NATO POSTAJE AGRESIVNA ALIJANSA: Likvidacija sopstvenih građana zarad medijske promocije

U teorijskoj literaturi ti događaji se nazivaju triger events (obarač-događaji), odnosno događaji koji provociraju određenu (re)akciju i postaju svojevrsni katalizator za političke odluke koje im (ne)posredno slede.

Proces ubijanja sopstvenog naroda od strane muslimanskih vođa zarad medijske promocije analiziramo preko sledeća tri obarač-događaja:

* Masakra u Ulici Vase Miskina (maj 1992)
* Eksplozije na pijaci "Markale" (februar 1994)
* Druge eksplozije na pijaci "Markale" (avgusta 1995)

Zločin u Ulici Vase Miskina u Sarajevu poznat je kao "masakr u redu za hleb". Dok su ljudi u miru čekali na red za kupovinu te najvažnije namirnice na ovom prostoru, iznenadna eksplozija ubila je i(li) ranila više desetina ljudi. Neobičnom brzinom TV-slika "sa lica mesta", gde su u prvom planu obogaljeni ljudi u "moru krvi", obišla je svet. (Veče pre tog masakra, reportažna kola su dobila nalog da budu na "licu mesta" od strane visokog predstavnika sarajevske policije Avda Hebiba, "sandžaklije", jednog od tada vodećih ratnih huškača.)

NEKI OD čuvenih ratnih izveštača kao što je tadašnja britanska novinarska zvezda Martin Bel, "zadesili su se baš na pravom mestu, u pravo vreme". Užasavajuća slika i izjave "očevidaca" ukazivali su da su taj zločin, nedvosmisleno, učinili Srbi. (Martin Bel, bio je žurnalista Bi-Bi-Sija, proglašen "reporterom godine" Kraljevskog britanskog TV-udruženja 1993; član Britanskog parlamenta 1997-2001; ambasador Unicefa)
Američki list Lodi News-Sentinel, koje izlazi u Kaliforniji, 28. maj 1992. korektno i profesionalno beleži: "Prilično neautoritativna procedura Saveta bezbednosti u Njujorku je sprovođena s neobično velikom brzinom. U Rezoluciji od 31. maja (1992. godine), koja je uspostavila sankcije nad novom Jugoslavijom, Savet bezbednosti se pozivao na svoju Rezoluciju od 18. maja." U istom tekstu nadalje piše:

"Nije izvesno ko je ispalio granate, ali bosanski i hrvatski mediji rekoše da je vatra došla sa pozicija koje drže srpske neregularne trupe s brda koje se nadvijaju nad bombardovanim bosanskim glavnim gradom."

FAKTIČKI razlozi ovog monstruoznog zločina "objašnjeni" su retorskom izjavom tadašnjeg ministra spoljnih poslova muslimanske Vlade u Sarajevu Harisa Silajdžića: "Morali smo da prekinemo pregovore (u Lisabonu - prim. a.) zbog ovog monstruoznog akta tih (srpskih) terorista!"

Istovremeno, ministar odbrane muslimanske vlade u Sarajevu uputio je apel američkoj šestoj floti da istera iz Bosne sve koji nisu tu rođeni. Ironija je, naravno, bila u tome što je dobar deo snaga "muslimanskog Sarajeva" bio upravo sastavljen od ljudi koji nisu bili građani Bosne i Hercegovine, kao nekadašnjeg sastavnog dela jugoslovenske federacije.

Momentano, dvanaest zemalja tada tek osnovane Evropske unije (EU) požurilo je da suspenduje ekonomsku, naučnu i tehničku saradnju sa Srbijom i da zamrzne kreditne linije. Evropska unija, predvođena Nemačkom, predložila je i Savetu bezbednosti OUN da preduzme "slične mere", a diplomate tih zemalja, stacionirani u Njujorku, požurili su da napišu tekst rezolucije kojom bi Srbija postala neka vrsta "međunarodnog parije". Rečeno - učinjeno: 31. maja 1992. SB OUN uspostavio je sankcije protiv tadašnje, tek proklamovane, Savezne Republike Jugoslavije, kao države koja proishodi iz pređašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

* * * * * * * * *

MEDIJI POTPIRUJU RATNE SUKOBE

VEOMA VAŽNO je napomenuti da je izveštaj tadašnjeg generalnog sekretara OUN Butrosa Galija, koji daje objektivnu sliku događaja u Sarajevu i Bosni, bio je zadržan u fiokama zdanja na Ist Riveru, kako ne bi uticao na konačni ishod glasanja o o uvođenju sankcija SR Jugoslaviji. No, vest o tome ipak je došla do pojedinih medija Zapada. Novinski naslovi su upozoravali , ali većina elektronskih medija nije brzometno reagovala kao što će to učiniti par meseci kasnije sa "pronalaženjem konc-logora u Bosni", već je uglavnom prećutala da je izveštaj uopšte i postojao. (Izveštaj br. S/24049, 30. maj 1992. U njemu je traženo povlačenje svih jedinica tadašnje Jugoslovenske narodne armije (JNA) iz Bosne i Hercegovine, kao i povlačenje "elemenata Hrvatske vojske". U tekstu se napominje da se veruje da se ono ljudstvo JNA koje nije pripadalo građanstvu BiH već povuklo, zaključno sa 18. majem 1992, dok tada dostupne informacije su govorile da se povlačenje hrvatske vojske nije dogodilo.

