na telu, članova grupe;
* pogoršati, s predumišljajem, uslove života ljudi, sa namerom da to dovede do njihove fizičke destrukcije, u celini, ili delimično;
* uspostavljanje mera sa ciljem da se spreči rađanje unutar grupe;
* nasilno prebacivanje dece jedne grupe u drugu grupu.

(Ako se striktno razmotre stavke Člana 2 Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, agresija NATO, sprovedena tokom 1999. ima gotovo sve pobrojane elemente i tadašnje rukovodstvo Atlantskog saveza bi, da postoji međunarodni organ koji bi ih zaista pozvao na odgovornost, moglo da odgovara po svakoj stavci pojedinačno.)

Jasno je da je, u medijskom smislu, to bila "karika koja nedostaje": srpski narod je trebalo da bude obeležen, trajno ili u što dužem vremenskom periodu, kao izvršilac genocida nad drugim narodima nekadašnje Jugoslavije, posebno nad muslimanima.

Kao "krunski dokaz genocida" najviše je medijski poslužila tragedija koja se desila 1995. godine u malenom bosanskom gradu, poznatom još iz srednjeg veka, po rudarskom nasleđu - Srebrenici.

Grad je još tokom 1992. trpeo ratna dejstva: u okolnim selima i zaseocima stradali su, uglavnom, pripadnici srpskog naroda. No, to nije bila tema za medije. Čudnim spletom okolnosti, tri godine kasnije, to maleno mesto postaće poznato širom sveta. Veliki broj medija, pogotovo sa Zapada, nazvaće stradanja muslimana u toj regiji najpre "zločinom", potom "masakrom", a napose i "genocidom". (Na suđenju nekadašnjem predsedniku Srbije i Jugoslavije Slobodanu Miloševiću u Hagu pokrenuto je pitanje "zločina u Srebrenici".

Milošević je upitao sudijsko veće: "Zašto pitate mene, pitajte Širaka, predsednika Francuske." Bivši predsednik Srbije, evidentno, želeo je da ukaže na umešanost određenih francuskih organa i organizacija u srebreničke tragične događaje.)

* * * * * * * * *

PRIKRIVANjE ULOGE "PLAVIH ŠLEMOVA"

"MITOLOGIZACIJA Srebrenice (i višestruko uvećanje broja žrtava) vešto je sprovedena kako bi se:

Prvo, naknadno obezbedio još jedan argument da se opravda učešće zapadnih vlada u rasturanju druge Jugoslavije, a posledica tog rasturanja bio je rat.

Drugo, na moralnom i političkom planu opravdali kako raniji, tako i kasniji potezi 'međunarodne zajednice' protiv Srba i Srbije (sankcije, bombardovanje, odvajanje Kosova i Metohije).

Treće, da bi se imao kad god to zatreba argument protiv Republike Srpske i njenog potčinjavanja volji muslimansko-hrvatske koalicije skovane još u vreme ustaške Nezavisne Države Hrvatske.

Četvrto, dobio još jedan argument koji će služiti za konstantan pritisak na Srbiju, odnosno kako bi se, kad god je po njihovoj proceni 'neposlušna' ućutkala i konačno stavila pod kontrolu Zapada. Zato u vreme godišnjih pomena svi evro-američki mediji na sva zvona trube o stradanju muslimana i potpuno prećutkuju stradanja Srba.
Peto, sakrila ili minimizirala uloga "plavih šlemova", a to znači moćnih država Zapada udruženih u NATO, kako za stradanje Srba u srebreničkom kraju, tako i stradanje samih muslimana.

Šesto, hrvatske vlasti dobrodošlicom su dočekale tvrdnje o srebreničkom masakru, 'pošto je na taj način skrenuta pažnja s njihovog etničkog čišćenja Srba i muslimana iz zapadne Bosne (što su zapadni mediji gotovo u potpunosti prećutali) i da bi se obezbedila maska za već planirano etničko čišćenje nekoliko stotina hiljada Srba iz Kninske Krajine'.

I sedmi razlog: relativizacija hrvatskih zločina ili u boljem slučaju izjednačavanje srpskih sa hrvatskim zločinima (Jasenovac i druga stratišta širom Like, Korduna, Banije i Hercegovine) tokom Drugog svetskog rata. Odnosno, čini se sve kako bi se moglo reći: nisu zločinci samo Hrvati, već su to i Srbi.

* * * * * * * * *

PREĆUTKIVANjE ZLOČINA NAD SRPSKIM NARODOM

NEPRESTANO ponavljanje priče o stradanju muslimana u Srebrenici (što se ne sme zaboraviti) i uveličavanje broja žrtava, a istovremeno prećutkivanje srpskih žrtava od raznih nevladinih organizacija u Srbiji jeste pravdanje, ili oduživanje za novac (što se kamuflira na razne načine) koji one dobijaju od raznih međunarodnih sponzora, učesnika ili pak podržavalaca razbijanja druge Jugoslavije, bombardovanja SR Jugoslavije ili satanizacije (i nacifikacije - prim. a.) Srba i Srbije."

