ZASLEPLJENOST SEDME SILE: DŽon R. Šindler, profesor strategije na koledžu NJuport

"...Nijedan rat u istoriji nije bio tako neposredno i živo prenošen kao bosanska katastrofa koja je besnela od proleća 1992. do jeseni 1995. Uz pomoć satelitske televizije u ratnoj zoni, upečatljive slike nasilja, većinom nad nenaoružanim civilima, bile su deo svakodnevnog života u takozvanom globalnom selu. Ni u jednom ćošku sveta nije bilo moguće pobeći od bosanske katastrofe.

Iako su mediji bili kadri da izveštavaju o činjenicama, mada često na jednostran način, prenošenje istine bilo je nešto sasvim drugo. Obmanjujuće, samorazumljive slike onemogućavale su pokušaje ozbiljnije analize vesti. Još gore, retko da je pristrasnost medija ikad bila očiglednija ili presudnija nego u slučaju novinara koji su se bavili Bosnom. Mnogi vodeći reporteri su postali bučni i nepomirljivi zagovornici muslimanske stvari, zanemarujući i potiskujući dokaze koji su protivrečili njihovim gledištima. Uticaj onoga što je ubrzano nazvano 'advokatskim novinarstvom' bio je zapanjujući u mnogim zapadnim zemljama, a najviše u Sjedinjenim Državama.

ZBOG BARAŽNE vatre ovakve propagande predstavljene kao izveštavanje, bosanski sukob je za mnoge postao progresivni i plemeniti cilj kakav nije viđen još od španskog građanskog rata. Otuda je Si-En-En efekat oduzimao dah, a pomagalo je u velikoj meri i to što su Izetbegović i njegova vlada znalački iskoristili globalne medije za političku pobedu u ratu koji su bili nesposobni da dobiju na bojnom polju.

Nema očiglednijeg primera ubitačnog uticaja takve voljne zaslepljenosti sedme sile od nespremnosti da se izveštava o neprijatnoj strani bosanskog islama u ratu. Vlada, na čijem čelu su bili Alija Izetbegović i njegovi muslimani, nije bila demokratska, miroljubiva i sekularna, štu su se zapadni izveštači i 'eksperti', uz pomoć ne baš malog broja funkcionera u Vašingtonu, trudili da prikriju kao nepoželjnu činjenicu. Bilo je neprihvatljivo ukazati na to da SDA (Stranka demokratske akcije - prim. a.) predstavlja radikalnu kliku čija su kriminalnost, cinizam i brutalnost bili isto toliko užasni koliko i nedela koja su vršili bosanski hrišćani. Ovde su novinari svoj 'prvi nacrt istorije' napisali žalosno pogrešno, a u njihovoj zaslepljenosti su im pomagali naučnici i političari koji su se morali ponašati drugačije, ali nisu želeli. Što je najgore, ovo brižljivo izbegavanje teških istina otvorilo je vrata usponu radikalnog islama u Bosnu i prodoru globalnog džihada u srce Evrope."

SUDAR TRI NACIJE I TRI RELIGIJE

U ŽIŽI svih kampanja usmerenih na odbranu takozvane bosanske vlade i teritorije pod njenom kontrolom bio je fenomen Sarajevo. Ne samo zbog toga što je taj grad bio političko i upravno sedište jednostrano priznate Bosne i Hercegovine, već i zato što je, pre rata, ovo mesto s višenacionalnim sastavom stanovništva, imalo imidž tolerantne sredine u kojoj su se sudarile tri nacije i tri religije. Ne ulazeći u pitanje da li je bilo moguće sačuvati tu svojevrsnu "Jugoslaviju u malom", a da ona velika prestane da postoji, očito je medijski bilo važno prikazati Sarajevo kao grad-mučenik, grad koji se bori za toleranciju, pa je upravo zato "ugrožen od ruralnih Srba".

Od početka otvorenog rata u Bosni, aprila 1992, vodeći svetski mediji pišu o "gradu stradalniku" koga, eto, ruše neki divlji Srbi, agresori s brda, kao da i ti isti Srbi u Sarajevu i njegovoj okolini ne žive vekovima. Sarajevo je poređeno sa otvorenim gradovima iz Drugog svetskog rata, pa čak i sa čuvenom Gernikom (građanski rat u Španiji 1936-39) koju je ovekovečio veliki Pikaso.

Skoro niko od novinara se, pri tom, nije upitao zašto, na primer, Izetbegovićeva vlada ne dozvoljava stanovništvu Sarajeva (Muslimanima, Hrvatima, Srbima) da napuste grad, ukoliko to žele, što je srpska strana predlagala. Jasno je da su muslimanskim liderima bili potrebni svojevrsni taoci i oreol žrtve za sam grad. Najveći deo svetskih medija zdušno ih je podržao u toj nameri, svesno prenebregavajući da u gradu u kome se (i iz koga se) puca, civilne žrtve jesu neizbežne."