I britanski The Independent, od 22. avgusta 1992, iz pera Leonarda Dojla, dopisnika iz Njujorka osporava teze da su "Srbi krivi za masakr u redu za hleb u Ulici Vase Miskina u Sarajevu".

TADAŠNjI predsednik muslimanske vlade u Sarajevu Alija Izetbegović uputio je poziv da se "odbrani republika od kriminalaca", uz obaveznu napomenu, koja je propagandno bila veoma upotrebljiva na Zapadu, da se u toj odbrani ujedine svi, bez obzira na nacionalno poreklo. U realnosti, tu "republiku" su, nakon nelegitimnog referenduma održanog protiv volje jednog od konstitutivnih naroda Bosne i Hercegovine, branili i mnogi poznati sarajevski kriminalci, poput Juke Prazine, ali to nije smetalo delu medija Zapada da ih proglasi za neku vrstu modernog Robina Huda.

Dakle, kad god je na pomolu bio bilo kakav dogovor, ili razgovor, između tri strane u Bosni i Hercegovini, muslimana, Srba i Hrvata, dolazilo je do tzv. trigger events, događaja koji političku javnost i javno mnjenje sveta usmeravaju u pravcu koji je potpirivao ratne sukobe. Za neuspeh pregovora, po pravilu, bili bi optuživani Srbi, kao "nekooperativna strana".

U TO VREME još nije bila uspostavljena klasična medijska matrica po kojoj su Srbi izjednačeni sa nacistima, već se više insistiralo na banditskoj, kriminalnoj formi organizovanja srpskih jedinica, kako bi se umanjio njihov legalitet i kredibilitet kako u Bosni i Hercegovini, tako i u međunarodnoj javnosti. No, upravo nastojanje na "krimogenoj prirodi vlasti" u ranije već proklamovanoj srpskoj republici u Bosni predstavljao je "pledoaje" za kasniju medijsku "nacifikaciju".

Eksplozija na sarajevskoj pijaci Markale bila je drugi važan trigger event, koji je bio potpuno u funkciji legitimizacije "intervencije" NATO u Bosni i Hercegovini.

Zapravo, bila su dva slična događaja te vrste, ali je medijski veoma važan bio prvi zločin koji se desio oko podne 5. februara 1994. (Tempiranje zločina "tačno u podne" veoma je podesno za medijsku promociju događaja, jer snimljeni materijali mogu da stignu u svetske redakcije na vreme, pre emitovanje glavnih informativnih emisija.)

* * * * * * * * *

NEMAČKI AVIONI NAPADAJU SRPSKE POLOŽAJE

IAKO JE BILO gotovo nemoguće utvrditi odakle je doletela granata, a rane više desetina mrtvih i povređenih su bile locirane uglavnom u predelu ispod pojasa, što može da implicira da je reč o ranije instaliranoj bombi, dobar deo svetskih medija ponovo je brzopotezno za taj zločin optužio Srbe. Kasnije je kao "krunski dokaz" korišćeno svedočenje srpkog generala Stanislava Galića pred Sudom u Hagu.

Drugi zločin desio se 28. avgusta 1995. Bilo je, po zvaničnoj priči, 37 mrtvih i oko 90 ranjenih. To je bio formalni povod da NATO operacija Deliberated Force otpočne. Tadašnji komandant UNPROFOR general Rupert Smit, uz određeni oprez, izjavio je da "nije jasno ko je poslao granatu". Sud u Hagu, opet naknadno, osudio je srpskog generala Dragomira Miloševića na preko 30 godina robije, uz napomenu da je "Markale" gađano "sa 120 mm smrtonosnom granatom ispaljenom s pozicija srpskog sarajevsko-romanijskog korpusa".
Dakle, u oba slučaja zločini za koje su optuženi Srbi poslužili su da izazovu određenu najpre komunikacionu, a potom i vojnu reakciju. U oba slučaja deo svetskih medija je, bez iznošenja dokaza, za zločin optužio srpske vojnike, a NATO trupe dobile su "dovoljan razlog" da napadnu srpske položaje i "doprinesu ravnoteži na bojištu", odnosno direktno podrže političke pozicije jedne od zaraćenih strana u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini.

TADA JE NATO od odbrambenog saveza, faktički postao napadačka, agresivna alijansa što će kulminirati napadom na SR Jugoslaviju, marta 1999. godine.

Bilo kako bilo, nemački "javni" radio Dojče vele (Nemački /kratki/ talas) ovako je izveštavao na desetogodišnjicu drugog "masakra" na sarajevskoj pijaci "Markale": "Juče je u Sarajevu obeležena deseta godišnjica masakra na pijaci 'Markale'. Tog, 28. avgusta 1995, od granate ispaljene sa srpskih položaja ispred sarajevske gradske pijace, ubijene su 43, a teže, ili lakše ranjene 84 osobe. Ovaj zločin bio je kap koja je prelila čašu. Dva dana nakon granatiranja pijace 'Markale', NATO trupe su bombardovale srpske položaje što je dovelo do prekida rata u Bosni, a septembra iste godine potpisan je i sporazum o primirju. Prvi put posle Drugog svetskog rata i nemački avioni su u avionima za elektronsko osmatranje terena, pod nazivom avaks, učestvovali u akcijama NATO saveza u Bosni i Hercegovini."

Prvo borbeno angažovanje nemačkih aviona posle Drugog svetskog rata "upriličeno" je baš na tzv. "antiratni dan" koji se slavio u Nemačkoj, 1. septembra, u znak sećanja na agresiju Hitlerove soldateske na Poljsku.