A na čemu se, zapravo, zasnivala medijska priča najpre poznata kao "masakr u Srebrenici", a potom "genocid u Srebrenici", označena kao "najgori zločin na evropskom tlu od vremena Drugog svetskog rata"? (UN Press Release SG SM 1993. UN , 11. jul 2005. Izjava tadašnjeg generalnog sekretara Kofija Anana, povodom "desetogodišnjice Srebrenice".)
Reč je o događaju iz jula 1995. godine kada je, pod još sasvim nerazjašnjenim okolnostima, stradao veći broj muslimana unutar i u okolini Srebrenice. Ali, priča ima i svoju predistoriju. Bosanski institut u Velikoj Britaniji svojevremeno je objavio listu od oko 300 sela koja su srpske snage, navodno, uništile u okolini Srebrenice u prva tri meseca rata (april-jun, 1992). Govorilo se da su "Bosanci" u tom kraju tada naterani da napuste svoja ognjišta, njih preko 70.000, i da ih je preko 3.000 masakrirano. ("Bosanci" - termin koji je korišćen od strane agencija za odnose s javnošću i plasiran u mainstream media kako bi se stavio akcenat na "multinacionalnu, multikulturnu i multireligijsku Bosnu" i dao legitimitet političkim aspiracijama vlade u Sarajevu, koja nije imala puni ni kapacitet ni legitimitet.)

Preuzimajući vest hrvatske nacionalne agencije HINA, francuska agencija Frans pres javljala je o napadu avijacije bosanskih Srba na Srebrenicu: "Bolnica i jedna fabrika nameštaja pogođene su, bilans dostiže brojku od 19 mrtvih i 20 ranjenih." (AFP, 12. januar 1993)

Frans pres, tri dana docnije, demantuje tu (hrvatsku i sopstvenu "vijest") i kaže da "suprotno informacijama hrvatske štampe nije bilo nikakvih napada na Srebrenicu". Međutim, postignut je jedan od ciljeva: Srbi su optuženi za kršenje zone zabranjenog leta nad Bosnom.

* * * * * * * * *

SPREGA VOJNE INTERVENCIJE I DIPLOMATIJE

IZVEŠTAVANjE DELA medija Zapada posvećeno mestima u Bosni kao što su Goražde, Žepa, Srebrenica i Bihać treba posmatrati kao deo jedne šire medijske kampanje usmerene protiv stvaranja tzv. velike Srbije i bojazni da se "srpska država ne prelije preko Drine".

Da bi se medijski "potkrepile" teze o "genocidu", nastavlja se podsećanje svetske javnosti na paralelu nacisti - Srbi: "Srbi koriste hemijsko oružje sve vreme. Ali, da li je to zaista važno ako Srbi koriste tu vrstu oružja za ubijanje još više nevinih? Zar to nije ono što su već dovoljno činili? Silovanje naših žena u velikim razmerama bilo je čak važnije nego napad bojnim otrovima. Koliko još dokaza svet želi da bi poverovao da se genocid odigrava u Bosni?" (Izjava tadašnjeg potpredsednika Bosne i Hercegovine Ejupa Ganića, Turkish Daily News, 18. april 1994)

Donji dom američkog Kongresa doneo je 27. juna 2005. Rezoluciju br. 199 za koju su nacrt sačinila dva kongresmena Kristofer Smit i Bendžamin Karden (obojica su radila u OEBS) u kojoj se kaže: "Sprovođenje politike agresije i etničkog čišćenja u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995, sa direktnom podrškom režima Slobodana Miloševića i pristalica, odlučno je vodilo razmeštanju preko dva miliona ljudi, od kojih je procenjeno da je 200.000 ubijenih, desetine hiljada silovano, ili na drugi način mučeno ili kinjeno, i nedužni civili Sarajeva i ostalih urbanih centara iznova i iznova granatirani pod vatrom snajpera, ispunjava uslove koji definišu zločin genocida u članu 2 Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ostvarene u Parizu 9. decembra 1949, a stupila na snagu 12. januara 1951." (Ostalo je gotovo nezabeleženo "boljševičko" jednoglasje tokom glasanja o toj rezoluciji u Kongresu SAD: "za" je glasalo 370 kongresmena, a samo jedan je bio "protiv" - Ron Pol, jedan od "duhovnih očeva" pokreta koji je danas poznat pod imenom Čajanka.)

KAO I U SLUČAJU "sistematskog masovnog silovanja", i u slučaju "genocida u Srebrenici" ostvareno je, neprimereno i politikantsko, "licitiranje žrtvama":
"identifikovanih, navodno, 1.076 žrtava; (Prema navodima specijalne komisije BiH, čije teze osporavaju u Republici Srpskoj, navodeći da je identifikovano upola manje žrtava)

" 8.731 ("nestalih i poginulih"); (Demografska komisija Tribunala u Hagu)

" 8.100 / 7.905; (Zapisnik sa sednice ratnog predsedništva BiH, avgust 1995)

" oko 3.000 itd. (Dojče vele, 29. avgust 2005)

"TV snimci iz logora, kao i izveštaji o masakru u Srebrenici, ili o masakru na pijaci u Sarajevu, pobudili su javnost na Zapadu. Tako se i desilo da ne Ujedinjene nacije, nego NATO donese odluku o otpočinjanju vojne intervencije. Rusija i Kina i dalje su vodile politiku blokade u Savetu bezbednosti i pokazale kako su Ujedinjene nacije nemoćne. Na kraju je sprega vojne intervencije i diplomatskog pritiska koji je vodio arhitekta Dejtonskog sporazuma Ričard Holbruk urodila plodom. Ali, na videlo je izašla i neprijatna istina da i demokratske zemlje posežu sa nasiljem kad imaju posla sa diktatorskim režimima koji ih vuku za nos." (Dojče vele, 29. avgust 2005)
Autor teksta je "zaboravio" da spomene, da su i nemački borbeni avioni tipa "tornado" prvi put, posle Drugog svetskog rata, učestvovali u akcijama NATO upravo protiv Srba u Bosni, i to 1. septembra 1995. godine

* * * * * * * * *

TRAGIKOMEDIJA NEMAČKOG ANTIRATNOG DANA

PRVI SEPTEMBAR je upravo datum kada su nacisti Adolfa Hitlera i trupe nemačkog Vermahta napale Poljsku 1939. godine, čime je otpočeo Drugi svetski rat. Zato je u Nemačkoj taj datum dugo godina slavljen kao Antiratni dan. U kontekstu njihovog učešća u toj akciji NATO snaga, priča o "antiratnom danu" deluje tragikomično. A, da li se desilo slučajno?

Zapadni mediji su takođe "zaboravili" da se prvi organizovani ratni zločin u tadašnjoj Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini desio nad Srbima u mestu Sijekovac.

Agresija regularnih snaga tek instant-priznate nezavisne Republike Hrvatske, u saradnji sa paravojnim muslimansko-hrvatskim formacijama i pokolj u Sijekovcu, koji nije izazvao nikakav medijski odjek na Zapadu, faktički je bila monstruozna najava onoga što će se u širokim razmerama dešavati u, na silu, takođe instant-priznatoj nezavisnoj Republici Bosni i Hercegovini. (Nakon nelegitimnog referenduma 29. februara 1992. godine, bez učešća srpskog naroda, Bosna i Hercegovina je proglasila nezavisnost, a Evropska unija je priznala BiH 6. aprila 1992. upravo na dan kada je nacistička Nemačka bombardovala Beograd tokom Drugog svetskog rata, odnosno na dan kada je poslednji muhafiz Ali-Riza paša, u ime Otomanske imperije, predao ključeve grada Beograda knezu Mihailu Obrenoviću, na veliki praznik Cveti, 1867. godine.)

U SIJEKOVCU je ubijeno preko 40 civila, uglavnom dece, žena i staraca srpske nacionalnosti. U to vreme, faktički, još nije počeo oružani sukob u tadašnjoj Bosni i Hercegovini. Taj zločin nikada nisu procesuirali ni Sud u Hagu ni pravosudne institucije Bosne i Hercegovine. Pokretanje postupka poremetilo bi "zvaničnu verziju" o "agresoru" i "žrtvi" i ugrozilo standardizovanu "medijsku nacifikaciju srpskog naroda".

Pulicerovu nagradu za izveštavanje o "slučaju Srebrenica" 1996. godine dobio je američki novinar Dejvid Rod, radeći tada za glasilo sajentološke sekte "Kriščn sajans monitor" (Cristian Science Monitor).

Pomenuti novinar imao je problema tokom svog boravka u Republici Srpskoj, novembra 1995, jer nije imao validna dokumenta za svoj rad, a svoja lična dokumenta imao običaj da "svojeručno prepravlja" što se nije dopalo zvaničnim organima tog srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini.

Kada je novinar Rod, nakon kraćeg lišavanja slobode pušten, uz silne intervencije američkih zvaničnika i legendarnog Komiteta za zaštitu novinara kod vlasti Republike Srpske, Kati Marton, predsednica tog Komiteta, izjavila je: "Nadamo se da će ovaj slučaj poslužiti kao opomena bosanskim Srbima da su novinari civilna lica, a ne borci, i da im se mora omogućiti nesmetan rad." (Na proslavi Svetskog dana slobode štampe, 3. maja 1999. godine u Bogoti, u jeku agresije NATO na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, delegati ni jednom rečju nisu pomenuli da je Severnoatlantska alijansa, s predumišljajem, bombardovala Radio-televiziju Srbije i ubila 16 medijskih poslenika (23. aprila 1999).